Sedam godina nakon prodaje Naftne industrije Srbije ruskoj kompaniji Gaspromnjeft, procenjuje se, po pet puta nižoj ceni od tržišne, zbog navodne podrške Rusije u očuvanju Kosova u granicama Srbije i izgradnje Južnog toka, političari koji su doneli tu odluku nanevši očito ogromnu štetu javnom interesu i imovini građana Srbije - ne snose nikakvu odgovornost. Tadašnja vlast Borisa Tadića, bivšeg predsednika Srbije, lidera Demokratske stranke i Vojislava Koštunice, bivšeg predsednika Vlade Srbije i predsednika Demokratske stranke Srbije, uz pomoć svojih koalicionih partnera, odnosno lidera G17 Plus Mlađana Dinkića i predsednika Socijalističke partije Srbije Ivice Dačića, praktično je poklonila Rusima eksploataciju prirodnih resursa i nacionalnu kompaniju zbog dva obećanja države Rusije od kojih nijedno neće biti ispunjeno – izgradnja Južnog toka kroz Srbiju koji je trebalo da garantuje energetsku stabilnost, i očuvanje Kosova u granicama SrbijeČak i da se pođe od pretpostavke da su ta dva obećanja Ruske Federacije, odnosno njenog predsednika Vladimira Putina bila opravdan i dovoljan razlog da se tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić i premijer Vojislav Koštunica upuste u posao poklanjanja državne imovine i prirodnih resursa, činjenica da se od izgradnje Južnog toka odustalo, odnosno da je Srbija na putu faktičkog priznanja kosovske nezavisnosti i normalizacije odnosa sa nekadašnjom južnom srpskom pokrajinom – predstavlja osnovu za pozivanje na odgovornost i preispitivanje okolnosti tog očigledno štetnog posla.
Aktuelna vlast Srpske napredne stranke pokrenula je u avgustu prošle godine istragu kako bi ispitala okolnosti koje su odredile privatizaciju Naftne industrije Srbije. Međutim, treba istaći da je ta partija, a pre svih, bivši lideri Srpske radikalne stranke – Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić podržali ovaj, kako su ga tada gotovo svi politički subjekti nazivali – posao veka. Iako nisu bili uključeni u direktne pregovore oko prodaje NIS Rusima, oni su podržali verifikaciju Energetskog sporazuma između Srbije i Rusije u Skupštini Srbije. U to vreme, 2008. godine, njih je karakterisala izrazito proruska, odnosno antievropska politika, a poklanjanje tako značajne državne kompanije predstavljali su kao patriotsku obavezu i posao koji nije smeo da bude propušten.
Uvod
Prodaja Naftne Industrije Srbije ruskoj kompaniji Gaspromnjeft, 2008. godine, ostaće zapamćena u istoriji kao jedna od najlošijih privatizacija. I ne samo to, ostaće upamćena i kao jedan u nizu najlošijih geostrateških poteza srpskog državnog vrha, ikada. Umesto obezbeđenja energetske stabilnosti, Srbija je u nestabilnom okruženju povećala zavisnost od ruskog gasa, ne vodeći računa o posledicama koje mogu nastati u promenjenim okolnostima svetske političke scene, što se, svakako, moglo nazreti i te 2008. godine. S obzirom na početak svetske ekonomske krize i napetim odnosima između Rusije Vladimira Putina i Evropske unije i Amerike, još tada je stručna javnost ozbiljno dovodila u pitanje mogućnost i ekonomsku snagu Ruske Federacije za izgradnju Južnog toka. Južni tok je zapravo bio odgovor Moskve na želju EU da smanji svoju energetsku ovisnost o Rusiji.
