Krik medijske mafije

Piercing with racketeering: Stevan Dojčinović, duplo probodeno

Beauty and piercing beast: Stevanče, hitmaker

Dojčinović, nekadašnja vedeta krimogene organizacije CINS (Centar za istraživačko novinarstvo) koja se, tobož, bavila otkrivanjem korupcije, danas je šef novog policijskog projekta: reč je o sajtu KRIK (Mreža za istraživanje kriminala i korupcije), za koju Dojčinović tvrdi da je „neprofitna nevladina organizacija osnovana radi unapređenja istraživačkog novinarstva u Srbiji“. Istina je pak sasvim drukčija; nekad CINS, a danas KRIK samo su oruđe medijske mafije kojom rukovode policijske službe, likovi iz Specijalnog tužilaštva ili neke političke stranke na čije naloge Dojčinović nije gadljiv...
Kao glavni urednik „Centra za istraživačko novinarstvo“, kojem je prikladnije pristajalo da se zove „Centar za ucenjivanje“, Dojčinović je godinama bio miljenik organizacija tipa NUNS; prijatelji iz senke obezbedili su nepismenom Dojčinoviću strelovitu karijeru – neobrazovani Kruševljanin, bez ikakvog novinarskog iskustva i obrazovanja, za samo nekoliko godina postao je vlasnik čitavog niza „nagrada“ za „istraživačko novinarstvo“, ma šta to značilo; a, u Srbiji, iskustvo nas uči, to praktično znači da si ili deo Službe ili je Služba deo tebe.

Reketiram, dakle popstojim: Drew Sullivan, čovek koji je otkrio da je novinar

Dojčinović nije krio da mu je pokojni Miodrag Miki Rakić bio mentor, takorekuć tata koji mu je obezbedio da napiše knjigu o Darku Šariću, ali tako da čitava Demokratska stranka na čelu sa Tadićem ostane nevina. Hrabro je, po naređenju, stao uz Rodoljuba Milovića, načelnika Uprave kriminalističke policije (UKP), kojeg je premijer Srbije smenio, večito pravdajući i braneći svog novog šefa,
objašnjavajući da je reč o „poštenom čoveku“, što je u izvorno erotskoj Dojčinovićevoj verziji prava humoristička koordinata.
Tvrdeći da je KRIK „osnovao tim novinara koji se već godinama bavi razotkrivanjem kriminala i korupcije i koji su višestruko nagrađivani za svoj rad“, Dojčinović nikad nije objasnio zašto je napustio CINS; izvori bliski Dojčinoviću kažu da je došlo do problema oko podele novca koji je u enormnim iznosima stizao u sedište sajta za ucenjivanje.
CINS je, zahvaljujući Dojčinoviću, postavio obrazac ponašanja medijske mafije; prvo se nagovesti da će se pisati o žrtvi, a potom se žrtva obaveštava da sledi hajka koju je mogućno sprečiti uplatom „donacije“. Histerični napadi na Mila Đukanovića i Stanka Subotića tokom svih ovih godina, uz drugarsku pomoć mafijaša iz Vijesti, Monitora, a posebice iz mafijaškog centra OCCRP (Organized Crime and Corruption Reporting Project), rezultat su odbijanja da Đukanović i Subotić plate nagodbu; da su njih dvojica Dojčinoviću i kompaniji dali novac, nikakvih tekstova o njima ne bi ni bilo.    
KRIK je – priznaje sam Dojčinović - deo međunarodne novinarske mreže (OCCRP), koju čine „neprofitni istraživački centri“ i nezavisni mediji iz dvadesetak zemalja sveta, od Balkana i Istočne Evrope, do Centralne Azije. OCCRP je, opet priznaje Stevan Piercing Dojčinović, pomogao osnivanje KRIK-a i „pomaže njegov razvoj“. Izvršni direktor OCCRP je izvesni Drew Sullivan, vazduhoplovni inženjer koji je iznenada shvatio magiju „istraživačkog novinarstva“, tako što je došao u Sarajevo, proglasio se novinarem, osnovao OCCRP i orobio fondove evropskih i američkih organizacija pričom o „korupciji“ kojoj se on, Drew, mora suprostaviti. Dojčinović je, razume se, odmah prepoznao srodnu dušu; tako je racketeering postao moto medijske mafije koja je svoje pipke preko CINS-KRIK-OCCRP kombinacije proširila na Blic, Monitor, Vijesti, BIRN i mnogobrojne prorusko-četničke portale kao što su Srbin.info, Srbi na okup, Sputnik ili NSPM, gde se recikliraju već rashodovane priče, jovo nanovo, tako da izgledaju kao da su nove i sveže i tek otkrivene.
Tako je nadavno Dojčinović bio gost još jednog tabloidnog sajta po imenu Vice, gde su o našem dragom petodišnjem istražvanju o narko kartelu i tome zašto mu je zabranjen ulazak u Rusiju“. Ko želi da vidi kako govori i šta misli poremećeni Dojlčinović, izvolite, obesite se na link.

