Kooperativa Longo Mai

II. GLOBALNA ALTERNATIVA

II.A. Izgradnja

Za grupu osnivačica i osnivača Longo maija, borba protiv sistema kojem su se suprotstavljali sastojala se, s jedne strane, od pokušaja da u praksi ostvare svoje vizije “idealnog društva”, a s druge od suprotstavljanja zlima koja je proizveo postojeći sistem. To su dve glavne ose tokom trideset godina postojanja Longo maija. Vidimo ih u stvaranju kooperativa s poljoprivrednom proizvodnjom kao materijalne baze, u obliku unutrašnje organizacije, to jest samoupravljanju, i u političkim akcijama vođenim u ime Longo maija i kasnije u ime CEDRI-a^[1] i Evropskog građanskog foruma.
Način postupanja u tim domenima često je isti i rukovodi se sličnim merilima jer se oni znatnim delom podudaraju i presecaju. Nije ih moguće razgraničiti, i bilo bi teško opisati svaki zasebno, nevezano s celinom. To je jedan od osnovnih zahteva: ne napraviti rez u svakodnevici između profesionalnog rada, privatnog života i političkog angažmana.
Značajan kriterijum je uvek bilo kretanje “centara” ka “periferijama”, gde ima više prostora za nove inicijative: na primer selo, a pre svega planinski predeli, ili sektor vune, koji u poređenju s drugim vrstama proizvodnje igra marginalnu ulogu na evropskom tržištu, ali i angažman za prava izbeglica ili za oslobađanje Otela de Karvalja u Portugalu – teme koje početkom osamdesetih godina još nisu bile “u modi” među evropskom levicom. Danas to, na primer, znači obelodanjivanje skandaloznih uslova sezonskih radnica i radnika u sektorima voća i povrća u Evropi i sve doslednije angažovanje u raznim pitanjima vezanim za poljoprivredu
Jednako je važna i veza između teorije i prakse. Refleksije i akcije nisu bile samo objašnjene javnosti već smo pokušavali, koliko god smo mogli, da ih smestimo u okvir širih filozofskih i političkih koncepcija. Kao protivteža onima koji su svojevremeno nazivani “levičarska naklapala” ili političarima koji su često mnogo govorili ali nisu sprovodili u delo svoje verbalne uzlete, fraze poput “milimetar prakse vredi više nego kilometar teorije” ili “krčiti umesto govoriti” (roden statt reden) postale su popularne krilatice u Longo maiju. To, međutim, može da stvori pogrešan utisak; naime, mi smo uvek nastojali da razumemo sve što se kaže i napiše o onom što radimo. Tokom prve dve godine u prvom planu je bio rad na farmi, često iscrpljujući, i tek 1975. godine otkrili smo, kao što kaže Žilber Kati:
„[…] ravnotežu, kao u vreme Hidre i Spartakusa, između teorijskih refleksija o društvu i konkretnih rasprava o svakodnevnoj praksi.“^[2]
Nismo uvek uspevali da postignemo željenu ravnotežu. Neprestano su se pojavljivale tenzije između “sektora” i “politbiroa”, kako smo zvali te dve struje, između onih koji su se radije okretali poljoprivredi ili zanatstvu i onih koji su vodili političke akcije. Tokom poslednjih godina, međutim, „unutrašnja poljoprivredna politika” i “spoljni” politički angažman sve više se presecaju u pitanjima koja se tiču primarnih sektora na međunarodnom nivou.

