Kome smeta kapitalizam

Privatizacija kao okosnica tranzicije, posle pada Berlinskog zida, u skoro svim zemljama koje su tada počele da grade građansko društvo sa tržišnom ekonomijom i parlamentarnom demokratijom, prethodila je nastanku i razvoju akcionarstva, neposredno ga uzrokujući. Model privatizacije određivao je i davao poticaj razvoju akcionarstva, a proces njegovog širenja je, sa svoje strane, doprinosio razvoju građanskog društva omogućujući, pre svega, nastanak srednjeg sloja.

Ovaj se proces razlikovao od zemlje do zemlje, već prema modelu privatizacije koji je bivao usvojen i sprovođen. Srbija je u tom smislu samo jedan od primera zemalja u tranziciji. Kao i druge zemlje, trudila se da sprovede određeni model koji je u sebi sadržavao i neke osobenosti proistekle iz specifičnosti perioda u kome se nalazila neposredno pred početak tranzicije. Budući na kraju niza tranzicijskih zemalja, bila je u situaciji da u model koji je izgrađivala ugradi neke procese koji su se pokazali ispravnima u drugim privatizacijama. Nažalost, u dobroj meri ponovila je i greške koje su drugi pravili pre nje i koje je mogla lako izbeći.
Kao posledica nekih od tih grešaka, ispostavilo se, najviše je trpeo razvoj akcionarstva. U istoj meri trpi i ukupna tranzicija u Srbiji, jer formiranje srednjeg sloja društva nema čvrstu podlogu za svoj razvoj. Zbog toga trpe i ukupne reforme iz kojih se, u zbiru, tranzicija i sastoji. Štaviše, u pojedinim segmentima drušvenog, i dvanaest godina posle dramatično naglašenog i izborenog demokratskog opredeljenja većine društva, neke društvene matrice kao da se nisu pomerile od devedesetih, od čije se tužne i tragične prakse pre svega želelo odvojiti i zakoračiti u bolji svet.
Može se danas, sa distance od ovih dvanaest godina, naknadnom pameću lako ustvrditi da, osim te želje za promenom i za boljitkom, ništa drugo nije bilo jasno utvrđeno. Svakako, postojiali su jasno istaknuti programski ciljevi, čak i operativno razrađeni do mere šta treba uraditi prvog dana, prve nedelje, meseca i godine po demokratskim promenama. Činjenica je, međutim, da se ni dan-danas ne može čuti u glavnom toku politike i ekonomije u Srbiji jasna istina da je nemoguć razvoj demokratije bez slobodnog tržišta, i da se to u jednoj reči zove kapitalizam.
Svetska ekonomska kriza doprinela je laganom i paušalnom opredeljivanju prema kapitalizmu kao prema nečem prevaziđenom, nečem što je već nestalo, pa se održava samo kao privid i po nekoj inerciji. Mediji, inače strogo kontrolisani, na nivou devedesetih, prenose nedoumice akademaca sa vodećih univerziteta koji to potvrđuju i zagovaraju izgradnju nekog novog sistema. Uvek, međutim, izostaje jasna projekcija tog novog sistema. O njemu tek treba razgovarati, uobličavati ga i postepeno podizati.
Takvi stavovi vodili bi, ako bi ih neko zaista poslušao, u razne društvene eksperimente. Na ovim prostorima imali smo priliku da pet decenija živimo u jednom takvom eksperimentu, pompezno nazvanom "politički sistem socijalističkog samoupravljanja". Kao i drugi eksperimenti na društvenom tkivu, i taj se svodio na suzbijanje demokratije, kontrolu ekonomije i gušenje političkih i ličnih sloboda. Može se raspravljati o stepenu potiskivanja individualnih sloboda, uključujući i preduzetništvo, u takvim pokušajima da se dođe, rukovođenjem iz jednog centra, do boljeg društva, a sve na osnovama prosvetljenih učenja, ali se ona, represija, ne može izbeći.
Ono što danas nazivamo kapitalizmom, s druge strane, pokazalo je kao sistem privređivanja, a onda i na njemu zasnovan sistem društvenih odnosa, žilavost i efikasnost. To mu je obezbedilo kontinuitet od nastanka robno-novčane privrede u malim, izolovanim sredinama, od starog, preko srednjeg i novog veka, kada postaje dominantni način organizacije ukupnog društva, sve do danas. Krize koje ga u današnje vreme pogađaju, a naročito ova koju proživljavamo, nisu njegove krize, nego krize izazvane odstupanjem od osnovnih postulata na kojima je nastao, opstajao i razvijao se. Jedna od najvećih opasnosti u tom pogledu jeste nametanje kontrole novčanih i sveukupnih privrednih tokova od strane političkih elita koje se pretenciozno nazivaju državom.
