Jedan bauk, bauk amerikanizma, kruži nad Srbijom. Tačnije – nad srpskom naukom. Pravovremenom reakcijom patriotskih snaga, međutim, ta opasnost je otklonjena i novine su mogle ponosno da objave: „amerikanizacije srpske nauke neće biti“. Tako da su i srpski naučnici mogli da odahnu, jer poznato je da su američki univerziteti najgori na svetu, što važi i za američku nauku, pa i za američke naučne časopise. Te bi primoravanje srpskih naučnika da objavljuju u američkim časopisima nepovratno unazadilo srpsku nauku. A i nanelo bi štete nacionalnim interesima.
Šalu na stranu, o čemu se tu zapravo radi? U najkraćem, Ministarstvo prosvete je htelo da naše naučnike natera da zagreju stolice i da počnu da malo objavljuju u prestižnim ili, ako hoćete, u najprestižnijim svetskim naučnim časopisima. Koji su, „izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“, uglavnom američki, odnosno izlaze u Americi, mada su po svemu, i tematski, i uređivački, i personalno, multinacionalni. Što im kao „prvim žrtvama“, tj. vesnicima i pronosiocima globalizacije i sleduje, ali to nije važno.
Da se vratimo na temu, čim su naši naučnici saznali za inkriminsani predlog, usledila je hitra reakcija. Najpre, Filozofski fakultet, a onda i Srpska akademija nauka i umetnosti (devet odeljenja – brrr) digli su glas „protiv amerikanizacije srpske nauke“. Pa su prosvetne vlasti morale da se pravdaju i objašnjavaju kako nisu tako mislile i kako neće biti baš tako i tako dalje i tome slično. Tako da će naši naučnici i dalje moći da objavljuju u burazerskim naučnim časopisima, po principu ja tebi (referencu) ti meni (dve) i da nas bog vidi.
Kada bi neki košarkaški radnik izašao sa parolom „nema amerikanizacije srpske košarke“ doživeo bi tešku profesionalnu degradaciju; štaviše njegove kolege bi pomislile da sa njim nešto nije u redu. U srpskoj nauci, međutim, to nije slučaj. Ruka ruku mije – njen je intelektualni i moralni kredo.
Zato nam je košarka tu gde jeste, u svetskom vrhu, a nauka takođe tu gde jeste: prvi svetskom dnu. Zato nam je košarka svetska, a nauka palanačka.
http://pescanik.net/bauk-amerikanizma/
Šalu na stranu, o čemu se tu zapravo radi? U najkraćem, Ministarstvo prosvete je htelo da naše naučnike natera da zagreju stolice i da počnu da malo objavljuju u prestižnim ili, ako hoćete, u najprestižnijim svetskim naučnim časopisima. Koji su, „izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“, uglavnom američki, odnosno izlaze u Americi, mada su po svemu, i tematski, i uređivački, i personalno, multinacionalni. Što im kao „prvim žrtvama“, tj. vesnicima i pronosiocima globalizacije i sleduje, ali to nije važno.
Da se vratimo na temu, čim su naši naučnici saznali za inkriminsani predlog, usledila je hitra reakcija. Najpre, Filozofski fakultet, a onda i Srpska akademija nauka i umetnosti (devet odeljenja – brrr) digli su glas „protiv amerikanizacije srpske nauke“. Pa su prosvetne vlasti morale da se pravdaju i objašnjavaju kako nisu tako mislile i kako neće biti baš tako i tako dalje i tome slično. Tako da će naši naučnici i dalje moći da objavljuju u burazerskim naučnim časopisima, po principu ja tebi (referencu) ti meni (dve) i da nas bog vidi.
Kada bi neki košarkaški radnik izašao sa parolom „nema amerikanizacije srpske košarke“ doživeo bi tešku profesionalnu degradaciju; štaviše njegove kolege bi pomislile da sa njim nešto nije u redu. U srpskoj nauci, međutim, to nije slučaj. Ruka ruku mije – njen je intelektualni i moralni kredo.
Zato nam je košarka tu gde jeste, u svetskom vrhu, a nauka takođe tu gde jeste: prvi svetskom dnu. Zato nam je košarka svetska, a nauka palanačka.
http://pescanik.net/bauk-amerikanizma/
Нема коментара:
Постави коментар