II.A.1. Poljoprivreda

Pesma o zemlji
Ko reče: sve je sprženo?
Zar više nećete bacati seme u zemlju?
Ko reče da je zemlja mrtva?
Ne, ona samo zadržava dah.
Ona će sve to nadvladati, preživeće.
Nemojte misliti da je zemlja slaba.
Ko je rekao da zemlja ne peva?
Da je zauvek ubijena?
Ne, odvraća ona, prigušujući ječanje
Iz svih svojih rana, iz svih svojih posekotina,
Jer je zemlja naša duša,
A duša se ne lomi pod čizmama.
Vladimir Visocki^[3]
U izveštaju osnivačkog kongresa Evropskih pionirskih sela nabrojane su smernice buduće poljoprivredne politike: polikultura, samoizdržavanje, kontrola proizvoda počev od planiranja, preko proizvodnje, do potrošnje i prodaje,transformacija poljoprivredne proizvodnje u skladu sa osnovnim ljudskim potrebama i granicama koje postavlja priroda.
Ideje su bile dobre, ali mi smo bili devojke i mladići iz gradova i nismo imali pojma o poljoprivredi; nešto su znali samo Hanes Lemler i Roland Špendlingvimer, koji su nekoliko godina studirali agronomiju, ali su imali vrlo malo praktičnog iskustva. Jedna anegdota iz tog vremena govori o kupovini dva jareta, tako mlada da im još nisu nikli zubi. Kasnije se ispostavilo da su im zubi već ispali od starosti…
Tokom druge godine, Erve Tripar, pastir po zanimanju, i Žilber Krisifiks, sin belgijskog seljaka, pridružili su se Longo maiju. Prva znanja o stočarstvu, povrtarstvu i ratarstvu stekli smo zahvaljujući Pjeru Pelegrenu. Ali nismo skrivali svoje neznanje:
„Pošto smo konstatovali nekoliko žalosnih šupljina u našoj opštoj kulturi, posebno u oblasti poljoprivrede, gajenja životinja, zanatstva, trgovine, sitne industrije, građevinarstva, mehanike, medicine, knjigovodstva, prava, voda, šuma i paleontologije, najednom smo shvatili da je naš prvorazredni politički zadatak da se sprijateljimo s nekoliko stotina hiljada prosečnih Evropljana koji se u sve to razumeju malo više od nas i čiji stručni tehnički saveti ne bi završili u nezahvalnim ušima.“^[4]
U to vreme mislili smo da će longomajevske farme za nekoliko godina proizvoditi ne samo dovoljno hrane za sve nas već i da će nam omogućiti potpuno samoizdržavanje.
Na prvom kongresu Evropskih pionirskih sela 1974. godine u Flihliju (Švajcarska), prikazali smo rezultate proračuna koji je sačinio Pjer Pelegren:
„Dakle: s 0,60 hektara po osobi obezbedićemo egzistenciju za 200, 300, 400, 500, 1000… mladih Evropljana na napuštenim poljima i pašnjacima u planinskim regionima.“^[5]
Posno tlo Provanse i nedostatak iskustva uskoro su se pokazali kao prepreke za ambicije mladih planinskih seljanki i seljaka. Biodinamičke kulture koje su zasadile pridošlice – u kojima je okolina videla „nežne sanjare” – dale su vrlo mršave rezultate. Digli smo ruke od toga i počeli da koristimo veštačko đubrivo jer nam je izgledalo besmisleno da insistiramo na biološkim metodama u regionu u kojem svi koriste hemiju. Na proizvodnju hrane nismo gledali kao na cilj po sebi, već kao na sredstvo za preživljavanje. Tek ’90-ih godina, kad su postale svesne poraznih posledica sve veće upotrebe hemijskih sredstava u industrijskoj poljoprivredi, kooperative Longo maija počele su da se bave biološkom poljoprivredom.
Što se tiče metoda, koristili smo, na jednoj strani sekire i konje, ali nismo prezirali traktore a kasnije ni kružne pile. Kristijan de Tuš, poslednji stručnjak za vunu u Francuskoj, opisuje taj stav u jednom članku o preradi vune:
„Naravno, ne treba se uljuljkivati u paseizmu, u potpuno zastarelom empirizmu… (Treba) doprinositi ponovnom uspostavljanju ekonomske i društvene ravnoteže pomoću modela koji vodi računa o kvalitetu života, konkretnog gazdovanja, izdržavanja od sopstvene zemlje.“^[6]
Iako većina pionira nije znala ništa o tome, postoji sličnost između njihovih ideja i ideologija “trećeg puta” koje su formulisali personalisti 30-ih godina i na koje ću se vratiti u poslednjem poglavlju:
„Nasuprot tradicionalnim nostalgičnim i liberalističkim teorijama koje potiču iz jednog prošlog vremena, izazov personalista bio je nova modernost koju su osećali kao svoju; oni su, na primer, prihvatali progresističke tehnike stavljene u službu čoveka.“^[7]
Mikroekonomija
Ubrzo će se pokazati da je potpuna autonomija Longo maija neostvariv, a zapravo i ne naročito poželjan cilj. Godine 1993. rezimirana su nekadašnja pitanja koja su i dalje bila aktuelna:
„Pokazalo se da je nemoguće – a zbog opasnosti od povlačenja u sebe i nepoželjno – ostvariti potpunu autarhiju. Onda se postavilo pitanje načela koja uređuju razmenu sa spoljašnjim svetom. Cilj nam je bio da potpuno ovladamo proizvodnim lancem, uključujući i preradu, distribuciju i prodaju proizvoda. To je značilo direktan kontakt između proizvođača i potrošača, i između grada i sela.
Potpuno ovladavanje komplementarnim ciklusima proizvodnje osigurava rentabilnost resursa i potencijala planinskih i brdskih regiona.“^[8]
Istovremeno s planiranjem proizvodnje počeli smo da lupamo glavu nad lokalnom i regionalnom ekonomijom nastojeći da razvijemo svoje koncepcije. Poslali smo upitnike u 5400 opština u Švajcarskoj, Austriji, Francuskoj i Italiji da bismo stekli opštu sliku o poljoprivredi u evropskim planinskim regionima. „Izveštaj FAO-u”^[9] sačinjen posle 18. Konferencije FAO-a o evropskoj poljoprivredi, održane u Parizu februara 1976. godine, sadrži analizu poslatih upitnika, kao i konkretne predloge za „reorganizaciju proizvodnje u mikroekonomskom okviru jedne ili više dolina”. Ideal autarhije, koncept koji sadrži opasne tendencije kao što je izolovanost, i koji su razvili nacionalistički i reakcionarni^[10] teoretičari, napušten je u korist ideje o regionalnoj ekonomiji:
„U okviru jedne takve mikroekonomije koja ne teži utopijskoj autarhiji već široj autonomiji, poljoprivredna preduzeća moraju najpre da pronađu ravnotežu čuvenog tradicionalnog ekonomskog trokraka: polikultura, uzgajanje više vrsta životinja, raznovrsno zanatstvo – to jest inteligentnije korišćenje tla zahvaljujući raznovrsnoj poljoprivredi, stočarstvo (ovce, goveda) u zoni komplementarne ispaše, i obezbeđivanje novca za preradu sopstvenih proizvoda u sitnoj radinosti.“^[11]
Godine 1993. ovako smo opisali ideju mikroekonomije:
„To je, u stvari, vrlo jednostavno: osvrnemo se oko sebe i osmotrimo lokalne resurse u regionu, raspitamo se šta su ljudi ranije proizvodili i prerađivali, i s kojim drugim regionima su ostvarivali komplementarnu razmenu proizvoda. Dodamo malo moderne tehnologije prilagođene našim potrebama. Tako bi se mogao rezimirati koncept na kojem počiva Longo mai i koji se može primeniti u bilo kojoj zemlji.“^[12]
Rentabilnost?
Ekonomija prilagođena ljudskim potrebama i prirodnim uslovima ne može biti rentabilna po merilima svetskog tržišta. U „Povelji akcije za ponovno osvajanje zemljišta srednjih i visokih planina” suočili smo se s pojmom rentabilnosti:
„Pojam rentabilnosti ovde treba da bude povezan sa zadovoljavajućim uslovima života za ljudske grupe posmatrane kao lokalne zajednice, zato što je očigledno iluzorno uključiti planinske zone u obrasce rentabilnosti po merilima aktuelne industrijske i trgovinske makroekonomije.“^[13]
Posle više od 20 godina kritika rentabilnosti je tema jednog uvodnika za Messages de Longo mai (Poruke Longo maija):
„Kad je zarađivanje novca jedini cilj, dopušteno je izgubiti sve ostalo. Društvo koje u ime svog napretka uništava svoju budućnost, osnovu sopstvenog opstanka, svoju prirodnu sredinu i društvene odnose, može i mora biti opisano kao iracionalno i opasno. […]
S druge strane, smatra se sasvim nenormalnim, pa čak i nerealnim iskustvo egzistencije zasnovane na uzajamnosti i poklonu, prijateljstvu, neposrednoj, slobodno izabranoj organizaciji i proizvodnji koja odgovara prirodnim uslovima i ljudskim potrebama.“^[14]
Longo mai kao mreža proizvodnih kooperativa koja ne teži autarhiji ima potrebu za novcem kao sredstvom razmene sa „spoljnim svetom”, iako u unutrašnjim odnosima novac ne igra nikakvu ulogu. Postavlja se, dakle, pitanje kako pronaći novac i istovremeno očuvati najveću moguću nezavisnost. Na to pitanje ću se vratiti u jednom od narednih poglavlja.
II.A.1.1. Put vune
Hiljadama godina čobanin izvodi iste pokrete – pokrete pastira koji vodi u sigurnost životinje i ljude.
Pjer Pelegren^[15]
Gajenje ovaca i dobijanje vune čine deo evropske kulture. Ta sirovina – oduvek prisutna u našoj civilizaciji kao motor razvoja nekih regiona – poslednjih decenija je izrazito obezvređena.
Na primeru vune pokazaću kako je Longo mai sproveo ideju kontrole proizvodnog lanca koji ide od poljoprivrede i stočarstva, preko zanatske i industrijske prerade, do neposredne prodaje, i koji okuplja druge odgajivače i radionice za preradu vune širom Evrope, i kako se potom angažovao u revalorizaciji vune kao sirovine, što ga je odvelo do vlada većeg broja zemalja, kao i do evropskih instanci.
Gajenje ovaca i prerada vune u Longo maiju
Od oktobra 1973. godine pioniri su, po savetu Pjera Pelegrena, sastavili svoje prvo stado ovaca, životinja koje se najbolje prilagođavaju datim klimatskim uslovima. Vrlo brzo se postavilo pitanje šta će se raditi s vunom. Onda su kupili mašine i instalirali ih u kooperativi Espezon (Ardeš), koja više ne postoji.
Januara 1976. Longo mai je saznao da u blizini Briansona postoji predionica vune iz- građena u XIX veku, koja je prestala da radi 1968. godine. Ona je mogla da bude kupljena zahvaljujući sredstvima prikupljenim u švajcarskim parohijama. Posle pet meseci – posle unutrašnjeg preuređenja i revizije mašina i turbine za proizvodnju električne struje – predionica je bila spremna da nastavi s radom.
Predionica u Šantmerlu jedino je proizvodno preduzeće u tom selu koje inače živi gotovo isključivo od turizma. Tu se prerađuje vuna svih ovaca Longo maija i drugih odgajivača. Svake godine se opere, kardira, uprede, istka i isplete 12 do 15 tona sirovine. Pre toga, naravno, treba ostrići ovce:
„Striganje je veština koja se uči i usavršava. Biti strigač, to znači živeti nomadski u jed- nom delu godine. […] Striža daje dobar pregled najraznovrsnijih oblika gajenja ovaca. […] Iz finansijskih razloga, danas je striža teret za odgajivače: konkurencija sintetičkih vlakana spustila je cene sirove vune i one više ne mogu da pokriju troškove striže.“^[16]
S Kristijanom de Tušom, poslednjim francuskim ekspertom za vunu, u kooperativi u Limanu svake godine organizuje se obuka iz striže i sortiranja vune. Striža danas zauzima važno mesto u životu izvesnog broja “druge generacije” Longomajevaca zato što im omogućuje da putuju i upoznaju regione širom Evrope:
„Zahvaljujući striži pronašli smo zajedničku strast. Mi već tri godine strižemo ovce, pre svega u Austriji. Početna ideja ponikla je u kooperativi u Koruškoj […] i sad imamo mnogo mušterija koje s poštovanjem i dobro raspoloženi govore o longomajevskoj ekipi za strižu.
Zatim smo krenuli dalje i počeli da strižemo kod prijatelja u Sloveniji i Mađarskoj: to je bila prilika da osetimo sve promene koje su se zbivale u tim zemljama pred ulazak u Evropsku zajednicu i da saznamo šta ljudi o tome misle. […] Istovremeno smo bili i nastavnici jer smo stupili u kontakt s Poljoprivrednim fakultetom u Beču i jednim sindikatom austrijskih odgajivača, kako bismo obezbedili obuku u toj oblasti.“^[17]
Predionicom samoupravlja desetak Longomajevaca koje tu i žive. Oni govore o njenom funkcionisanju:
„Samoupravljanje je pre svega novi oblik organizacije rada. Svako se trudi da što pre stekne predstavu o celini i da se osposobi da obučava novajlije u tom poslu. Tu treba dodati i birokratiju koja nije poverena nekom Gospodinu Generalnom Direktoru i njegovim sekretaricama…“^[18]
Morali su da budu stvoreni ili ponovo otkriveni novi „komercijalni odnosi” između predionice i odgajivača na jednoj strani i kupaca na drugoj:
„Direktna prodaja, bez posrednika, potrošačima, porodicama i grupama u gradu, ili učešće odgajivača u komercijalnom sistemu razmene, u stilu ’Mi šišamo tvoje ovce, a ti nama plaćaš u sirovoj vuni’, ili pak ’Ti nam doneseš svoju vunu, a mi ti platimo u ćebadima, puloverima, čarapama…’ […] Tako male količine vune od različitih rasa ovaca ne zanimaju veliku industriju…“^[19]
Gotovi proizvodi prodaju se u prodavnici predionice, na lokalnim pijacama u blizini drugih kooperativa, preko narudžbenice iz kataloga koji kruži među prijateljima. Predionica je jedina kooperativa Longo maija koja je finansijski autonomna. Zvanično postoje plate, ali one se slivaju u zajedničku kasu. Ovce se ne gaje samo zbog vune, već i zbog pečenja, jagnjećih kotleta ili ragua. U nekoliko kooperativa (Liman, Ajzenkapel, Trenas) prodaja jagnjećeg mesa je nezanemarljiv izvor prihoda.
Stado ovaca iz Limana provede veći deo godine u Provansi, ali se tokom leta penje na planinske pašnjake iznad Briansona. Tokom nekoliko godina ovce i pastiri silaze s pašnjaka i vraćaju se u Liman pešice (oko 250 km). U međuvremenu se tradicija transhumancije (bačijanja) gotovo ugasila, između ostalog i zbog vrlo strogih propisa.
“Politika vune”
Osnaženi svojim poznavanjem materije, „vunari” iz Longo maija počeli su da primećuju ono što se događa u susednim zemljama. Gotovo svuda isti scenario: pad cene sirove vune, zatvaranje malih tekstilnih preduzeća. Okupljeni oko Kristijana de Tuša, francuski eksperti za vunu i – podstaknuti tim projektom – odgajivači, strigači i zanatlije koji se bave preradom vune – ne samo iz Longo maija – osnovali su 1989. godine ATELJE (ATELIER),^[20] da bi uspostavili saradnju između različitih grana proizvodnog procesa i podstakli regionalni razvoj.
To udruženje, koje je poniklo u Francuskoj, ali je preraslo u evropsko, danas je član Evropske grupe za vunu (European Wool Group), interprofesionalne organizacije sastavljene od sindikata, grupa odgajivača i tekstilnih preduzeća. Ono ima za cilj valorizaciju evropske vune, podsticanje razmene iskustava na međunarodnom planu i predstavljanje zajedničkih interesa grupe pred Evropskom unijom i drugim organizacijama. Takođe se bori i za priznavanje vune kao poljoprivrednog proizvoda^[21] i nastoji da podrži projekte zasnovane na ideji mikroekonomije koja koristi lokalne resurse. Koordinaciju između te dve organizacije obavlja Mari-Terez Šopen iz predionice u Šantmerlu.
Godine 2002, kad je švajcarskoj Centrali za vunu – zaduženoj za sakupljanje vune od odgajivača – pripretilo zatvaranje, i kad je vuna švajcarskih ovaca bila osuđena na spaljivanje, Longo mai je pokrenuo peticiju za održavanje te federalne strukture. Peticiju je potpisalo 20.000 osoba. Debata o budućnosti vune vođena je u javnom prostoru, ali i u najvišim instancama. Zatvaranje Centrale za vunu je sprečeno, a zakon iz 1999. godine, koji je obustavio saveznu pomoć za vunu u skladu s kriterijumima svetske trgovine, promenjen je kad je Švajcarska 2003. usvojila novi zakon o poljoprivredi, po kojem je država ponovo mogla da subvencioniše vunu.^[22]
Istorija i kultura
U predionici u Šantmerlu nalazi se i Dokumentacioni centar o vuni koji je osnovao ATELJE pomognut subvencijama Evropske zajednice. U okviru tog centra članovi Longo maija su 1998. godine realizovali dokumentarni film „Vuna i čovek” u saradnji sa članovima Evropske grupe za vunu u Francuskoj, Španiji, Portugalu i Italiji.
Pored toga, Longomajevke, Longomajevci i nekoliko njihovih prijateljica i prijatelja postavili su modnu reviju/spektakl na temu vune, praćen video-projekcijama i originalnom muzikom. Prikazani su modeli kreirani posebno za tu priliku. Predviđena je turneja tokom leta i jeseni 2003. godine po Francuskoj, Švajcarskoj i Nemačkoj.
Na primeru vune dobro se vidi kako se može kontrolisati proizvod od početka do kraja i kako mu se, istovremeno, može dati „politička” dimenzija (bez zanemarivanja njegove istorije i kulture): pošto je vuna po zakonima svetskog tržišta marginalan proizvod, sloboda akcije u toj vrsti politike je, naravno, veća nego kad su posredi vino ili povrće. Lako se mogu otkriti mehanizmi koji upravljaju jednim sektorom proizvodnje i onda se, u skladu s njima, može intervenisati kad su ulozi relativno skromni u poređenju sa onima u drugim sektorima. Pored toga, rad članova ATELJEA ne diktiraju finansijski interesi; za lobiranje u evropskim i drugim institucijama dovoljna su vrlo mala sredstva a ono može dovesti do konkretnih rezultata.