Izbuši me parama: Dojčinović, screaming

mafijašu napisali sledeće: „U zemlji u kojoj jedna od najpoznatijih istraživačkih novinarki živi pod dvadesetčetvoročasovnom policijskom pratnjom, Stevan je najmlađi novinar koji je za svoj rad nagrađen jednom od najprestižnijih nagrada za istraživačko novinarstvo. Razgovarali smo o nedavnoj presudi Darku Šariću i dešavanjima u sudnici i oko nje,
Najnoviji projekat Krik-Dojčinovića i njegove Službe jeste groteskno „otkriće“ o susretima Ivice Dačića sa Rodoljubom Radulovićem, za kojeg Stevan kaže da je „jedan od šefova narko-kartela“. Radulović je – piše Stevanče - snimljen kako se od novembra 2008. do aprila 2009. godine devet puta sastao sa ljudima iz vrha Ministarstva unutrašnjih poslova, tadašnjim ministrom policije Ivicom Dačićem, njegovim savetnikom za nacionalnu bezbednost Ivicom Tončevim, Dačićevim šefom kabineta Brankom Lazarevićem i zamenikom šefa kabineta Vanjom Vukićem.
A, ko je snimao? „Sastanke su skrivenim kamerama snimali agenti srpske obaveštajne agencije koja je Radulovića pratila kao pripadnika narko-klana tokom operacije ’Most’...“, priznaje Dojčinović, ne objašnjavajući kako mu je med pao u sekiru kad je dobio ove fotografije od svojih dragih, intimnih prijatelja.
„Zabeleženi sastanci održani su u beogradskim restoranima, kafićima, na parkingu i u parku kod Topčiderske zvezde. Video snimci nemaju zvuk, ali pokazuju da su susreti Radulovića sa Dačićem i Tončevim bili posebno srdačni – uz poljupce i nazdravljanje“, piše Dojčinović, ostavljajući čitaocima na maštu šta se razgovaralo, jer zvuka – nema. Ali, mudri Dojčinović nigde ne pominje – valjda je to naučio od Mikija Rakića – da je u trenutku kad su snimane ove fotografije, pre sedam ili šest godina, Demokratska stranka imala svu vlast u Srbiji i da je Boris Tadić bio njen neprikosnoveni lider.

Sa tugom, čak i Dojčinović priznaje: „Dačić, Tončev i Vukić nisu optuženi i nema indikacija da su pod

Ništa bez Mikija Rakića: Knjiga bez DS

istragom. O svojim susretima sa Radulovićem do sad nisu pozvani ni da daju iskaz. Pitanje odnosa Dačića sa narko-kartelom postavljeno je još 2013. godine. Dačić i članovi njegovog kabineta bili su u sukobu sa kriminalističkom policijom, nakon čega je nekoliko izveštaja policije procurilo u javnost. U izveštajima je pisalo da je Dačić bio u komunikaciji sa Radulovićem. On je tada održao konferenciju za štampu i rekao da, iako je bio na čelu policije, nije znao da je Radulović, kog je opisao kao prijatelja, učestvovao u švercu kokaina“.
Ne znajući još šta da kaže, Dojčinović sumira: „Dačić je preživeo politički skandal. Kada su Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka pobedili na izborima 2014, Vučić je formirao vladu sa Dačićem, iako mu nije bio potreban koalicioni partner. Dačić je imenovan za ministra inostranih poslova, a Tončeva je postavio za svog savetnika. Postao je i predsedavajući Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS)“.
Koliko e-novine pamte, ovo je već peti put da Dojčinović ponovo „otkriva“ Dačića, baš kao što je dvadesetak puta „otkrivao“ iste priče o Đukanoviću ili Subotiću. Reciklaža je majka, deviza je Dojčinovića koji zna da publika ne pamti ništa i kojoj se iznova može servirati ista priča.
Uostalom, to i jeste model KRIK-CINS-OCCRP filozofije; optužuj, ponavljaj, ponavljaj, optužuj; uvek će biti budala koje će poverovati da je Dojčinović novinar, a ne policajac u službi Rakića ili Milovića ili Sullivana ili već ko mu dobro plati.
Šteta što je umro Miki Rakić pa da posvedoči koliko je Stevan jedno poslušno, netalentovano dete kojeg je Služba pretvorila u medijskog dželata i beogradskog džibera po piercingu.
KRIK ili Scream?
Uvek Wes Craven, nikad Stevanče! 

http://www.e-novine.com/kolumna/petar-lukovic/125594-Krik-medijske-mafije.html