U tom smislu moram da priznam da sam i sam bio iznenađen podacima o fantastičnom tehnološkom ubrzanju u prodoru informacionih tehnologija u “svetsku svakodnevicu”, bolje reći bio sam iznenađen koliko je ljudi u svetu prihvatilo izazove “digitalizacije sveta” koju su te informacione tehnologije (IT) ponudile publici, nasuprot svim njenim različitim tradicijama, kulturi i ekonomskoj razvijenosti. Naime, imao sam protekle sedmice priliku da odslušam niz predavanja o “izazovima digitalizacije koji stoje pred Srbijom” u okviru seminara usavršavanja naših novinara koji su zajednički u Beogradu organizovali Asocijacija medija i Medija njus i konsalting agencija. Evo samo nekoliko detalja.
Telefonu je trebalo 70 godina da prodre u više od polovine svetskih domaćinstava, radiju 28 godina, a Internetu samo 10 godina. Ili, Fejsbuku je trebalo 852 dana da dobije više od 10 miliona korisnika, Tviteru 750 dana, a Guglu plus samo 16 dana. Dok je 2000. godine broj korisnika Interneta iznosio 394 miliona, 2014. godine on je stekao 2.923 miliona korisnika. Preko globalne mreže mogli ste 2008. godine raspolagati sa 0,8 trilijarde bajta (zetabajta) podataka, 2014. godine možete koristiti pet zetabajta podataka, a procenjuje će da će ta “količina” do 2020. godine dostići 44 zetabajta podataka (44 trilijarde bajta). Smatra se da će u narednih pet godina broj finansijskih transakcija prevazići 45 milijardi plaćanja dnevno.
Dok je do pre samo desetak godina izgledalo da će glavni instrument za pristup svetskoj mreži, bar neko vreme, biti laptopovi i PC računari, već 2013. godine broj “pametnih telefona” koji to lako čine premašio je milijardu primeraka, to jest korisnika. Procenjuje se, uzgred, da će broj mobilnih telefona već iduće godine doseći blizu dve milijarde primeraka, a da će se broj tableta sa oko 100 miliona do iduće godine utrostručiti. I tu da zaustavimo ovu neverovatnu seriju svetskih podataka.
Srbija i na tom polju kasni, ali ne toliko koliko mi, koji je obično smatramo suviše siromašnom i “tromom”. I u Srbiji već preko 60 odsto ljudi pristupa Internetu, broj mobilnih telefona je odavno premašio broj stanovnika, na sve strane se šire optički kablovi, pojedine škole su već praktično digitalizovane (na primer, gimnazija “Jovan Jovanović Zmaj” u Novom Sadu), po gradovima niču male elektronske kompanije koje ne samo da proizvode pojedine komponente za digitalne uređaje, nego čak izvoze aplikacije i softver. I digitalizacija distribucije televizijskog signala u Vojvodini krenula je 1. maja relativno dobro, nadajmo se da će tako i nastaviti u drugim delovima Srbije.
Izgleda da se i ovde sve može, kad se hoće i kada krene. Kad bismo takav “napredak u brzini” mogli da ostvarimo kod političke i intelektualne superstrukture u pogledu shvatanja modernog sveta, a posebno situacije u Evropi, gde bi nam bio kraj. No, čini mi se da se i na tom polju nešto pokrenulo poslednjih dana, ne samo u Srbiji.
Da li pod mučnim utiscima iz makedonske krize ili iz nekog drugog još krupnijeg razloga, stiče se utisak da se u Briselu, a izgleda čak i u Berlinu, postepeno menja odnos prema zemljama takozvanog “Zapadnog Balkana” (u stvari “Istočnog Balkana”), pa nije nemoguće da Srbija doista uđe u neku fazu konkretnog pregovaranja sa Evropskom unijom već ove godine. Taj utisak pojačava i tek protekli ministarski skup u Briselu.
Uostalom, i izjave premijera Aleksandra Vučića u Sarajevu o ekonomskoj saradnji “bez granica”, pa i one povodom Skoplja i Kumanova, zatim najavljena poseta Tirani, a naročito njegov put u SAD početkom juna – sve to zajedno sklapa se u projekciju da se relativno brzo stvari mogu pokrenuti i na “evropskom putu” Srbije, što bi, opet, na drugoj strani poteralo i samu Vladu Srbije da preseče oklevanja i sa nekim drugim reformskim akcijama, te da ozbiljnije prione na sprovođenje sporazuma sa Međunarodnim monetarnim fondom.
Novi magazin, 22.05.2015
http://pescanik.net/brzina-promena/
Нема коментара:
Постави коментар