II.A.2. Proizvodnja u kooperativama Longo maija

Longo mai – Liman, Francuska
Kooperativa u Limanu, u departmanu Provansalskih Alpa, s njegova tri zaseoka – Pižonije, Granž-Nev i St. Ipolit – najveća je i najstarija longomajevska kooperativa. Na tom imanju su od 1973. godine ruševine rekonstruisane u lokalnom stilu, što znači da je građevinski materijal bio tesani kamen… Pomoćne zgrade, štale i stolarska radionica izgrađene su od zemljane cigle. Tu u proseku žive šezdesetak odraslih i trideset petoro dece, ali ne prođe ni dan bez posete prijatelja ili “radoznalaca” koji ostanu barem na ručku ili večeri, a ponekad se zadrže nekoliko dana.
Od 240 ha pod šipražjem i niskim hrastom, 45 ha koristi se za poljoprivredu i baštovanstvo. Gaje se i proizvode hlebna pšenica, ozimi krupnik (pir), leblebije, povrće, voće, lekovite biljke, provansalske biljke, razno bobičasto voće, kao i živina (jaja), svinje i ovce (za potrošnju i reprodukciju), med (60 košnica) i džemovi. Sami pravimo hleb. Na divljem delu brežuljka seče se drvo za grejanje soba i zajedničke sale, a od kultivisanog i divljeg lekovitog bilja proizvode se pomade i esencijalna ulja. Većinu proizvoda trošimo sami, a jedan deo prodajemo. Prihod od prodaje jagnjadi, ovaca, živine, hleba, meda, medicinskog bilja i pomada, džemova i malina, dovoljan je za kupovinu dopunskih prehrambenih proizvoda. Pored toga, proizvode se gotovo sve cerealije, kao i seno i slama koji su potrebni za gajenje životinja. Samo živina se hrani kupovnom biološkom hranom. Nedavno je otvorena tekstilna radionica u kojoj se jedan deo prerađene vune iz predionice koristi za izradu jorgana i komada tkanine koji se dekorišu tehnikom serigrafije.
Pored poljoprivredne proizvodnje postoji i regionalni radio s celodnevnim programom koji se kreira na licu mesta. Ne treba zaboraviti ni drugu vrstu proizvodnje, objavljivanje publikacija Nouvelle de Longo mai, Archipel i L’Ire des Chènaies. U Limanu se obavlja konačna redaktura i priprema za štampu. Na 15 km od Limana nalazi se turističko selo Le Manjan kojim u potpunosti upravlja Longo mai.
Longo mai – Ma de Grenije, Francuska
Za razliku od drugih francuskih kooperativa, Ma de Grenije (opština Kafan, Buš-di-Ron) nalazi se na nadmorskoj visini od 22 m u ravnici Kro, staroj delti reke Dirans, u blizini Kamarge. U njoj živi oko 10 do 15 odraslih i osmoro dece. Glavna aktivnost kooperative je biološko povrtarstvo. Devedeset pet odsto proizvodnje se isporučuje, u obliku nedeljnih paketa, mreži pretplaćenih potrošača u obližnjim gradovima (Arl, Avinjon, Eks-an-Provans i Marsej).
U leto i zimu tu boravi stado ovaca iz Trenasa, leti se proizvodi čuveno seno iz Kroa zahvaljujući tradicionalnom navodnjavanju koje omogućuje tri košenja, a konzerverija je dostupna tokom cele godine za preradu voća i povrća iz svih kooperativa. U poslednjih nekoliko godina eksperimentiše se s povrtarskim kulturama dobijenim od nehibridnog semena, a u saradnji s drugim seljacima koji se bave bioproizvodnjom i naučnicima radi se na poboljšavanju kvaliteta regionalnih proizvoda.
Trenas, Francuska
Kooperativa se nalazi na obronku Centralnog masiva, na 1000 m nadmorske visine, u opštini Šaneak, u departmanu Ardeš. Tu tokom cele godine žive dvanaest odraslih i petoro dece. Eksploatiše se oko 60 hektara, od toga su 4 ha obrađena i na njima se gaje krompir, cerealije, povrće i krmni kupus. Ima oko 8 hektara šume i 50 hektara pašnjaka za stado krava i stado ovaca. Longo mai – Trenas pripada jednom udruženju proizvođača koje poseduje mali pogon za proizvodnju suhomesnatih proizvoda. Tu se kolju i tranširaju životinje čije je meso namenjeno za prodaju. Ono se u paketima šalje kupcima iz departmana. Mleko od tri krave koristi se za pravljenje putera, jogurta i sira za potrebe kooperative. Od kestenja sakupljenih u donjem Ardešu pravi se džem od kestena. U pilani i stolarskoj radionici proizvode se drvna građa i nameštaj za druge kooperative, kao i za prodaju.
Montoa, Švajcarska
Smeštena u podnožju visoravni u sklopu Jure, u selu Undervelije (kanton Jura), farma Montoa proteže se na 11 hektara. Tu je stalno nastanjeno od osam do deset odraslih i šestoro dece. Njihovi biološki proizvodi (teleće i jagnjeće meso, jabuke i krompir, med i kozmetika) prodaju se preko kataloga malom krugu kupaca.
U sastavu farme postoji i prodavnica u kojoj se – po porudžbini ili na licu mesta – prodaju proizvodi drugih kooperativa, na primer proizvodi Predionice, tegle s povrćem, džemovi i tako dalje. Od 1996. godine Montoa ima sopstvenu mikrocentralu koja svake godine proizvede oko 100.000 kWh; trećinu od toga troši farma, a dve trećine se uključuju u državnu mrežu.
Na ovoj farmi se obavljaju poslovi vezani za longomajevsku kartoteku.
Ulenkrug, Nemačka
Najmlađa kooperativa nalazi se u selu Štubendorf, u pokrajini Meklenburg (nekadašnja Pomeranija). Njenih 40 hektara ranije su bili obrađivani u ogromnim parcelama. Retka mala gazdinstva u okolini bila su vrlo raspršena. Na ovoj farmi tokom cele godine žive dvadeset odraslih i desetoro dece. Povrtnjak od 0,5 hektara obezbeđuje povrće, a stado ovaca meso za potrošnju na farmi i za prodaju. Osnovano je udruženje sa još sedam seljaka koji isporučuju svoje biopovrće za tržište Grajfsvalda. Uz pomoć stotinak kompanjonki i kompanjona koji su izabrali Ulenkrug kao svoje “radilište solidarnosti” i koji su tu održavali svoje godišnje sastanke, započeta je 2000. godine izgradnja velike kuće koja će imati sobe za stanovanje i sale za sastanke. Aktivnosti na farmi – na primer, berba krompira, seča drveća, ali i kulturni događaji u staroj štali – u kojima redovno učestvuju grupe iz Berlina, Rostoka itd., često stavljaju na ozbiljnu probu kapacitet gostoprimstva u Ulenkrugu.
Hof Stopar, Austrija
Ova farma se nalazi u dvojezičnom regionu (slovenačko-nemačkom) Koruške, u opštini Bad Ajzenkapel (Železna Kapla). Ona obuhvata 17 hektara, od toga 10 hektara šume i 7 pašnjaka i livada na strmim padinama. Pored proizvodnje za samopotrošnju, tu se proizvode i ovčje meso i med za prodaju, a šuma zadovoljava potrebe farme za drvetom za ogrev i gradnju.
Posle otvaranja granica prema zemljama Istočne Evrope, putnici se rado zaustavljaju u Stoparu. Tu se tokom deset godina održavala većina koordinacionih sastanaka mreže AIM.
Kuća Longo maija u Bazelu, raskrsnica puteva
U godišnjem izveštaju za 1999/2000. Društva Pro Longo mai, u čije ime se prikupljaju sredstva u Švajcarskoj, Kristof Gesler objašnjava ulogu kancelarije u Bazelu koja se zove i “centrala”:
„Nakon što je godišnji izveštaj sačinjen, računi zaključeni, napravljen bilans, postavlja se pitanje: kakva je uloga ’bazelske kancelarije’ u tom arhipelagu poljoprivrednih i zanatskih kooperativa? […] Jednom reči koja pre 25 godina nije postojala, Longo mai bi se mogao opisati kao ’mreža’ u kojoj je Bazel samo jedan čvor. Doduše čvor koji je obeležio potonju istoriju zato što je prvi zavezan u decembru 1972. godine, kada je konstituisano udruženje Evropska pionirska sela; Bazel je i dalje sedište organizma za podršku svim aktivnostima […], tačka preseka u kojoj se sve informacije sustižu i povezuju pre nego što se proslede dalje.“^[23]
Zahvaljujući svom geografskom položaju u središtu longomajevskog arhipelaga, Bazel je često mesto susreta raznih kooperativa i tačka predaha na putovanjima između Meklenburga i Koruške ili Zakarpatja i Provanse:
„Čekaonica? Stanična hala? Pijačni trg? Starogrčka agora? Ne, mala kuća s nekoliko spratova u starom gradu, opremljena svim infrastrukturama potrebnim da se nešto pokrene kad postoje ideje.“^[24]

II.A.3. Regionalna udruženja

Većina kooperativa danas je deo regionalnih udruženja sitnih seljaka koji zajednički prodaju svoje proizvode. U Austriji to je Verein Velachtaler Bergbauern – Coppla Kasa, udruženje koje je osnovala mala grupa seljanki i seljaka iz Ajzenkapela kad se smanjio dohodak u planinskim regionima. Pored prodaje šljivovice, suhomesnatih proizvoda, meda, džema, suvog voća, biljnih pomada, esencijalnih ulja, vune itd., udruženje prodaje drvo u okviru šireg društva šumara, organizuje marševe, zakuske, proslave i obuku svojih članova. Godine 2000. više od 50 gazdinstava bilo je učlanjeno u Copplu Kasu.
U Francuskoj je 1966. godine osnovano udruženje PaisAlp. Njegovi članovi su limanska kooperativa i Kabreri, kao i još tridesetak malih proizvođača. Merila pripadnosti utvrđuje povelja: kvalitetni proizvodi, metode koje poštuju prirodnu sredinu, prerada na farmi, neposredna prodaja koja podstiče kontakt između proizvođača i potrošača.
Ta udruženja su, između ostalog, ponikla iz stava da je Zajednička poljoprivredna politika (Politique agricole commune – PAC) Evropske zajednice, koja favorizuje industrijsku poljoprivredu, dospela do svoje granice, što jasno pokazuju krize i skandali poslednjih godina, i da, prema tome, treba braniti seosku poljoprivredu:
„[…] mondijalizacija ekonomije u okviru Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske trgovinske organizacije jeste objava rata sitnim seljacima na celoj planeti. […] Sadašnje i buduće bitke vode se oko kontrole semena, etiketiranja živog sveta, genetski modifikovanih organizama, otpora predvidljivoj industrijalizaciji bioproizvodnje… Mora se hitno zahtevati podsticanje farmerske poljoprivrede zato što samo ona može garantovati kvalitet proizvoda, zaštitu prirodne sredine, stvaranje radnih mesta zahvaljujući uvođenju novih postrojenja, i zato što samo ona u poljoprivrednom svetu može obelodaniti sve češće skandalozno postupanje prema sezonskim radnicima.“^[25]
Evropski sastanak o seoskoj poljoprivredi
Na inicijativu PaisAlpa i Konfederacije seljaka održan je u Forkalkjeu, početkom februara 2003. godine, susret u kojem je učestvovalo stotinak osoba iz 15 zemalja: Belgije, Danske, Nemačke, Italije, Norveške, Austrije, Poljske, Portugala, Švedske, Švajcarske, Slovenije,Španije, Češke i Mađarske.
Cilj tog skupa bio je nalaženje zajedničke definicije poljoprivrede. Rezultati seminara preneti su komisiji za poljoprivredu u Briselu. U završnom kominikeu rezimirane su tri glavne teme:
„– proizvođači farmeri izdvajaju se svojim najdirektnijim mogućim načinom prodaje […] koji omogućuje da se odmah utvrdi poreklo proizvoda…;
– potreba da se brani kvalitet naših proizvoda. […] Farmerska proizvodnja je kvalitetna poljoprivreda; ona se ostvaruje u duhu trajne poljoprivrede koja poštuje zemlju, tlo, životinje, radnike i potrošače […];
– dimenzije gazdinstava. Zahtevamo da one budu po meri čoveka, ponekad se može reći po meri porodice, a u svakom slučaju one treba da imaju dobrovoljno ograničene dimenzije. Naime, to omogućava poštovanje kvaliteta i kontrolu nad proizvodom, ali i bolju raspodelu proizvoda i održivost brojnih seljaka.“^[26]
U poslednjem poglavlju vratiću se na ta regionalna udruženja.

