Elem, dete prilazi ocu koji je zaposlen nad svojim kompjuterom i govori mu, držeći u rukama veliki papir: "Tata, vidi šta sam napravio", a otac, ne dižući pogled sa tastature, odgovora: "Samo kaži, slušam te".
Primer pokazuje osnovnu grešku u svakoj komunikaciji, a ona nije, gotovo nikada, u onome što neko govori, nego u onima koji ga slušaju, to jest, ne slušaju. To je i inače ljudska osobina.
Istraživanja kažu da slušamo sa samo 25 odsto svojih mogućnosti, da čujemo samo pedeset odsto onoga što nam se kaže, i da pola od te polovine zaboravimo u prvih 48 sati.
Ako tome dodamo da među glavne pokretače neslušanja spadaju "otimanje reči" - slušaš nekoga samo da bi ti dobio priliku da nešto kažeš - i "slušanje iz zasede" - slušaš ga da bi se uhvatio baš za onaj detalj koji će ti omogućiti da ga napadneš - polako se bližimo definisanju tog šuma koji je očigledan u relaciji premijera sa pomenutom elitom.
Aleksandar Vučić, i to je svima jasno, pokušava nešto da kaže, i da pokaže. I, za dobronamerne, ta poruka je prilično jasna, i ponovljena je hiljadama puta. On hoće u Evropu, i hoće pristojnu i uređenu državu. Međutim, nerazumevanje nastaje još pre te poruke. Zato što elita misli da poruka, unapred, mora da bude namenjena njima, i mora da izgleda upravo onako kako bi ona želela.
Primer - analizirajući Vučićeve tekstove, jedan od kritičara je primetio da sadrže previše zareza. Drugim rečima, pogodi naš jezik, pogodi naše, a ne svoje ideje, pogodi šta i kako tačno mi želimo, pa se možda i dogovorimo.
Zato se elita uzbuni kada izvesnog Fajgelja uhapse zbog pretnji premijeru. Oni su ubeđeni da ga treba hapsiti samo zbog pretnji njima.
Ili, brutalnost policije je opasna i u najavi - kada se ministar pojavi na konferenciji za štampu okružen naoružanim specijalcima i žandarmima - ali je, zato, kada žandarmi prebiju premijerovog brata, povod za raspravu o njihovim, a ne bratovim ljudskim i ostalim pravima.
Sijaset je toga. Od prodaje Telekoma, protiv koje su bili i oni kojima je liberalizam i u imenima partija i u političkom genu, do priče o "spomeniku svim žrtvama", protiv čega su bili upravo oni kojima su žrtve usađenje u samu bit, i to tvrdeći da je predlog neiskren i da oslobađa Vučića odgovornosti.
I sve to zato što elita ne trpi da se onaj koji predvodi zemlju obraća bilo kome drugom, do njima. A kada se tome doda da premijer to ne može da uradi, iz sasvim razumljivih razloga, onda nastupa agresivnost, još jedan od velikih ometača komunikacije.
U te "razumljive razloge", ako nekome nije jasno, spada činjenica da u reforme, bilo kakve, i u Evropu, ovu zemlju ne može, i to je dokazano, da vodi onaj ko ima deset, petnaest, ili dvadeset pet odsto podrške. Nisu to mogli ni oni koji su imali više od trideset odsto biračkog tela. Ili, bar, nisu smeli, tvrdeći da bi svaki pokušaj dijaloga, pomeranja i napredovanja ka Evropi, ne rečju, nego delom, izazvao demonstracije i srušio vlast.
Dobro. Ako je to tako, i ako je potrebno više od pedeset odsto da bi se završio taj ogromni posao, kome da se obraća Aleksandar Vučić? Eliti, ili onima koji su van svih elitnih tokova. Radnicima u Surdulici, seljacima u Vršcu, prosvetnim radnicima u Vranju, službenicima u Užicu...
I kako, šta taj svet sluša ili gleda? "Peščanik", ili "Informer" i Pink?
Takođe, na koji način, njima, nešto saopštiti. Akademski, ili onako kako oni jedino i razumeju: oštro, bez pardona.
Vučić je, pri tom, sasvim sigurno željan opšte podrške, i zato je taj jaz pokušao da premosti obraćajući se eliti tekstovima punim onih vrednosti za koje se i ona zalaže, ali... sačekali su ga zarezi, primedbe na naglo prekinute rečenice i one na medije koje je izabrao da bi im nešto poručio. Šta, ponovo nisu čuli.
Zatim je, čini se, mislio da će ga shvatiti kada bude isporučio rezultat.
Pa je išao u Srebrenicu, ušao u refome, trčao po gradilištima, vukao za rukav investitore, išao u Brisel na dijalog s Albancima, dobio otvaranje pregovaračkih poglavlja, usvojio set modernih medijskih zakona...
Rezultat je, međutim, odbačen, apriori. Umesto toga, sačekale su ga optužbe da je glavni urednik medija, da se u sve meša, diktator je, cenzor, tiranin.
Komunikacija je, samim tim, umrla, bez obzira na to što u svom korenu ima latinsku reč "communicare" koja znači - učiniti zajedničkim. Ničeg više zajedničkog, čini se, nema između premijera i elite.
I sve to zbog ne-slušanja i odsustva, u celokupnom javnom korpusu Srbije, onoga sto se zove asertivnost - spremnost da zastupaš svoje stavove, ali i da, istovremeno, postuješ i suprotne, kao i ličnost onoga ko te suprotne stavove izgovara.
Suprotno je, ovde, poistovećeno sa izdajom, onaj ko drugačije misli je krvni neprijatelj, dijalog je ništa drugo, nego prilika da se nekome izvade creva, i da se on posle toga spali, na lomači.
Sve je lično, i sve je na krv i nož. Asertivnost ne postoji, uzmakla je pred agresijom. I, naravno, mnogi će sada, sasvim lično, da kažu da su za to krivi Vučić i njegovi tabloidi, bez obzira na to što ih nije izmislio on, nego, u mnogo većoj meri, i uz mnogo veću represiju, upravo oni tokom čije vladavine se elita nije oglašavala, niti bilo šta ozbiljno zamerala.
No, postoji tu još jedna stvar, zbog koje je Vučić u ovoj temi u prednosti. On, osim što, zbog tih famoznih 50 odsto i sopstvene publike, koja mu ih obezbeđuje, a koja je željna, što bi rekao Basara - "oca" - mora neki put da podigne ton, ima još jedno opravdanje.
Ono koje kaže da on svaki dan ima da se izbori i sa državnom kasom, i sa nekim podivljalim naprednjakom u lokalu, i sa brljotinama ministara, i s poglavljima, štrajkovima, propalim firmama, investitorima, susedima, Evropom, Amerikom, Rusijom... Ovi drugi, bore se samo s njim.
Zato je i asertivnost, i slušanje, nešto što bi morali prvi da urade. Možda bi ih odgovor iznenadio.
I možda bi, on i oni, učinili ovu našu stvar zaista zajedničkom. Dakle, komunicirali bi.
Ivan Radovanović, novinar i konsultant za medije
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:583898-Ivan-Radovanovic-Zasto-elita-ne-cuje-Vucica
Нема коментара:
Постави коментар