Međutim, to beskrajno poverenje, idolopoklonički i podanički odnos prema Rusiji koji obeležava noviju istoriju srpske politike, dovelo je, naravno, i do izigranosti od strane rukovodstva „bratskog naroda“, koja je usledila kao hladan tuš krajem prošle i početkom ove godine – Južni tok neće biti izgrađen. S obzirom na to da tadašnji državni vrh Srbije, prilikom potpisivanja Energetskog sporazuma, nije tražio nikakve garancije da će Južni tok zaista biti izgrađen, u današnjim okolnostima, kada je jasno da od projekta neće biti ništa, teško je pomisiliti na poništenje tog ugovora i obeštećenje građana Srbije, čiji su politički izabranici i predstavnici
Vojislav Koštunica, Vladimir Putin i Boris Tadić: Politički garanti sprovođenja gasnog sporazuma
Taj verovatno najlošiji „posao veka“ sklopila je vlast Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, uoči izbora, 2008. godine. To je ujedno bila okosnica izborne kampanje kako za DS i DSS, tako i za G17 Plus. Boris Tadić, je, recimo, tokom kampanje za izbore davao izjave o tome kako Srbija mora da završi gasovod, „da učinimo domove toplijim ljudima“. Vojislav Koštunica je isticao u kontekstu boljeg života građana kako „hoćemo jedan sa Rusijom dogovoren moderan gasovod kroz Srbiju“. Iako u više navrata protivan sklapanju energetskog sporazuma sa Rusijom, Mlađan Dinkić išao je verovatno najdalje u predizbornim obećanjima zasnovanim upravo na gasnom sporazumu: „Recimo „Da“ da naše besplatne akcije najvrednijih preduzeća najmanje vrede 1000 evra, a ne Tomi Nikoliću da dozvolimo da poništi te akcije“.
Naziv „posao veka“ nastao je za predizborne svrhe, jer tada, iako se mogao pretpostaviti tragičan ishod – da će Rusija odustati od izgradnje Južnog toka – ta namera predstavljana je kao neminovnost, toliko izvesna da za obećanje ruske strane nisu tražene nikakve garancije. Upravo taj katastrofalan potez poklanjanja prava na eksploataciju prirodnih resursa i državne imovine – bio je jedini veći posao vlade DS, DSS i G17 Plus.
Netransparetnost celog procesa, izlaženje u susret svim zahtevima ruske strane, uveravanje građana da je nakon katastrofalne ratno-zločinačke politike Slobodana Miloševića, politika očuvanja Kosova u granicama Srbije – vrhunski princip i najviši cilj javnog interesa, karakterisali su vreme politike višestrukih koloseka – evropske integracije, dodvoravanje Rusiji, izbegavanje i odugovlačenje u hapšenju najvećih ratnih zločinaca na evropskom tlu još od Drugog svetskog rata, zaoštravanje odnosa sa Kosovom, politika destabilizacije Bosne i Hercegovine... Danas Boris Tadić više nije na vlasti, Vojislav Koštunica i Mlađan Dinkić povukli su se iz politike, nakon što njihove stranke nisu prešle cenzus na poslednjim izborima, a ne samo da nema Kosova, odnosno da je paralelno sa evropskim integracijama, u toku normalizacija odnosa sa tom državom, već nema ni Južnog toka, ali ni Naftne industrije Srbije i prirodnih resursa u vlasništu građana Srbije još jedan duži period.
Kako se menjala državna strategija i izlazilo u susret Rusima kod prodaje NIS
Još 2005. godine Vlada Srbije dodelila je konzorcijumu Meril Linč i Rajfajzen investment ugovor o javnoj nabavci konsultantskih usluga za JP Naftna industrija Srbije, a godinu dana kasnije konzorcijum je izneo svoje mišljenje: NIS treba da bude privatizovan kao jedinstveno, vertikalno integrisana kompanija, i to u dve faze. Najpre bi se tenderom došlo do najboljeg strateškog partnera koji bi imao nevećinski deo vlasništva, a posle modernizacije kompanije (2010. godine), strateški partner bi preko berze mogao da postane i većinski vlasnik. Upravni odbor NIS je prihvatio ovu strategiju privatizacije.
Za ovakav vid privatizacije, ispostavilo se da su se zainteresovale mađarske, austrijske i grčke naftne kompanije. Međutim, u Srbiju u martu 2007. godine, dolaze predstavnici ruskog Gaspromnjefta a sa njima se sastaje tadašnji ministar energetike Radomir Naumov, iz redova DSS-a. Iako je samo dve nedelje pre ovog susreta ruski Komersant objavio da Gaspromu ne odgovara model privatizacije NIS-a koji su predložili Meril Linč i Rajfajzen investment, po kome bi u prvoj fazi na tenderu trebalo da se nađe tek 25 odsto vrednosti kompanije, i da zbog toga neće ni učestvovati u toj trci, predstavnici ruske kompanije došli su u Beograd očito da bi izvršili pritisak na Srbiju da odustane od prvobitne namere i načina prodaje NIS-a.