II.A.4. Prikupljanje sredstava

Zemlja je kupljena novcem koji su braća Niki i Tomas Buš obezbedili prodajom svoje kuće u Bazelu. Ko god je mogao dao je malo novca za kupovinu najosnovnijih stvari. Trebalo je brzo naći još sredstava za razvijanje projekta, neophodna ulaganja i početak proizvodnje.
U početku je cilj bio stopostotna autonomija. S Pjerom Pelegrenom satima smo računali kolike su životne potrebe sto osoba. Ako smo želeli potpuno da zavisimo od proizvodnje, to je značilo (a i danas znači) da svi moraju da rade samo za to. A čak ni u tom slučaju nije bilo izvesno (kao što nije ni danas) da grupa može da preživi samo od planinske poljoprivrede.
Plaćeni rad „napolju” nije dolazio u obzir. Postavilo se, dakle, pitanje: kako nastaviti s poljoprivredom – u skladu s vizijama „pionira“ – a ne ukinuti neophodno slobodno vreme za političko delovanje?
Nekadašnji članovi Hidre, “pragmatični Švajcarci”, smislili su originalan metod prikupljanja novca. Hanes Rajzer, koji je učestvovao u razvijanju tog metoda i više od dvadeset godina radio u „finansijskom sektoru“, kaže:
„Ekonomski sistem akumulira novac i ne zna gde da ga stavi. Šalje ga na Mesec, trpa ga u naoružanje, itd. Mi smo otkrili da jedan deo tog novca može vrlo lepo ići i u razvoj vitalnih stvari. Nalazili smo se u siromašnom regionu na periferiji i odlučili smo da tražimo novac tamo gde ga ima na taj način što ćemo objašnjavati ljudima šta to mi radimo.
Otišli smo da vidimo osobe koje su angažovane u društvenom sektoru u Švajcarskoj i koje same prikupljaju sredstva za svoje projekte; ti ljudi su nam u početku pomogli. Polazeći od Hidrinih kontakata izgradili smo, malo pomalo, krug prijatelja Longo maija. U tom krugu smo našli nastavnike, sindikaliste, grupe i pojedince koji su delili naše društvene ideje i koji su zaradili malo novca u vreme velike poratne konjunkture, levo orijentisanu crkvu, zanatlije i nekoliko ’liberala’ koji su želeli da investiraju svoj novac u društvene projekte. Njihov stav bi se mogao ovako opisati: svetu su potrebna rešenja, Longo mai je jedan zanimljiv poduhvat, učestvovaćemo u njemu. Takav stav je prilično uobičajen u protestantskim zemljama. Francuzi, ali i Austrijanci među nama nikad ga nisu zaista razumeli. Mi, Švajcarci, često smo kritikovani što tražimo novac od klasnog neprijatelja!“^[27]
U Longo maiju oni koji žele da realizuju neki projekat sami se bave traženjem sredstava. Lični kontakt s donatorima, telefonski poziv ili poseta, vrlo je važan; po tome se Longo mai razlikuje od onih kojima je „fund-raising“ profesija:
„Sreli smo na hiljade ljudi s kojima smo razgovarali. Činjenica da su kasnije mnogi Švajcarci posetili neku od kooperativa da bi videli rad i rezultate objašnjava simpatije javnog mnjenja prema Longo maiju. Ali ne treba zaboraviti da je Švajcarska, u poređenju s Francuskom, mala zemlja u kojoj postoje gotovo ’porodični’ odnosi i da tu nekoliko hiljada osoba ima veću socijalnu težinu nego što bi se moglo pomisliti na osnovu njihovog stvarnog broja. Na toj osnovi Longo mai je tokom godina izgradio svoju organizaciju prikupljanja sredstava.“^[28]
Metoda se pokazala uspešnom. Možda i suviše uspešnom jer se Longo mai upuštao u sve ambicioznije projekte i akcije solidarnosti. Pošto je za to bilo potrebno sve više sredstava, uzeli smo beskamatne kredite od privatnih lica. Dugovi su počeli da se gomilaju. Novinska kampanja 1980. godine stavila je tačku na tu politiku zaduživanja; trebalo nam je gotovo deset godina da otkrijemo praksu poklona i još deset da svedemo dugove na nulu, ili blizu nule.
Tokom prvih dvadeset godina tim vidom prikupljanja sredstava bavila se jedna grupa od pet-šest osoba, što je ostalim zadrugarkama i zadrugarima omogućavalo da žive bez finansijskog pritiska, da se bave poljoprivredom u skladu sa svojim vizijama i da budu politički aktivni. Tek u poslednjih desetak godina ljudi iz svih kooperativa učestvuju tokom čitave godine u prikupljanju sredstava; danas “grupa za finansije” kao takva više ne postoji. Novac se deli prema potrebama kooperativa posle zajedničkih rasprava koje se manje-više redovno odvijaju za vreme “interkooperativnog sastanka”.
U samom Longo maiju taj metod finansiranja često je dovođen u pitanje. Više proizvodnje za samopotrošnju ili više proizvodnje za prodaju – glavni problem je uvek isti: kako očuvati što veću nezavisnost. Tu se mišljenja razlikuju, kao što jasno pokazuje učešće u prikupljanju sredstava. Generalno, odnos između prikupljenog novca i subvencija, s jedne strane, i prodaje proizvoda s druge, iznosi 50 naspram 50, s varijacijama od jedne kooperative do druge. Udeo prodaje se poslednjih godina povećao.
Hanes R.:
„Naravno da smo zavisni kad nam je potreban novac. Ali želeli bismo da biramo svoju zavisnost, da to bude zavisnost koja ne pogađa naš identitet i dostojanstvo. Želeli bismo da budemo zavisni od ljudi koji na neki način podržavaju našu utopiju. Longo mai nije statičan entitet, već izraz volje za promenom, jezgro koje želi da izađe iz okvira vladajućeg društvenog sistema, a ne nekakva niša. Ljude koji podržavaju Longo mai susretali smo uglavnom u kontekstu naših političkih akcija – akcija ’Besplatan smeštaj za čileanske izbeglice’, akcija solidarnosti sa seljacima koje je ugrozila suša, kampanja Nikaragva, angažman za očuvanje prava azila kroz akcije CEDRI-a itd. Ljudi su podržavali Longo mai zato što smo imali i takve aktivnosti. Kada smo počinjali, smatrali su nas marginalcima, a danas se Longo mai u nekim krugovima vidi kao jedno od mogućih rešenja za budućnost.“
Pitanje nezavisnosti – ne samo materijalne – postavljeno je u publikaciji Messages de Longo mai 1993. godine:
„Da ne bude nesporazuma: nikad se nismo uljuljkivali iluzijom da možemo da živimo u autarhiji. U naše vreme to više nije moguće. Ipak, uspeli smo da očuvamo svoju nezavisnost dvadeset godina, u smislu da niko nije mogao da se meša u naše stvari i još manje da nas ućutkava. Štaviše, slobodni radio koji vodimo i razne publikacije koje objavljujemo ne zavise od plaćenih reklama i mogu sebi dozvoliti da bobu kažu da je bob. Sve to možemo zahvaljujući mreži prijatelja koja se proteže u mnogo zemalja. Možemo da računamo da će ta mreža pružiti finansijsku podršku našim novim projektima ili učestvovati u kampanjama solidarnosti […] čak i kad se nađemo na nišanu džangrizave administracije. Jer nezavisnost uvek uznemirava.“^[29]
Na tragu poslednje napomene sledi opis nekoliko napada na Longo mai.