Štaviše, izraz je ne samo nesnalaženja nego i svojevrsnog cinizma i nedovoljne hrabrosti da se postulati struke brane sučeljavanjem sa glavnim tokom politike i akademije kada se tvrdi da kriza, izazvana neposrednim uplivom države u privredu, što znači napuštanje osnova na kojima kapitalizam počiva, njegovu negaciju, dakle, može jedino da se prevaziđe daljom i još jačom kontrolom nad privredom i društvom, umesto vraćanja proverenim postulatima koji su se do sada pokazali kao najbolji način organizacije ekonomije i društva. Razvoj akcionarstva, široka disperzija vlasništva, a time i odgovornost i zainteresovanost za ukupan boljitak društva, sastavni je deo tih postulata.
No, u Srbiji još nismo prevazišli, tako barem izgleda iz toka reformi, mentalnu blokadu prema privatnoj svojini i napitalizmu. Nepravedno bi bilo kriviti za to samo one koji donose odluke i koji imaju neposredan uticaj na donošenje zakona i, uopšte, vođenje procesa u društvu. Punu podršku i veliki doprinos tom nesnalaženju političkih elita dala je i intelektualna elita, odnosno njen najglasniji deo.
U toj igri zamene teza najglasniji deo kulturnog establišmenta u svojim filipikama stalno je provlačio privatni sektor kao izvor korupcije, koja ide uz privatnu svojinu, često tražeći od države da ponovo preuzme neka "strateška" preduzeća. Svaka ovakva akcija vezana za neko od velikih preduzeća obično bi se prvo u medijima pokretala "intelektualnom" debatom o važnosti neke privredne grane ili o značaju nekog preduzeća za celu zemlju. Iza toga bi usledila medijska haranga na vlasnike, prozivka u kojoj bi se "nezavisni" i "pošteni" čuvari javnog interesa takmičili u srčanosti i podnošenju krivičnih prijava.
Ne treba posebno isticati da ove teze, izvedene i primenjene do kraja, ponovo prete uspostavljanjem arbitrarnosti države u privredi. Iako ne ukidaju formalno-pravnu ličnu slobodu odlučivanja i izbora, svakako je obesmišljavaju. Kao jedna od konsekvenci nastaje i relativizacija ugovorne slobode ("slobode samozakonodavstva") i vraća je, time je poništavajući, nekoj "anonimnoj" i "nepristrasnoj" državi. Čak se u tu svrhu, ceneći je opravdanom, zagovara i poziva na nepoštovanje zakona, dakle, napuštanje principa zakonitosti, tako što se nezavisnim regulatornim telima i organima pravosuđa zamera što ne delaju po sopstvenom osećaju za "opšte dobro" koje, pri tome, nije u predmetnim procesima nijednom zakonskom odredbom definisano, niti takve ingerencije postoje.
Objasniti u takvoj atmosferi da takve ingerencije ne bi ni trebalo da postoje, da je "opšte dobro" određeno vrhovnim pravnim aktom - ustavom, i da nije, niti bi smelo da bude, na regulatornim telima i pravosuđu da cene šta je opšte dobro u pojeidnačnim trgovačkim transakcijama, odnosno da bi upravo takvo ponašanje bilo uvod u korupciju - to je teško srpovodiv, čak nemoguć zadatak. A još objasniti u ovom trenutku da je upravo državna privreda, kao netransparentan spoj javnih i privatnih interesa, u kome obično stradaju javni interesi, izvor sistemske korupcije u svakom takvom sistemu, direktno je plivanje uz maticu.
Privatizacija tako nikako nije završavana, nego je ostala stalno otvoren proces. Jedan od pratećih negativnih efekata takvog stanja jeste što je država dugo ostajala vlasnik u velikom broju preduzeća i banaka. Štaviše, izmenama i dopunama određenih zakona izuzela je sebe od nadležnosti propisa na tržištu kapitala, čak dotle da su formalno-pravno upodobljavana državna preduzeća, ona u kojima je država jedini vlasnik, sa državom samom. Komisiji za hartije od vrednosti bilo je zbog toga teško da državu tretira jednako kao i bilo koje druge akcionare. To je unelo dodatne elemente nejednakosti učesnika na tržištu kapitala kada se radilo o procesima preuzimanja, delovanja u saglasju, povezanih lica...
