Према подацима Министарства финансија, укупни гарантовани дуг на крају августа износио је 275,47 милијарди динара. Приликом узимања кредита, држава је дала гаранцију да ће, у случају да те фирме не буду у стању да их уредно измирују, она то учинити за њих. Проблем је што је због све лошијих пословних резултата јавних предузећа, чак три четвртине гаранција активирано, па је на терет пореских обвезника директно пало враћање 199 милијарди динара. Фирме у државном власништву редовно сервисирају свега 76 милијарди динара зајма.
Овај податак можда најбоље показује да се ситуација у јавним предузећима погоршала јер је 2012. године, од одобрених око 200 милијарди динара гарантованих кредита, била активирана тек половина гарантованог износа. За три године износ зајмова који су постали директан трошак пореских обвезника се удвостручио.
Зашто уопште држава Србија гарантује позајмице јавних предузећа? Зато што због лоших пословних резултата ниједна банка неће да им одобри кредит, јер нису у стању да врате дугове. Држава се ту практично појављује као „жирант“ и не само да им позајмљује рејтинг који немају, већ прихвата да им измири сваки доспели дуг који њихово руководство не врати на време.
Апсолутни рекордер по висини гарантованих зајмова је предузеће „Србијагас“. Према подацима из Билтена јавих финансија, које објављује Министарство финансија, на крају маја ове године гарантовани дуг „Србијагаса“ износио је 623.999.000 евра. Оно што посебно забрињава је то што се ово предузеће у великој мери задуживало, уз гаранцију државе, за одржавање текућег пословања. То значи да је кредите, уместо за инвестиције, руководство „Србијагаса“ користило за исплату зарада запосленима и за покривање текућих трошкова. Из економског угла гледано, држава се појављивала као јемац за зајмове за које је унапред знала да неће бити враћени.
Проблем је посебно погоршан у последњих неколико година. Иако то сада звучи невероватно, „Србијагас“ је у кризу ушао као профитабилно предузеће. Тек након што су, политичком одлуком, овој фирми припојени губиташи попут Агрожива, Петрохемије и Азотаре, „Србијагас“ је и сам постао губиташ. Да ће ниво државних гаранција овој фирми бити велики трошак за буџет било је јасно још почетком 2012. године уочи парламентарних избора. Србија је тада, наиме, имала аранжман из предострожности са Међународним монетарним фондом (ММФ), али је он „пукао“ баш због „Србијагаса“.
Тадашњи министар финансија Мирко Цветковић, који је уз то био и премијер, прекршио је договор са Фондом по коме износ гарантованог дуга у буџету није смео да пређе 30 милијарди динара. Цветковић је у буџет за 2012. годину испод црте унео 45 милијарди динара гаранција. Званичницима ММФ-а је обећавао да тај износ неће бити искоришћен и да ће држава на тај начин поштовати договор. Представници Фонда му очигледно нису веровали, јер су тражили да речи преточи у дело, односно да донесе ребаланс буџета и да у прекројеној државној каси гаранције сведе на договорени ниво. Цветковић то није учинио, аранжман је прекинут, а мисија ММФ-а је напустила Београд.
И док су ови детаљи углавном познати стручној јавности, мало ко је на крају 2012. године подвукао црту да види шта се заиста догодило са државним гаранцијама. Ребалансом је њихов ниво не само прешао 45 милијарди динара, већ достигао чак 150 милијарди динара. Оно што је сада позитивна промена у кројењу буџета је што више нема расхода испод црте и што држава више не може да буде гарант за кредите који су намењени за текуће пословање. Задуживање, уз јемство државе, могуће је само уколико је зајам предвиђен за инвестиције. На томе је ММФ инсистирао када је са Србијом крајем прошле године по други пут склопио аранжман из предострожности. Такође, измене и допуне Закона о јавном дугу и формално су укинуле могућност да се јавна предузећа и остала правна лица задужују уз гаранцију државе за одржавање текуће ликвидности.
Оно што се сада јавља као проблем је што на наплату доспевају дугови из претхоног периода. И што предузећа у државном власништву, која су још нереформисана, све мање могу да плаћају доспеле обавезе, па дугови директно падају на терет пореских обвезника. Експерти Светске банке у најновијој студији о јавним финансијама предлажу да држава постигне неку врсту договора са јавним предузећима да бар половину тих обавеза поново преузму на себе, како би се смањио терет за буџет, а самим тим и за пореске обвезнике.
Фотографија председника Надзорног одбора Србијагаса у оставци Миливоја Милетића и генералног директора Србијагаса Душана Бајатовића са седнице Надзорног одбора Србијагаса у јулу 2015. преузета је са сајта www.srbijagas.com
Фотографија Мирка Цветковића: Медија центар
https://pistaljka.rs/home/read/511
Нема коментара:
Постави коментар