II.A.5. Napadi na Longo mai

1973: Proterivanje iz Francuske
Septembra 1973. godine tadašnji ministar unutrašnjih poslova Remon Marslen, proterao je iz Francuske osam članova-osnivača Pionirskih sela. Kao zvaničan razlog navedena je blizina visoravni Albion^[30] – tu ne bi trebalo dozvoliti nastanjivanje “mladih Evropljana, opasnih levičara”.
U odgovor na to, proterani pioniri su osnovali nove kooperative u Švajcarskoj, Nemačkoj i Belgiji (nijedna od tih kooperativa danas više ne postoji). Četiri godine kasnije odluka o proterivanju je ukinuta.
Nepredviđena posledica – nekoliko novinskih članaka o proterivanju u kojima se čulo za Pionirska sela.^[31] Više stotina mladih Francuskinja i Francuza pohrlili su u Liman da bi podržali projekat ili prosto da bi videli o čemu se radi. Bilo je, naravno, teškoća u organizaciji i smeštaju posetilaca, ali je to pre svega izazvalo jednu značajnu promenu: priliv mladih Francuskinja i Francuza stavio je tačku na “nemačku prevlast” jer je broj pionira naglo porastao.
1979/80: Novinska kampanja
U decembru 1979. godine Longo mai je odlučio da započne akciju u korist seljaka iz oblasti Noakali u Bangladešu. U isto vreme, evropska kooperativa traži dozvolu od kantona Bazel-grad da raspiše javni zajam od 15 miliona švajcarskih franaka. Mada se do tada moglo reći da je švajcarska štampa uglavnom naklonjena Longo maiju, njen stav se preko noći promenio 10. decembra 1979: u trideset listova pojavili su se članci koji su iznosili teške optužbe na račun Longo maija. Žiber Kati je analizirao tu novinsku kampanju u svojoj knjizi Osporeni naslednici:
„Desetog decembra trideset listova objavilo je članak o Longo maiju, a neki su mu čak posvetili celu stranicu; 11. decembra članci su se pojavili u šezdeset jednom listu što znači da je skandal – moglo se već reći: afera Longo mai – poprimio nacionalne raz-mere. […] Sve u svemu, samo u Švajcarskoj, od 10. decembra 1979. do 29. februara 1980. godine, dakle za osamdeset jedan dan, pojavila su se 533 članka, ne računajući radijske i televizijske emisije i komentare, brojna longomajevska saopštenja ni članke koji su se pojavili u Austriji, Španiji, Finskoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Italiji i Nizozemskoj.“^[32]
Longo mai se optužuje da je proćerdao poklone:
„Ono što smo saznali tokom poslednje dve godine, a posebno u poslednjih šest meseci o ’operacijama’ tog velikog preduzeća više je nego žalosno. Nekadašnje nade potonule su u lošem upravljanju i sektaškim praksama; posle samo osam godina progutalo ih je jedno preduzeće koje je u osnovi birokratsko i potpuno zatvoreno. Iz redova prvih pionira izdvojila se jedna kasta gospodara koja je sebi dala pravo da se služi grubom silom…“^[33]
Longo mai se optužuje da je izdao osobe koje su ga podržavale, da vrši psihološki pritisak na mlade ljude koji žele da se pridruže pokretu i da ih prisiljava da se pokore. Zamera mu se nemar, nered, raskošan život ’vođa’, ugnjetavanje žena, itd. Izvori tri švajcarska lista koja su obavila istraživanje o Longo maiju – Basler AZ, Schweizerischer Beobachter i Blick – bili su svedočanstva ’bivših Longomajevaca’ koji su do dan-danas ostali anonimni. Samo nekolicina od brojnih novinara koji su napisali te članke kročila je u neku od kooperativa Longo maija.
U Francuskoj je prvi članak protiv Longo maija objavio levičarski nedeljnik La gueule ouverte. Spisateljica Fransoaz d‘Obon bila je na čelu francuske kampanje. Ona je pre svega napadala Remija, koga je odranije poznavala, kao „gurua sekte Longo mai“. Izašli su članci u listovima Rouge, Sud i La Bugada koji, po Žilberu Katiju, svedoče o tome da je „novinarska strast potpuno pomračila poznavanje fenomena zajednice ili poljoprivrednog gazdinstva u seoskoj sredini“. Tri meseca kasnije pojavili su se članci u listovima Le Matin, Libèration i Le Monde koji su pokazali „nijansiraniji stav“.^[34]
Ž. Kati komentariše kampanju:
„Uočimo, ipak, da su poprište te novinske kampanje bile pre svega Francuska i Švajcarska; uz nekoliko izuzetaka (na primer, u Koruškoj) austrijska štampa se očigledno držala na odstojanju od rasprave, a nemačka je reagovala sa znatnim zakašnjenjem i upotrebila je samo tešku artiljeriju Spiegela. […]
Iako se sve to ticalo samo dve zemlje, novinska kampanja imala je obim, frekvenciju, ostrvljenost, žar, strasnu žestinu kakvi se retko viđaju u savremenoj štampi. Sve to je utoliko neobičnije što nisu bili u pitanju ili u igri politički režim, niti finansijski skandal po italijanskom ili švajcarskom modelu, pa čak ni opasna teroristička ili zločinačka banda. Ne, jednostavnije i skromnije – jedna komuna, svakako originalna i značajna, ali koju ipak čine samo stotinak osoba, u proseku starih 22-23 godine.“^[35]
Longo mai je reagovao specijalnim izdanjem Messages –„Blitzkrieg“ i deljenjem 15.000 letaka na švajcarskim ulicama:
„Uzbuna! Listovi koji više od nedelju dana organizuju paljbu nisu naveli nikakav dokaz protiv nas, već samo sumnje i lažne i anonimne dojave. […] Naši kritičari ne prezaju ni od čega. Ne libe se da zadaju najniže udarce. Oni su, izgleda, njuškali i kopali po našim korpama s prljavim vešom.
Najalarmantniji je ton tih članaka. On nije ni kritički ni polemički, već podstiče mržnju i hajku na ljude. To nije dostojno Švajcarske. To priziva u sećanje, na neprijatan način, izvesne velike istorijske kampanje u kojima su grupe i pokreti koji su imali različito mišljenje obeležavani žigom srama. Terali su ih da nose žutu zvezdu ili su ih opisivali kao izopačene neprijatelje naroda…“^[36]
Longo mai je tužio listove koji su ga napali zbog klevete i dobio je gotovo sve procese, što je tek nekoliko godina kasnije pomenuto u antrfileima tih istih novina.
Brojni roditelji Longomajevaca ustali su u odbranu svoje dece. Švajcarski pisci Fridrih Direnmat i Adolf Mušg napisali su pisma podrške Longo maiju. Šezdeset nekadašnjih pripadnika Pokreta otpora i logoraša u austrijskim koncentracionim logorima potpisali su tekst u kojem se kaže da su mladi iz Longo maija najbolje shvatili njihovu poruku da se treba boriti protiv fašizma.
U očima Longo maija ta novinska kampanja imala je za cilj da odseče Evropsku kooperativu od podrške koju je zadobila u širokim krugovima stanovništva. Nekoliko projekata – na primer, zajam – morali su da budu napušteni. Možda su ti projekti bili odveć ambiciozni, možda je Longo mai precenio svoje snage, ali to nimalo ne opravdava tako žestoku kampanju. Što se tiče privatnog života, ne pravdamo se javno iako se on, po „longomajevskim principima“, ne može odvojiti od profesionalnog rada i političkog angažmana.
Na jednoj konferenciji za štampu u Bernu 11. decembra Remi je zaključio:
„Pre deset godina smo predvideli da će, ako vremena postanu teška zbog finansijske krize u Evropi, vladajuća društva, samoživa kao sva vladajuća društva, panično reagovati protiv svih onih koji uznemiruju, i svih onih koji bi mogli doneti neke inovacije. […]
Mladi Longo maija ne žele da cela njihova generacija bude bačena na kolena, drogirana ili poslata da obija izloge u Cirihu ili drugde. Jer na taj način je lako nametnuti poštovanje prema industrijskom poretku, koliko god da on znači svetski nered. […]
Želja da se izađe iz postojećih okova očigledno je kriminalna. Pa dobro, mi ćemo još dugo biti prilično kriminalni i napadaćemo kao prave neprijatelje sve one koji se odnose represivno prema toj generaciji koja mora konačno da nađe svoj put. Put koji joj pokazuju nije dobar. […] Treba naći neki drugi. A ako je nalaženje drugog puta uvek kriminalna radnja, u redu, onda ćemo još dugo biti kriminalci, ali konstruktivni, nećemo obijati izloge…“^[37]
1989: Upad policije u Liman
Dvadeset devetog novembra 1989. godine 200 policajaca upalo je kooperativu u Limanu. Naoružani mitraljezima ušli su oko 7 sati i 30 minuta na sve farme i trgli odrasle, decu i pse iz sna. Zvanični razlog za raciju bio je traženje kurdskih terorista. Međutim, jedini Kurd koji se nalazio u Limanu bio je advokat i dugogodišnji prijatelj Longo maija Husein Jildrim.^[38] Posle višečasovnog ispitivanja u policijskoj stanici u Manosku on je pušten. Nakon celodnevnog pretresanja i ispitivanja, policajci su uhapsili dva mlada Malijca bez dokumenata koji su prolazili poljoprivrednu obuku u Longo maiju. Oni su proterani iz Francuske. Dvesta policajaca – članova francuske tajne službe DST, obaveštajne službe, Sudske policije, Mobilne garde, specijalnih jedinica (CRS), žandarmerije, iz Pariza, Liona i Marselja, koji su tu došli po dojavi jednog svedoka “pokajnika” koga je Švedska izručila Nemačkoj kroz nemački Bundeskriminalamt – morali su da odu praznih šaka. Od tadašnje socijalističke vlade nikad nismo dobili objašnjenje a kamoli izvinjenje.
U brošuri pod naslovom To je bilo jedne srede objavili smo svedočenja stanovnika Limana, kao i dve stotine izjava solidarnosti i protesta upućenih francuskoj vladi iz cele Evrope.^[39] U svom svedočenju Remi nudi jedno moguće objašnjenje te racije:
„[…] Naime, tačno je da su neke naše akcije i stavovi neprijatni pobornicima ’mišićave’ Francuske u opandurenoj Evropi. […] Ovo nije prvi put da je Longo mai poslužio toj lepoj gospodi kao zamorče za njihove velike manevre koordinacije na evropskom nivou. Još u leto 1979. francuska i austrijska policija izvršile su istovremeni prepad, istog dana, otprilike u isti sat i iz vrlo različitih i vrlo glupih razloga, što nas je nateralo da stavimo prst na čelo. Desetog decembra te iste 1979. godine četrnaest velikih dnevnih listova iz čitave Evrope istovremeno su napali Longo mai…
Mislimo da sad ponovo igramo ulogu zamorčeta za eksperimentalnu primenu Šengenskog sporazuma. Eksperimentalnu i nezakonitu. […]
Eto, dobri ljudi, kakvu vam Evropu spremaju: gadnu rabotu u kojoj bilo koji doušnik koji je bilo gde, od Hamburga do Palerma i od Berlina do Bresta, istrtljao bilo šta, može da pošalje prvog evropskog građanina koji tuda naiđe u ćorku ili na policijsko saslušanje.“
„Sekta Longo mai”
Štampa je redovno opisivala Longo mai kao sektu. Najviše buke napravila je knjiga Sekte – stanje uzbune,^[40] s dugačkim poglavljem o Evropskoj kooperativi. Knjigu je izdao Centar za dokumentaciju, edukaciju i akciju protiv mentalnih manipulacija (CCMM). Ona se zasniva uglavnom na svedočenjima osoba koje su izvesno vreme živele u nekoj od kooperativa, a onda zaključile da je Longo mai opasna sekta.
S dosijeom sačinjenim od svedočanstava nastavnika, lekara, sociologa, roditelja, prijateljica i prijatelja, osoba koje su i same izvesno vreme živele u nekoj od kooperativa, psihologa, lokalnih vlasti itd., Longo mai je tužio CCMM kad je ovaj ponovo izdao knjigu 1995. godine, i dobio proces u decembru 1996. UNADFI^[41] je morao da izbriše Longo mai sa svoje liste koja se pojavila u izveštaju francuskog parlamenta o sektama.

II.B. Političke kampanje i akcije solidarnosti

Političke akcije i kampanje prethodile su stvaranju kooperativa i pratile su ih tokom trideset godina njihovog postojanja. One su usmerene na razotkrivanje disfunkcionisanja i nepravdi, širenje informacija, solidarnost sa ugroženim ljudima, predlaganje rešenja i, po mogućnosti, sprovođenje tih predloga. Pokušaću da ilustrujem kriterijume i način delovanja Longo maija pomoću nekoliko primera. Među mnoštvom kriterijuma najveću težinu imaju osnovne ideje:
„Pokušaj da se ostvare život i utopija u skladu sa sopstvenim vizijama, i odbrana utopije i dostojanstva drugih – to su od samog početka bile dve ideje vodilje Longo maija.“^[42]
Veza s nekim od sektora delatnosti Longo maija ili poznanstvo, pa i prijateljstvo sa ugroženim osobama, takođe su igrali značajnu ulogu. Vodili smo borbe u područjima koja su bila na margini interesovanja tradicionalne levice, prekogranične akcije koje su imale ulogu primera i koje nam nisu izgledale sasvim nerealne.
Posle analize situacije, raspravljali smo, kad god je to bilo moguće, sa ugroženim osobama o koracima koje bi trebalo preduzeti. Zatim smo se savetovali sa stručnjacima za dato područje (advokatima, naučnicima, itd.). U mnogim slučajevima obraćali smo se direktno opštinama i tražili od njih da učestvuju, pogotovo u Švajcarskoj gde su opštine zadržale izvesnu političku autonomiju i ostale bliske građankama i građanima kao strukture. (Deni de Ružmon ih naziva „osnovnim jedinicama građanske participacije“.)^[43] Cilj nam je uvek bio da se direktno obratimo javnosti i da je mobilišemo – nacionalne granice i društvena ili politička pripadnost nisu bile prepreke. U nekoliko slučajeva konzervativni krugovi podržali su kampanje Longo maija, što je uvek iznenađivalo i šokiralo tradicionalnu “levicu”. Najvažnije je bilo stvoriti “horizontalne” kontakte zaobilazeći velike organizacije kao što su partije, sindikati, itd. Često smo mobilisali umetnike, pisce, muzičare, itd. Naše akcije uvek je pratila informacija u odgovarajućim medijima i publikacijama.