Mediji su tada već počeli da pripremaju teren za odustajanje od tržišnih principa i izlaženje u susret zahtevima ruske strane. Pozivajući se na izvore iz vrha vlasti, izveštavali su da se model privatizacije neće menjati ni zbog koga, osim ako takvu odluku ne donese Vlada Srbije. U julu je iz Gasproma stigla informacija da je ta kompanija "teorijski zainteresovana za NIS, ali da je svesna složenosti situacije i da smatra da 25 odsto akcija (koliko se prodaje) nije dovoljno da bi strateški investitor bio siguran u svoju
Ministar za vanrednu dobit: Aleksej Miler preuzima NIS po bagatelnoj ceni
Tri meseca kasnije, Gasprom se ponovo oglasio: ruska kompanija je zainteresovana za privatizaciju NISa, o čemu je obavestila Vladu Srbije, uz napomenu da čekaju da "srpska strana formira svoju poziciju", budući da potencijalni učesnici još ne znaju "kako Vlada vidi taj proces privatizacije". Krajem 2007. godine, po prvi put se u javnosti pojavljuje infrormacija o ponudi Gasproma – pola milijarde evra gotovine i pola milijarde evra investicija ali za većinsko vlasništvo u NIS, podrazumeva se – bez tendera. Ustupak ruske strane je prolazak kraka gasovoda Južni tok i skladišta gasa u Banatskom Dvoru.
Najvatreniji zagovarači prodaje NIS-a Rusima, svakako, bili su funkcioneri tada vladajuće DSS. Oni tokom tog perioda tajnih pregovora sa Rusima neprestano daju idolopokloničke i udvoričke izjave o Rusiji izražavajući da je pravi trenutak za ulazak ruskog kapitala na srpsko tržište. Iako najpre saglasni da se izađe u susret zahtevima Rusije, kako su odmicali pregovori koje je vodio tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić, počele su da se pokazuju razlike u pristupu.
Uprkos tome, već 24. decembra 2008, ceo državni vrh našao se u Kremlju, gde je potpisan Sporazum o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede. Tadašnji predsednici Rusije i Srbije, Dmitrij Medvedev i Boris Tadić, potpisali su, 25. decembra 2008, zajedničku izjavu u kojoj je naglašen strateški značaj energetike u međusobnoj saradnji dve zemlje. Ekonomska politika bila je čvrsto vezana za političku podršku Rusije u vezi sa Kosovom. Predsednik Medvedev izjavio je, posle susreta sa Tadićem, da se stav njegove zemlje po pitanju Kosova nije promenio.
"Stav Ruske Federacije po pitanju rešavanja kosovskog problema u skladu sa rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN ostao je nepromenjen. Mi smo polazili i polazimo od toga da se jednostrano progašena nezavisnost Kosova negativno odrazila na regionalu i međunarodnu bezbednost. I po tom pitanju u našem stavu nema nikakvih izmena", istakao je Medvedev. On je potom potpisivanje rusko-srpskog energetskog sporazuma nazvao "epohalnim događajem", a posetu predsednika Tadića "dokazom stabilnog, progresivnog razvoja odnosa i prijateljskog karaktera veza između Rusije i Srbije". Ruski predsednik je, takođe, odnose dve države okarakterisao kao "strateško partnerstvo", založivši se, istovremeno, za nove oblike saradnje. Tome upravo i služi potpisivanje energetskog paketa, koji povezuje Rusiju i Srbiju, naglasio je Medvedev, dodajući da su takvi bilateralni sporazumi "u funkciji rešavanja velikih zadataka".
Boris Tadić je prilikom potpisivanja sporazuma rekao i da su politiku Srbije i Rusije do sada karakterisale ideje o dobrim namerama, ali da "danas postoje i konkretna dela, koja su rezultat sve intenzivnijih susreta na visokom nivou". Tadić je takođe izrazio zahvalnost Rusiji za podršku "u svim principijelnim pitanjima međunarodne politike, u kojima je, proteklih godina, učestvovala Srbija. Za Srbiju je veoma važno da i dalje ima podršku Rusije po principijelnom pitanju zaštite celovitosti zemlje", rekao je Tadić.