Samoproklamovani spasioci iz redova intelektualne elite doživeli su zvezdane trenutke popularnosti, jer su iz političari koristili kao alibi za stalno održavanje psihoze nesigurnosti, time gradeći ambijent za sopstveni probitak.
I ne samo politički, jer se uz takve političare uvek roje i razni savetnici, čiji saveti uglavnom dosežu do ličnog bogaćenja. Stalne pretnje hapšenjem i obračunavanjem sa bogatašima, tajkunima u medijskom žargonu, stalni povici na nepravednost, čine da smo još daleko od zaštite i poštovanja privatne svojine, zakonski stečene. Svesno se brkaju pojmovi privatizacije i trgovanja na tržištu kapitala; od uobičajenih transakcija na berzi prave se medijske afere, precizno koordinisane; napadaju se i ponude za preuzimanje, iako su najtransparentniji način kupovine akcija; konačno, sistematski se stvara utisak da je tržište kapitala vezano za prevare i prevarante. Činjenice, naravno, ovo demantuju. Preduzeća u koja se ulagalo portfolio investicijama podigla su svoje poslovne performanse, često vukući i čitave grane u kojima posluju naviše. Ali izgleda da je otvorenost i demokratičnost tržišta kapitala ono što najviše smeta svima koji bi da večito budu na kormilu reformi, a da ih nikada ne dovedu do kraja, jer bi time ugrozili sopstvenu položajnu rentu u sistemu.
Kriza nam je tu pomogla, da odložimo konačno opredeljivanje za nešto što, nažalost, više ne umemo da prepoznamo kao jedini oblik organizacije ekonomije i društva koji donosi slobodu pojedincu, svakom pripadniku naše zajednice. U takvom ambijentu, bez obzira na sve privatizacije, teško je omogućiti razvoj akcionarstva.
Ono se, začudo, ipak razvijalo, ako ne sasvim samoniklo, a ono samo uz podršku institucija tržišta kapitala, ali ne i sistema u celini. U pojedinim momentima dosadašnje tranzicije čak je imalo i lepe uzlete. Da bi se uspostavilo kao stalni i održiv sistem, biće ipak potrebno jasno opredeljenje političke elite opet ne toliko prema akcionarstvu koliko prema kapitalizmu i činjenici da kapital može da se oplođuje pre svega u privatnom vlasništvu, a samo iznimno u kraćem roku u državnom. Kada do tog opredeljenja iskreno i dođe, to će omogućiti i razvoj akcionarstva i tržišta kapitala, a time i svega onog pozitivnog što to donosi jednoj ekonomiji.
Približavanje Evropskoj uniji, proces postepenog prilagođavanja regulative i njene primene polako menja nabolje i pravni i faktički okvir funkcionisanja tržišta kapitala. Stoji, ipak, činjenica da se to moglo uraditi i bez ovoga, barem nekoliko godina ranije, ako ne i čitavu deceniju. Sa promenama na tržištu kapitala i samo akcionarstvo bi se dodatno učvrstilo i širilo, što bi svakako, u vremenskom okviru od jedne decenije, dalo i drugačije društvo, pa time i drugačiju političku mapu Srbije. Biće interesantno u neposrednom budućem periodu pratiti razvoj akcionarstva do koga bi moglo doći masovnom raspodelom akcija velikih državnih preduzeća. U ovom procesu može da odmogne to što su sa više strana došli jasni nagoveštaji da bi vreme do priključenja Evropskoj uniji moglo da uzme bar još jednu deceniju.

O autoru

Milko Štimac bavi se tržištem kapitala već dvadeset godina. U tu delatnost stali su rad na berzama u Čikagu i Beogradu, vođenje Odbora za privatizaciju Narodne skupštine Republike Srbije, kao i jednog Instituta za ekonomska i društvena istraživanja, te dvanaestogodišnje članstvo i predsednikovanje Komisijom za hartije od vrednosti.

Iz oblasti tržišta kapitala radio je brojna istraživanja, učestvovao na domaćim i stranim konferencijama, u radnim grupama i projektima. Objavio je više stručnih članaka i nekoliko knjiga.

Izdavačka kuća Arhipelag objavila je njegovu temeljnu studiju "Akcionarstvo i demokratija" iz koje, u dogovoru, sa izdavačem objavljujemo odlomak o otporu kapitalizmu u Srbiji. 

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/kome_smeta_kapitalizam_.26.html?news_id=306457