II.B.1. Sedamdesete godine

Akcija „Besplatan smeštaj” za čileanske izbeglice
U doba vlade Salvadora Aljendea, Hidra je osnovala društvo prijateljstva „Švajcarska – Čile”. Socijalističko iskustvo Čilea probudilo je velike nade i izazvalo divljenje. Državni udar 11. septembra 1973. godine i Aljendeovo ubistvo označili su početak proganjanja svih levih snaga u Čileu, koje će trajati mnogo godina. Niki Buš i Klemens Šaublin iz Longo maija krenuli su s jednom delegacijom građana u Santjago da bi organizovali odlazak ugroženih osoba.
Ubrzo potom, Švajcarska je uvela vize za izbeglice iz Čilea. Longo mai se obratio švajcarskim građanima s molbom da svako prihvati pet izbeglica. Tako su oko dve hiljade Čileanaca uspeli da uđu u Švajcarsku i da tu ostanu. Tokom te akcije uspostavljeni su mnogi kontakti s ljudima koji će postati važan deo budućeg „kruga prijatelja” Longo maija.
„Akcija suša” – „Krizni fond za evropske planinske regione”
Godine 1976. u Evropi je vladala velika suša. Iz relativno pošteđene Provanse, Longo mai je organizovao akciju pomoći za pogođene seljake u okolnim područjima. Desetine seljaka u susedstvu pomagale su da se ispresuje i prenese slama. U Švajcarskoj smo organizovali dobrovoljačke ekipe za ručnu kosidbu trave na strmim padinama i delili smo seno. Ta akcija je omogućila da se pred širu javnost iznese tema planinske poljoprivrede, koja se neposredno tiče Longo maija.
Pro Longo mai je poslao pismo svim domaćinstvima u Švajcarskoj tražeći pomoć za regione pogođene sušom. Reagovalo je oko 80.000 osoba. Na ulicama velikih gradova simbolično smo prodavali čašu vode za pet švajcarskih franaka.
Longo mai je odlučio da iskoristi „spremnost na angažman u korist planinskih regiona” i da preobrazi „improvizovanu pomoć u slučaju katastrofe u stalni instrument uzajamne pomoći“ da bi se „stvorila materijalna osnova za revitalizaciju tih regiona“ na duži rok.^[44]
U oktobru 1977. godine Longo mai je predstavio „Urgentan program za evropske planinske regione”. Između ostalog, on sadrži predloge za „zaustavljanje osipanja planinskog stanovništva“:
„– osnivanje zadružnih i javnih preduzeća […];
– zadružna raspodela visokokvalitetnih planinskih proizvoda na osnovu neposrednog kontakta s potrošačima;
– razvoj seoskog turizma, […] ljudski kontakti između seoskih i gradskih porodica.
Evropa ne zna šta da radi sa svojom omladinom. Mi možemo da joj damo jedan cilj: rekonstrukcija i revitalizacija planinskih područja.“^[45]
U februaru 1978. godine osnovan je Krizni fond za evropske planinske regione, saobrazan švajcarskom zakonu. Fond ima za cilj:
„[…] da obezbedi podršku i priloge u najširem smislu reči, da spreči odlazak planinskog stanovništva, da ponovo naseli napuštene i opustele regione…“^[46]
Početni kapital fondacije (25.000 švajcarskih franaka) sakupljen je prodajom ploče koju je objavio Longo mai „Oproštaj jednog planinskog seljaka“ (pesma Vilija i Nikija). U akciji prikupljanja sredstava Longo mai objašnjava:
„Prema švajcarskoj tradiciji, Krizni fond je stvoren kao privatna institucija i mora počivati, barem u prvo vreme, na prilozima koji dolaze iz širokih krugova stanovništva. Da bi se obezbedile postojanost u radu i realizacija dugoročnih projekata najvažniji je redovan ’dobrovoljni porez’ koji mogu organizovati privatna lica, udruženja, savezi, preduzeća i opštine. Do danas se oko hiljadu osoba obavezalo da plaća mesečni doprinos.“^[47]
Finka Sonjador u Kostariki
„Koncept pribežišta u kojem se izbeglice i oni koji su ostali bez svojih korena mogu reintegrisati i postati nezavisni zahvaljujući ekonomskim praksama mora da bude pro- dubljen, raširen i isproban na plemenit i velikodušan način… Važno je […] da se ne pravi razlika između izbeglica iz političkih razloga i ’unutrašnjih prognanika’ koje su sa sela oterali industrijski centri i ekonomska restrukturacija.“
Tokom “Foruma za stvaranje zadružnih pribežišta u zonama sukoba“ 1980. godine u Ženevi profesor teologije Andre Biler sažeto je opisao ideje koje su 1979. godine navele Longo mai da stvori izbegličku kooperativu Finka Sonjador u Kostariki.^[48]
Godine 1979. predstavnici nikaragvanskih sandinista obratili su se Longo maiju da zatraže podršku za osobe koje su, bežeći od građanskog rata u svojoj zemlji, došle u Kostariku. Posle dugih rasprava o tome da li bi projekat u Centralnoj Americi ugrozio opstanak mladih evropskih kooperativa, početkom 1979. Godine Longo mai je kupio napuštenu farmu u Kostariki. Uz pomoć tamošnje vlade i humanitarnih organizacija koje su se nalazile na licu mesta, izbeglice i pripadnici kooperative Longo mai počeli su da ostvaruju projekat „pribežišta“ na farmi Finka Sonjador. Sandinisti su svrgnuli diktaturu u svojoj zemlji u julu 1979. godine. Stotinak prvih izbeglica koji su počeli da raščišćavaju teren i grade kuće na Finki vratili su se u Nikaragvu.
Između 1980. i 1983. godine nekoliko desetina porodica izbeglih iz Salvadora, kao i nekoliko porodica kostarikanskih bezemljaša i starosedelaca nastanili su se na Finki. Zemljište, koje pripada Longo maiju, stavljeno je na raspolaganje tim ljudima. Roland Špendlingvimer, njegova žena Klodina i njihovo šestoro dece žive od tada u Kostariki na farmi kao predstavnici Longo maija.
Danas tamo oko 400 osoba živi od sopstvene proizvodnje (kafa, šećerna trska, voće, povrće, gajenje životinja).

II.B.2. Osamdesete godine: CEDRI

U duhu “Akcije besplatnog smeštaja“ i Finke Sonjador, i kao njihov nastavak, godine 1982, ubrzo posle vojnog udara u Turskoj – kad su evropske zemlje počele da zatvaraju svoje granice za nove izbeglice – osnovan je CEDRI, Evropski komitet za odbranu izbeglica i imigranata. Počeo je da se ocrtava jedan od velikih problema narednih godina u Evropi, i Longo mai je odlučio da deluje. U kratkom predstavljanju CEDRI-a, koje je razaslato kao cirkularno pismo 1988. godine, opisani su razlozi za njegovo osnivanje:
„Emigracija, kako ekonomska tako i politička, ne može se posmatrati izvan opšteg konteksta, to jest dominacije nekoliko bogatih zemalja nad celim svetom. Sve dok traje pljačkanje siromašnih zemalja, praćeno diktaturama, ratovima, masovnim seoskim egzodusom, glađu i bedom, neće presušiti reka izbeglica od koje će samo nekoliko kapi stići u Evropu. Zato CEDRI pokušava da se uhvati u koštac s tim problemom na što globalniji način…“
Glavni dodatak u nekoliko reči:
– Odbrana izbeglica koje traže pomoć u Evropi: doček, pravni savet, odbrana od proterivanja, koordinacija između inicijativa azila, tradicionalnih formi azila kao svetilišta, mobilizacije stanovništva.
– Intervencija u zemljama odakle dolaze izbeglice, poput opštine Fatsa u Turskoj, koja je proživela iskustvo opštinskog samoupravljanja. Posle puča 1980. godine, 760 građana i celo opštinsko veće pozvani su pred vojni sud. Na inicijativu CEDRI-a, četiri opštinske delegacije iz istočne Evrope^[49] poslate su da posmatraju taj proces.
– Solidarnost, poput one s Kanacima iz Nove Kaledonije (koja se i danas smatra francuskom kolonijom); solidarnost s Kurdima i njihovim predstavnicima u Evropi jer je njihovo pravo na samoopredeljenje brutalno ugušeno; partnerstva evropskih i nikaragvanskih opština.
– Kulturna mobilizacija: izbeglička prava morali bi braniti širi krugovi, a ne samo “ubeđeni”. Kultura nas može približiti mnogim temama i pomoći u njihovoj popularizaciji.
– Politička pravda u Evropi: međunarodna akcija solidarnosti sa Otelom de Karvaljom, strategom portugalske Revolucije karanfila; donosi se sve više zakona koji izbeglicama zabranjuju bilo kakvu političku aktivnost i omogućuju njihovo proterivanje i diskriminaciju; solidarnost sa onima koji, zbog svog angažmana u korist izbeglica, padnu u zupčanike pravde.
– Obuka izbeglica i imigranata u Evropi; u poslednjih nekoliko godina prihvatamo i obučavamo izbeglice u kooperativama Longo maija, u sektorima poljoprivrede i zanatstva, imajući u vidu njihov povratak u zemlje iz kojih su došli.
– Podrška uzajamnoj pomoći po uzoru na izbegličku kooperativu Finka Sonjador u Kostariki, osnovanu 1978. godine kao pribežište osobama koje su pobegle od Somozine diktature u Nikaragvi (u Finki danas živi oko 200 izbeglica iz Salvadora); podrška “Dijemskom krugu” (organizacija malijskih imigranata u Francuskoj za uzajamnu pomoć); podrška sindikatu nadničara SOC u Andaluziji koji nastoji da osnuje kooperativu za nadničare.
Od 1982. do 1990. godine vođene su brojne akcije u ime CEDRI-a, neke od njih trajale su više godina, a neke još traju, na primer odbrana izbeglica koje su potražile pomoć u Evropi. Danas je glavni angažman CEDRI-a podrška organizaciji “Ljudi bez isprava” u Švajcarskoj.^[50]
CEDRI je objavio brojne brošure sa osnovnim podacima i dokumentima, kao i redovne biltene.
II.B.2.1. Međunarodna kampanja za oslobađanje Otela de Karvalja
Na primeru te kampanje ilustrovaću način rada Longo maija. S jedne strane, čini mi se da ona odgovara većem broju kriterijuma kojima se rukovodimo u političkim kampanjama, a s druge, u njoj sam direktno učestvovala, između ostalog i zato što znam portugalski.
Činjenice
Godine 1984. Portugal je doneo novi zakon o unutrašnjoj bezbednosti po ugledu na nemačke i italijanske antiterorističke zakone. U to vreme uhapšeni su major Otelo de Karvaljo i još sedamdeset članova njegove partije FUP.^[51] Otelo je 1974. godine bio strateg Revolucije karanfila koju je uspešno izveo demokratski pokret u okviru Oružanih snaga i koja je oslobodila Portugal 48-godišnje fašističke diktature, okončala ratove u portugalskim kolonijama u Africi i otvorila put njihovoj nezavisnosti. Optužba je glasila – osnivanje terorističke organizacije.
Analiza situacije
Po novom zakonu o bezbednosti bili su kažnjivi, između ostalog, različiti oblici pripadnosti ili podrške „terorističkom udruženju“. Zakon je predviđao postupak protiv osoba koje su učestvovale u planiranju ili vršenju terorističkih činova, ali i protiv onih koji nisu počinili konkretan prekršaj već su bili optuženi kao moralni tvorci ili simpatizeri terorizma. Mogla je biti izrečena visoka kazna za „zločin mišljenja“ zbog viđanja s nekim ili zbog izjava. Bilo nam je jasno da je tu posredi pokušaj proširivanja zakonodavstva koji bi mogao da ugrozi pravnu državu i demokratiju u još jednoj evropskoj zemlji. Bio im je potreban žrtveni jarac, i to je bio Otelo. Portugal je mala zemlja u kojoj se svi poznaju, i zaista je bilo kontakata između članova Otelove partije FUP i članova terorističke organizacije FP-25.^[52] Po tom osnovu, Otelo je optužen kao „moralni autor“ atentata koji je izveo FP-25 i istovremeno kriminalizovan kao čovek koji je bio simbol oslobođenja zemlje od diktature. On je u stanovništvu pobudio ogromne nade, ali je uvek predstavljao opasnost za pokušaje restauracije od strane onih koji su morali da napuste zemlju posle revolucije i koji su sada želeli da se vrate. Mi smo u tom slučaju videli presedan koji je mogao da utiče na političku klimu ne samo u Portugalu već i u celoj Evropi.
Posle Revolucije karanfila, Portugal je postao mesto hodočašća za evropsku levicu ali je posle kontrarevolucije 1975. godine, entuzijazam naglo opao. Razlog više da se nešto preduzme.
Konsultovanje specijalista, međunarodna mreža, prikupljanje informacija
Posle detaljnog proučavanja zakonskih tekstova, zapisnika sa suđenja i više stotina novinskih članaka, i posle razgovora sa Otelom, s mnogim advokatima iz različitih zemalja i komitetom za podršku u Portugalu, u julu 1987. godine objavili smo brošuru^[53] u kojoj su bili opisani istorijski i politički kontekst i raskrinkane neregularnosti procesa.
Mediji, diplomatija s „protivnikom“
Više konferencija za štampu u prisustvu grupe evropskih advokata, jedna konferencija Remzija Klarka, bivšeg vrhovnog tužioca (ministra pravde) Sjedinjenih Država, koje su potvrdile da Otelo nije terorista, snažno su odjeknule u Portugalu. Zbog te afere sreli smo se i s tadašnjim predsednikom republike Marijom Soarešom. Više advokata pripremalo je žalbu pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu protiv portugalskog pravosuđa zbog brojnih nepravilnosti u proceduri.
Mobilizacija dve kulturne sredine
Za vreme velike manifestacije koja je održavana svake godine 25. aprila, na godišnjicu Revolucije karanfila, prodavali smo dupli album s pesmama koje nam je dvadesetak umetnika iz celog sveta^[54] stavilo na raspolaganje posebno za tu akciju, i za koje je brazilski pisac Horhe Amado napisao jedan tekst. Raspoloženje među stanovništvom se promenilo. Iako je samo pre dve godine Otelo smatran „mozgom“ terorizma, manifestacija 1989. bila je u znaku njegovog oslobađanja. Sve političke snage u zemlji koje su još bile privržene idejama revolucije iz 1974. godine podržale su taj zahtev.
Sve kooperative Longo maija delile su ploču i brošuru.
Sedamnaestog maja 1989. godine Otelo de Karvaljo je oslobođen jer je Vrhovni sud Portugala vratio postupak Apelacionom sudu zbog nekog formalnog propusta i zbog toga što je isteklo pet godina, koliko je po zakonu mogao da traje preventivni pritvor. Od tada je Otelo na slobodi. Pokušali smo više puta da ponovo otvorimo proces, ali može se reći da u Portugalu danas to više nikog ne zanima.

