Ovog puta zakazala je zaštita građana od grada, ne u smislu naseljenog mesta, nego elementarne nepogode. Grad je, dakle, sredinom maja – neočekivano, kao sneg u decembru – praktično uništio zasade voća u povrća u nekoliko delova Srbije (Kragujevac, Arilje, Ivanjica).
Protivgradna odbrana nije dejstvovala. Zašto – to do sada nije pouzdano utvrđeno, ali po svemu sudeći bar iz dva razloga. S jedne strane, zato što nisu bili izabrani strelci, a s druge zato što su rakete, umesto po protivgradnim stanicama, bile u magacinima. U pozadini svega, pak, stoji „sukob nenadležnosti“. Novi zakon o protivgradnoj zaštiti, koji je već spreman, povučen je iznenada iz procedure pa se ne zna ko zaštitu treba da organizuje – i, što je još važnije, plati – Ministarstvo unutrašnjih poslova ili Ministarstvo poljoprivrede. Sve ovo više deluje kao priča za Ginisa, tj. neku rubriku verovali ili ne, nego za ozbiljnu štampu, ali građanima, tj. seljacima Srbije uopšte neće biti teško da u nju poveruju. Bilo kako bilo, i ovo je još samo jedan, „eklatantan“ što bi se reklo, primer nesposobnosti države da obavi najprostije zadatke kojih se, trebalo ne trebalo, prihvatila.
To što će država sad, bar se tako obećava, da nadoknadi štetu pogođenima, jedan manji broj građana će da zadovolji, ali mnogo veći će da razljuti. Opet će to njih da udari po džepu. Da ne govorimo o onima, najsavesnijim i najodgovornijim, koji su svoje zasade zaštitili protivgradnim mrežama. Država koja ne štiti savesne i odgovorne, dakle najbolje, i sama je nesavesna i neodgovorna, dakle najgora. Što se vidi i po tome da za propuste u organizaciji protivgradne odbrane neće niko odgovarati. Niko neće izgubiti ni posao, a kamoli funkciju. A trebalo bi.
Kad smo već kod potreba, nameće se na kraju i jedno, zapravo ključno, pitanje: šta će uopšte građanima Srbije protivgradna zaštita. Nema sumnje, ona je nekima od njih potrebna, tj. onima koji imaju malinjake, voćnjake, povrtnjake… Ali, ako je potrebna pojedinima, zašto da se troškovi razrezuju svima.
U javnosti je najnoviji slučaj neuspešne zaštite građana već protumačen kao „perfidan način da se poljoprivrednici nateraju da osiguraju svoje zasade“. Ovo tumačenje, međutim, samo podstiče dodatna pitanja: a zašto poljoprivrednici to sami ne urade, zar je potrebno da ih neko na to primorava, pa još „perfidnim“ metodama, uz pomoć viš(nj)e sile; zašto sami ne osiguraju izvore svoje zarade?
Zašto bi svi građani Srbije plaćali njihovo osiguranje? Ni oni, proizvođači poljoprivrednih proizvoda, kad prodaju, maline, jabuke, paprike, vino, rakiju…, ne dele svoju zaradu sa ostalim građanima.
Dakle, građani seljaci, put pod noge, pa u osiguravajuće kuće.
A vi, građani poslanici, da vratite zakon o protivgradnoj zaštiti tamo odakle je došao. Em plaćamo protivgradnu zaštitu, em štetu koja zbog njenog nekorišćenja nastane. Manje nepotrebnih zakona, manje birokratije, jeftinija država, niži porezi. Bogatiji građani. I radnici i seljaci. O poštenoj inteligenciji da i ne govorimo
http://pescanik.net/zastitnik-seljaka/
Нема коментара:
Постави коментар