Istom prilikom, tadašnji ministar energetike Srbije Petar Škundrić i predsednik Upravnog odbora Gaspromnjefta Aleksandar Đukov potpisali su ugovor o kupoprodaji većinskog paketa akcija Naftne industrije Srbije. A i danas aktuelni generalni direktor Srbijagas-a Dušan Bajatović potpisao je sa direktorom Gaspromeksporta Aleksandrom Medvedevim - Memorandum o razumevanju, a sa predsednikom Uprave Gasproma Aleksejem Milerom - protokol o saradnji. Ta dva dokumenta odnosila su se na izgradnju gasovoda Južni tok i skladišta gasa u Banatskom dvoru. Sporazum se, dakle, sastojao iz tri dela - prodaje kontrolnog paketa akcija NIS-a Gaspromnjeftu, izgradnje gasovoda Južni tok i
Okosnica izborne kampanje DS, DSS i G17 Plus: Šta je ostalo od Južnog toka
Interesantno, ali i sa današnje tačke gledišta skandaozno je da je Boris Tadić pred put u Moskvu rekao da je Srbija u pregovorima o naftno-gasnom aranžmanu sa Rusijom postigla veoma mnogo i odbranila vitalne nacionalne interese. "Uveren sam da imamo dobar sporazum koji na kraju treba da rezultira izgradnjom gasovoda Južni tok i imamo određenu potvrdu ili garancije da će taj gasovod konačno doći u naše krajeve", rekao je Tadić. On je istakao i da su "garancije na nivou dokumenta koji ćemo potpisati predsednik Ruske Federacije gospodin Medvedev i ja, kao predsednik Srbije, gde će naše države stati iza realizacije ovih sporazuma", kazao je Tadić.
Iako katastrofalno loš u predviđanju političkih i ekonomskih prilika u Evropi, Tadić je upravo u takvim predviđanjima pronalazio uporište i opravdanost ovog najlošijeg posla koji je država Srbija ikada sklopila. On je prilikom prodaje NIS-a naveo da je "još jedna garancija srpsko-ruskog Sporazuma, koja je možda veća i od svih ostalih, činjenica da je Evropi potrebno 200 milijardi kubnih metara gasa u narednih pet godina". Prema njegovim rečima, Srbija je obezbedila najveći mogući nivo garancija da će sva tri dela sporazuma biti poštovana. "Imamo garancije i kada je u pitanju NIS. Štiteći standard naših ljudi koji rade u NIS-u, izborili smo se za socijalni program, koji je takođe bio predmet pregovora", rekao je Tadić.
U odbrani energetskog sporazuma bio je istaknut i Božidar Đelić, tadašnji potpredsednik Vlade. On je, poput svog šefa Tadića, naglašavao da je najbolja garancija da će gasovod biti izgrađen to što on ide u korist poziciji Rusije na svetskoj političkoj sceni. “Strateški odnos između Evropske unije i Rusije zavisi u mnogo čemu, što se tiče Rusije, od njenog kapaciteta da izgradi Severni i Južni tok, da bi u decenijama koje dolaze bili relevantni faktor u odnosima prema Evropi. To će najbolje postići ako i dalje bude značajan dobavljač gasa i nafte Evropskoj uniji”, napominjao je Božidar Đelić.
I tada aktuelni ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić objašnjavao je da partnerima u Evropskoj uniji navodno odgovara saradnja Srbije i Rusije u oblasti energetike. "Ruska država veruje srpskoj državi, a srpska država veruje ruskoj".
Medijska blokada, nedostatak kritičke javnosti i ostali činioci iste vrste, doprineli su da držani vrh bez opreza, straha i stida navodi ovakve razloge za sklapanje lošeg sporazuma sa Rusima.