II.B.3. Devedesete godine: Evropski građanski forum

U oktobru 1989. godine jedan moskovski novinar koga smo sreli 1980, u vreme kad je bio dopisnik Literaturnaje Gazete iz Pariza, pozvao nas je u svoj rodni kraj – Zakarpatje u zapadnoj Ukrajini. Pošlo nas je osmoro; među četiri člana naše muzičke grupe Comedia Mundi našla sam se i ja. Deset dana je bilo ispunjeno bogatim programom: prijemi, zabave, izleti, diskusije, proslave. U poslednjih četrdeset godina mi smo bili prvi zapadni Evropljani koji su doputovali u taj region. U svakom pogledu taj izvanredan događaj probudio je mnogo oduševljenja i nada i kod nas i kod naših domaćina. Otvarao se novi svet, susretali smo ljude drukčijih mentaliteta, učinilo nam se da će ubuduće mnoge stvari biti moguće. Kad smo se vratili u Francusku čuli smo da je pao Berlinski zid. To je bio početak angažovanja Longo maija u istočnoj Evropi.
U decembru 1989. godine Longo mai je, u duhu vremena, sačinio apel naslovljen Manifest za Evropski građanski forum. Evo jednog odlomka:
„Velike promene u zemljama Istoka, koje se zbivaju zahvaljujući masovnoj mobilizaciji njihovih populacija, ne pobuđuju među stanovništvom Zapada ništa osim radoznalosti za nešto egzotično. Anestezirani relativno lagodnim životom koji loše prikriva nepodnošljive nejednakosti, oni mlako protestuju protiv toga što su sve odluke koje se tiču njihove budućnosti udaljene od njih i okreću se izvršavanju svojih građanskih dužnosti. […]
Ako postoji lek za takvo stanje, treba da ga potražimo u brzom uspostavljanju neposrednih dodira između građana cele Evrope, nosilaca novih solidarnosti.“
Godina 1990. prošla je u znaku velikih promena u Evropi, koja je, posle događaja u jesen 1989. izgledala mnogo veća nego pre. Trebalo je delovati:
„Pošto su države, partije i crkve pružile dokaz o svojoj zajedničkoj nesposobnosti da nas, građane Evrope, približe, ostaje nam da to učinimo sami. Sazrelo je vreme za takav pokušaj. Dovoljno je samo malo hrabrosti, kako su nam to divno pokazale demokrate iz istočnih zemalja. Između ostalog i zato da bismo iskazali poštovanje prema njihovoj mirnoj hrabrosti, predlažemo da se Evropski građanski forum nazove Veliki susret i da od danas radimo na tom susretu.“
U leto 1990. godine četiristo osoba iz istočne i zapadne Evrope obrelo se u Limanu na prvom kongresu FCE-a:
„Cilj ovog susreta je stvaranje neposrednih veza između građana istoka, zapada, juga i severa, radi uzajamne pomoći u traženju novih oblika autonomnog razvoja, nezavisnih od mehanizama birokratskog centralizma i neobuzdanog ’slobodnog tržišta’.“^[55]
Navešću tri primera da bih pokazala kako su te namere sprovedene u praksi:
– U bivšem NDR-u aktivnosti FCE-a su se usmerile na osnivanje nove kooperative Longo maija u Meklenburgu.
– U bivšoj Jugoslaviji FCE se angažovao na tri plana: za dezertere i prigovarače savesti, za nezavisne medije, i za neposredan kontakt između švajcarskih opština i opština u bivšim jugoslovenskim republikama.
– U Nižnjem Selišču u Zakarpatju (Ukrajina) danas žive četiri člana Longo maija koji učestvuju u životu sela i ostvarivanju projekata koji se tiču lokalnog razvoja.
II.B.3.1. Nemačka
U avgustu 1990. godine Forum je odlučio da pošalje jednu evropsku delegaciju na velike demonstracije seljaka u Berlinu, gde su sedam poljoprivrednih sindikata iz NDR-a protestovali protiv štetnih posledica monetarnog ujedinjenja.
Godine 1993. FCE organizuje u Silovu (Brandeburg) međunarodni simpozijum o “deetatizaciji poljoprivrede u istočnoj Evropi”.^[56]
Malo posle tog simpozijuma u selu Volup u Brandeburgu osniva se društvo kojem pristupaju stotinak žitelja, opštinsko veće i gradonačelnik, i koje zahteva da opština upravlja državnim gazdinstvom Volup. Pokrajinska vlada u početku izražava podršku, ali Trojhand,^[57] koji je ubrzavao privatizaciju u Istočnoj Nemačkoj, sprečava taj projekat.
Četvrtog novembra 1990. godine, 3000 osoba iz cele Evrope susreću se u Berlinu u “Kući mladih talenata” na poziv FCE-a. Pozivnicu za taj susret naslovljen „4. novembar – da se ne zaboravi“ potpisali su, između ostalih, Štefan Hajm, Krista Volf i Fridrih Šorlemer. Na “evropskim okruglim stolovima” o poljoprivredi, medijima i kulturi, obrazovanju, zdravlju, životnoj sredini i pitanju “Kakva Nemačka u kakvoj Evropi?” razmenjuju se informacije i raspravlja se o konkretnoj solidarnosti na evropskom nivou.^[58]
Posle četiri godine obeležene konferencijama, delegacijama, protestima, simpozijumima, publikacijama i brojnim diskusijama, Longo mai odlučuje da se nastani u Volupu, uprkos neizvesnoj situaciji. Presudilo je prijateljstvo, poniklo iz zajedničkih aktivnosti s jednom grupom istočnih Nemaca koji su preko FCE-a čuli o Longo maiju, i odlučili da osnuju kooperativu u bivšoj Istočnoj Nemačkoj. Ali 1995. godine postalo je očigledno da Trojhand odbija sve predloge opštine; tada oni odlučuju: ako ne u Volupu, onda negde drugde:
„Odluka je polako sazrevala. Naši prijatelji su ’tražili nemoguće’ posle ujedinjenja: da državno zemljište, kojim upravlja Trojhand, bude dato u zakup samostalcima posredstvom opštine. […] razumeli smo bezbrojne probleme koje je ujedinjenje donelo stanovništvu. Zajednička svojina nad zemljištem ostala je utopija. Shvatili smo da rešenje problema ne može doći odozgo i da moramo da počnemo sami, malim konkretnim koracima.“^[59]
Godine 1996. Volfran i Štefan našli su u opštini Štubendorf, u Meklenburgu, regionu s najvećom stopom nezaposlenosti u Nemačkoj, imanje Ulenkrug s 42 ha zemlje, okruženo bukovom i hrastovom šumom. Longo mai se zatim obraća Evropskoj uniji s jednim davnašnjim zahtevom:
„Umesto da subvencionišete pretvaranje poljoprivrednog zemljišta u ugare širom Evrope, zašto ne biste stavili tu zemlju na raspolaganje ljudima kojima je ona potrebna kao sredstvo za preživljavanje?“^[60]
Ali dvadeset tri godine kasnije, taj razumni zahtev ponovo se priča gluvima. Kupovinu zemlje finansirao je na kraju krug prijatelja u Švajcarskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Belgiji, Holandiji i Austriji. Hof Ulenkrug je prva kooperativa Longo maija kupljena sredstvima Evropskog zemljišnog fonda.^[61]
II.B.3.2. Jugoslovenska konferencija
Kroz ranije susrete i akcije, i zahvaljujući položaju koruške kooperative u blizini slovenačke granice, Longo mai je izgradio prijateljske odnose s mnogim Jugoslovenima.
Kad je u Jugoslaviji izbio građanski rat, u avgustu 1992. godine osnovana je jugoslovenska konferencija. Ona se zatim usredsredila na aktivnosti u domenima medija, ljudskih prava i manjina, dezertera, prigovarača savesti i izbeglica, kao i crkava i opština. Naravno, nije se moglo uticati na okončanje rata, ali je izgledalo da su u tim domenima moguće konkretne intervencije.
Kampanja u korist dezertera i prigovarača savesti
FCE je vodio kampanju u šesnaest evropskih zemalja, a njen cilj je bio da se otvore granice za dezertere i izbeglice iz područja zahvaćenih ratom. To ne ide baš lako, mada sve zemlje Zapadne Evrope zvanično osuđuju građanski rat: bilo bi, dakle, logično da prihvataju one koji odbijaju da učestvuju u njemu, utoliko pre što rat uglavnom vode paramilitarne grupe a ne zvanično zaraćene države. Jedna peticija s 200.000 potpisa predata je Evropskom parlamentu. U njoj se traži od evropskih vlada da daju dozvole boravka dezerterima i prigovaračima savesti. (Među prvim potpisnicima te peticije bili su portugalski general i bivši predsednik Antonio Ramaljo Eanes i demokratski orijentisani oficiri koje smo upoznali tokom kampanje za oslobađanje Otela de Karvalja.) Nije nam poznat tačan broj onih koji su dobili pravo boravka u Evropi zahvaljujući toj kampanji; mnogi od njih su ostali „ilegalci“ uprkos svim naporima. Dva dezertera su „aterirala“ u kooperative Longo maija. Kasnije su dobili politički azil, jedan u Francuskoj, drugi u Švajcarskoj, i više ne žive u Longo maiju.
Alternativna informativna mreža (AIM)
Komisija za medije Jugoslovenske konferencije zasedala je prvi put u oktobru 1992. godine u Užgorodu (Zakarpatje, Ukrajina) u okviru simpozijuma „Građani i mediji u Zajedničkoj kući Evropi“, koji je organizovao FCE. Trideset novinara iz republika bivše Jugoslavije odlučili su da stvore alternativnu medijsku mrežu. Glavni cilj AIM-a bio je da prevlada blokadu informacija između zemalja i regiona zahvaćenih sukobom. To je bilo moguće zahvaljujući uspostavljanju razmene informacija pomoću elektronske pošte i centralnog računara smeštenog u Parizu: članci i komentari iz bivše Jugoslavije dostavljani su svakog dana u Pariz, odakle su automatski distribuirani u sve redakcije. AIM je želeo da na taj način obezbedi protok informacija između republika i da podrži nezavisne medije u svakoj od novonastalih zemalja.
Godine 1994. AIM je imao redakcije u svim republikama bivše Jugoslavije i na Kosovu.
„Novinari su smatrali da je rad u AIM-u njihov doprinos smanjivanju međuetničkih tenzija i podrška svima onima koji ne prihvataju etničke identitete kao osnovni princip države. Bilo je neophodno suprotstaviti se dominantnoj tendenciji – definisanju pripadnika drugih nacija kao neprijatelja.“^[62]
Dugoročni ciljevi AIM-a bili su ponovno uspostavljanje poverenja između različitih grupa i nacija na jugoistoku Evrope i podrška procesu demokratizacije:
„Međuetnička saradnja je svakodnevna stvarnost, kako među redakcijama tako i unutar svake redakcije. Na primer, AIM Makedonije je jedna od vrlo retkih struktura u toj zemlji u kojoj ne rade samo Makedonci i Albanci već i članovi turske manjine i Romi. U Bosni i Hercegovini novinari tri nacionalnosti rade u redakcijama u Sarajevu i Banjaluci. Čak i na Kosovu koordinatorka redakcije – i sama iz mešane albansko-srpske porodice – okupila je Albance i Srbe u istoj ekipi.“
Za AIM je pisalo gotovo 120 novinara. Oni su svakog meseca nudili stotinak članaka. Devedeset medija iz balkanskog regiona – dnevnih listova, magazina, lokalnih radija i televizija – redovno su objavljivali te članke ili se pozivali na AIM. Nezavisni mediji iz celog regiona objavili su više od 12.000 članaka Alternativne mreže.
Nekoliko članova FCE-a pratilo je AIM sve vreme njegovog postojanja. Jedan od njihovih najvažnijih zadataka bio je da obezbede finansiranje jer je AIM nudio svoje članke besplatno nezavisnim medijima u bivšoj Jugoslaviji. Dva glavna izvora finansiranja AIM-a bili su Evropska unija i Savet Evrope. Pored toga, mreža je uživala podršku više evropskih vlada (neke od njih su pomagale u okviru Pakta stabilnosti za Balkan), raznih fondacija, nevladinih organizacija i privatnih osoba. Nekoliko puta, u teškim trenucima, FCE je pritekao u pomoć i stavio AIM-u na raspolaganje neophodna sredstva.
Drugi važan zadatak FCE-a bio je prisustvo na internim sastancima mreže. Oni su se održavali otprilike svaka tri meseca u kooperativi Longo maija u Ajzenkapelu, i okupljali su urednike, koordinatore, tehničare i prevodioce. Za vreme rata odnosi među redakcijama često su bili zategnuti uprkos dobroj volji, i prisustvo članova FCE-a često je doprinosilo opuštenijoj atmosferi.
Godinu 2002. obeležile su stalne improvizacije. To treba pripisati činjenici da je međunarodna zajednica smanjila finansiranje sektora medija u jugoistočnoj Evropi jer se stanje u republikama bivše Jugoslavije relativno stabilizovalo.
Ubuduće više neće biti redakcija u mnogim regionima. Iako tražnja još postoji, restrikcija budžeta onemogućuje redovnu proizvodnju u deset redakcija. AIM predviđa nastavak redakcijske aktivnosti u formi tematskih dosijea, verovatno na svaka dva meseca.
Opštine zajedno – Švajcarska
U tradiciji prethodne saradnje sa opštinama, godine 1992. FCE pokreće akciju “Opštine zajedno – Švajcarska”. Rađaju se partnerstva između švajcarskih opština i opština u bivšoj Jugoslaviji:
„Stvorena na inicijativu FCE-a, organizacija Opštine zajedno – Švajcarska odavno leti sopstvenim krilima. Njen cilj je razvijanje partnerstava između švajcarskih i bivših jugoslovenskih opština radi pružanja materijalne pomoći, unapređivanja razmene I podsticanja autonomije i lokalne demokratije, kao i mirnog suživota raznih etniciteta.
Danas postoji šesnaest regionalnih komiteta koji obuhvataju brojne švajcarske opštine i parohije.“^[63]
Organizacija Opštine zajedno još postoji i nezavisna je od FCE-a.
II.B.3.3. Zakarpatje
Od 1990. godine Longo mai postoji i u Zakarpatju (zapadna Ukrajina) zahvaljujući tome što su uspostavljeni kontakti s grupom studentkinja i studenata koje smo upoznali na prvom putovanju u taj region.^[64]
U Nižnjem Selišču Longo mai je izgradio, zajedno sa stanovnicima sela, sirarnicu koja je počela s proizvodnjom u septembru 2002. godine. Mašine, obuku u proizvodnji sira i finansijska sredstva obezbedio je krug švajcarskih prijatelja. Stotinak malih poljoprivrednika koji nisu nalazili tržište za svoje mleko imaju koristi od te mlekare. Novac koji mesečno dobijaju za deset litara mleka na dan odgovara plati srednjoškolskog profesora. Pre nekoliko godina u Užgorodu, odnosno Nižnjem Selišču, otvorene su škola jezika i stolarska radionica. Zajedno sa stanovnicima sela, Longo mai svake godine organizuje proslavu koja privlači više hiljada osoba iz celog regiona. Od maja 2002. godine u domu kulture organizuju se kursevi plesa i razne igre; nekoliko računara priključeno je na Internet. To je i prostor za probe seoske muzičke grupe Hudaki. U ovom trenutku radimo na vodovodu za seoske infrastrukture: dispanzer, obdanište, mlekaru, dom kulture itd. Projekat finansira švajcarsko odeljenje za pomoć u razvoju DEZA.

Ovo je drugi, od tri dela teksta “Evropska kooperativa Longo mai: ideje i praksa”, koji je prvobitno objavljen u časopisu Reč br. 72 (2003), str. 337-405.

Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 09.08.2015.
Srodni link: Marija Beatris Graf-Roben – Kooperativa Longo mai (1)

________________

1. Odbor za odbranu izbeglica i imigranata.
2. Gilbert Caty, Les hèritiers contestès, Paris, 1983.
3. Ruski pesnik, umro 1980.
4. Jakob Mytteis, Završni izveštaj s 1. kongresa Longo maija u Flihliju, Messages de Longo mai, broj 0, jesen 1974.
5. Ibid.
6. Christian des Touches, “La laine, moteur de civilisation”, Archipel, 14, januar 1995.
7. Thomas Keller, Deutsch-französische Dritte-Weg-Diskurse, Munich, 2001, str. 9.
8. Hannes Reiser, Gotthard Klingler, “La coopÈrative EuropÈenne Longo Mai”, Archipel, 2, novembar 1993.
9. Food and Agriculture Organization of the United Nations (Organizacija ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu).
10. Vidi, na primer: Fihte o zatvorenoj trgovačkoj državi.
11. Poruka FAO-u – Izveštaj o životnoj sredini u planinskim regionima Evrope, april 1977 (kolektivno autorstvo).
12. Messages de Longo mai, zima 1992-93, tematski broj 20 ans Longo mai (kolektivni rad s Helgom Švarc na čelu).
13. Povelja Longo maija za planine, 1978 (kolektivno autorstvo).
14. Johannes Vogele, “Critique de la rentabilité”, Messages de Longo mai, 82, jesen 2002.
15. Pierre Pellegrin, op. cit., str. 131.
16. Denis Buffet, Denis Brutsaert, “les tondeurs, contrùleurs de qaulitè itinèrants”, Archipel, 14, januar 1995
17. Roman Graf, “Saltimbanques de l’utopie”, Nouvelles de Longo mai, 84, maj 2003.
18. Marie-Thérèse Chaupin, Christophe Calais, “10 ans de la filature Longo mai Briançon”, Messages de Longo mai, 23. januar 1986.
19. Ibid.
20. Association Textile d’Etude, de Liaison, d’Innovation d’Echange et de la Recherche (Tekstilno udruženje za proučavanja, povezivanje, inovaciju i istraživanje).
21. Evropska zajednica tretira vunu kao industrijski proizvod i ne dodeljuje joj nikakve poljoprivredne subvencije.
22. Ta akcija je izazvala brojne polemike o tome da li u ime Longo maija mogu da se iznose predlozi na državnom nivou. Na kraju je ATELIER učestvovao u radnim komisijama i sačinio konkretne predloge za Švajcarsku politiku vune, a Longo mai je delio peticiju.
23. Christoph Gessler, “Maison de Bâle”. Godišnji izveštaj Longo maija 1999/2000, str. 47.
24. Ibid., str. 48.
25. Bertrand Burollet, ìRencontre paysanneî, Archipel, 102, februar 2003.
26. Ka boljem poznavanju farmerske poljoprivrede u Evropi. Dokumenti sa evropskih sastanaka koje je 31. januara i 1. i 2. februara 2003. godine u Forkalkjeu organizovao PaisAlp, Proizvođači Farmeri Seljaci Visoke Provanse… http://paisalp.free.fr
27. Razgovor s Hanesom Rajzerom, maj 2003.
28. Rapport sur le développement et la gestion des bases financières du groupe Longo mai, Messages de Longo mai, posebno izdanje o 4. kongresu, redakcioni odbor pod upravom Vilija Štelzhamera, Limans, 1979.
29. Posebno izdanje 20 ans Longo mai (20 godina Longo maija), zima 1992/93.
30. Donedavno je francuska udarna sila bila stacionirana na visoravni Albion.
31. Na primer, “Après l’expulsion de huit ressortissants ètrangers dans les Alpes de Haute-Province. L’histoire d’un refus de sèjour”, Le Monde, 17.10.1973; “Jeunes? Etrangers? Dehors!”, Libèration, 3.10.1973.
32. Gilbert Caty, op. cit., str. 136-137.
33. “Longo mai, la grande vie à crèdit”, na prvoj strani lista Basler AZ, 10.12.1979.
34. G. Caty, op. cit., str. 250.
35. G. Caty, op. cit., str. 246.
36. Messages de Longo mai, posebno izdanje Blitzkrieg, januar 1980. Kolektivno autorstvo.
37. Izveštaj s konferencije za štampu u Bernu, 11.12.1980.
38. Posle državnog udara u Turskoj 1980. godine, H. Jildrim bio je jedan od poslednjih branilaca Kurda sve dok nije i sam uhapšen i podvrgnut torturi. Godine 1982, pošto je oslobođen zahvaljujući međunarodnoj kampanji organizacije Amnesty International i Međunarodne komisije pravnika demokrata u Ženevi, napušta Tursku. Jildrim je učestvovao u više kampanja CEDRI-a. Danas živi u Švedskoj kao politički izbeglica.
39. C’ètait un mercredi, brošura na brzinu sačinjena u Limanu 6. decembra 1989. sedamdeset strana formata A4.
40. CCMM, Les sectes – Ètat d’urgence, Albin Michel, Paris, 1995, drugo izdanje.
41. Union Nationale des Assotiations de Defense de la Famille et de l’Individu.
42. Hannes Reiser, “25 Jahre Longo mai und jetzt?” (25 godina Longo maija a sada?), Basler Zeitung, 29.9.1998.
43. Denis de Rougement, L’avenir est notre affaire, Stock, 1977.
44. Gotthard Klingler: “Bulletin d’information sur la fondation et la première action du Fonds des crise”, document interne.
45. Programme d’urgence pour les règions de montagne europèenns, brošura, Coopèrative Europèenne Longo mai, Bàle, 1977, kolektivno autorstvo.
46. Odlomci iz statuta fondacije.
47. Programme d’urgence.
48. Citirano u Christoph Burkard, “Finca Sonador, terre d’accueil”, Messages de Longo mai, 73, zima 1999.
49. Frederik Fire iz Longo maija učestvovao je u jednoj od tih delegacija kao opštinski odbornik iz Limana.
50. Vidi i internet sajt grupe Sans-papiers: www.sans-papiers-basel.ch.
51. Forças de Unidade Popular, ekstremna levica.
52. Forças de Unidade Popular de Abril.
53. Nicholas Busch, Beatriz Graf-Roben: “Le procès contre Otelo de Carvalho – la Révolution des Oeillets au banc des accusés”, brošura, 47. str., CEDRI, 1987
54. Među ostalima, Mikis Teodorakis, Žorž Mustaki, Reno, Žak Ižlen, Čiko Buarke, Mersedes Sosa, Pablo Milanes, Gizela Maj…
55. Jürgen Holzapfel, “1989-1999: Dix ans après”, Archipel, 60, april 1999.
56. Posle tog simpozijuma FCE je objavio brošuru pod naslovom L’avenir de l’agriculture en Europe del’Est.
57. Preduzeće za nekretnine Savezne vlade za pokrajine bivše NDR, ranije Treuhand, danas TLG Immobilien GmbH, iznajmljuje, procenjuje, asanira, prodaje svoje nekretnine i njima upravlja.
58. Odlomci iz intervencija Štefana Hajma, Kriste Volf i Hajnriha Finka, bivšeg rektora Berlinskog univerziteta Humbolt, Archipel, 60, april 1999. Postoji i brošura 4 novembre – ne pas oublier sa intervencijama na toj konferenciji, na nemačkom.
59. Jürgen Holzapfel, “Projets à long terme en ex-RDA”, Archipel, 60, april 1999.
60. Herma Ebinger, Hof Ulenkrug, Archipel, 60. april, 1999.
61. Alternativna informativna mreža.
62. Predstavljanje AIMA-a, FCE-Austrija, Ajzenkapel 2000.
63. Joélle Meunier, Yougoslavie, Archipel, 60, april 1999.
64. Od tada se svake godine održavaju kursevi jezika u kooperativama Longo maija za studentkinje i studente francuskog na Univerzitetu u Uzgorodu, u saradnji sa institutom CEILA iz Avinjona.

http://pescanik.net/kooperativa-longo-mai-2/