Šta je sve prodato Rusima
Sporazumom o privatizaciji Naftne industrije Srbije bilo je predviđeno da Rusija kupi domaću kompaniju, čak ne ni za 500 miliona, kako je bilo predviđeno prvobitnim planom, već za samo 400 miliona evra. U prilog tezi koliko je ova cena bila niska govori podatak da je iste godine NIS ostvario prihod od tri milijarde
Direktna prodaja: Zgrada NIS u Novom Sadu samo je mali deo otuđene imovine
Vlada je za 400 miliona evra prodala Gaspromu zgradu NIS u Beogradu, zgradu NIS u Novom Sadu, Rafineriju u Pančevu, Rafineriju u Novom Sadu, Rafineriju gasa u Elemiru kod Zrenjanina, 497 benzinskih pumpi, 1600 internih benzinskih stanica, 44 stovarišta za snabdevanje kerozinom, cisterne za prevoz tečnih goriva ukupnog kapaciteta 18.250 tona, oko 10.000 kvadratnih metara prodajnog prostora za motorno ulje i mast, akcije u drugim kompanijama, nalazišta nafte u Vojvodini, koncesiju na nalazišta nafte u Angoli, 11 hotela, motela i odmarališta, četiri objekta u Crnoj Gori, hotel Splendid kod Prčnja, apartman hotel u Buljaricama, odmaralište u Bečićima, objekat u Poborama, hotel Osovlje na Fruškoj gori, restoran "Boka" kod Zrenjanina, kuću u Tunji, motel "Adaševci" na autoputu Beograd–Zagreb, na Zlatiboru hotel "Vis", nekadašnji Jugopetrol, kompleks HajatJelen na Crnom vrhu, te akcije u drugim kompanijama: 16 odsto pančevačke Petrohemije, 13 odsto Karbodioksida Fabrike za proizvodnju industrijskih gasova, 43 odsto "Politike" a.d., 21 odsto Radiotelevizije Politika, 39 odsto Beogradskog hotela Hajat, 14 odsto deonica "Jugovića" i 49 odsto Sportskog centra Pinki.
Po kapacitetu cisterni za prevoz goriva NIS je bio najjači na Balkanu - oko 18 hiljada tona. Ruski kupac pravno gledano nije imao nikakve obaveze da izgradi Južni tok kroz Srbiju, niti da sagradi skladište plina Banatski Dvor, iako se u javnosti tvrdilo da je to razlog za tako jeftinu prodaju NIS-a Gaspromu. Takođe, Rusi su se izjasnili da ne žele da investiraju u ekološku zaštitu, a od Srbije su očekivali da im do 2014. osigura monopol na uvoz naftnih derivata i preradu nafte, iako je obaveza Srbije u procesu evropskih integracija bila da se taj monopol ukine još 2010. Umesto investiranja u NIS, Rusi su zahtevali da NIS od njih uzme pola milijarde evra kredita uz varijabilnu kamatu – i sve to su dobili. U ugovoru o prodaji piše: “Investiciona obaveza – Označava obavezu Kupca da obezbedi iznos od 500 miliona evra NIS-u putem zajmova za posebnu namenu u cilju sprovođenja Programa rekonstrukcije i modernizacije”. Kredit se otplaćuje na svaka tri meseca, sve do 15. maja 2023. Od ove pozajmice, NIS je pod Gaspromnjeftom modernizovao Rafineriju nafte Pančevo.
Srbija prodala sedam milijardi evra za 400 miliona
Prema istraživanju emisije Insajder, prodaja NIS za 400 miliona evra uz obavezu investiranja 500 miliona, značila je zapravo prodaju prava na istraživanje i korišćenje domaćih rezervi nafte i gasa vrednih čak sedam milijardi evra. „Srbija ima dokazane rezerve od 10.5 miliona tona nafte i 4.35 milijardi kubika gasa. Ne samo da je Gasprom na korišćenje dobio rezerve nafte i gasa vredne 7 milijardi evra, već je povlašćen i kada je u pitanju plaćanje dažbina za izvlačenje ovih rezervi. Ukupna vrednost rezervi iskorišćenih samo tokom 2012. godine je oko 800 miliona evra. To znači da je samo te godine vrednost iskorišćenih rezervi bila duplo veća od cene koju je Gazpromnjeft platio za 51 odsto NIS-a.”
Takođe, kao jedan od najspornijih delova kupoprodaje NIS ispostavila se i rudna renta. Rezerve nafte i gasa su, kao i sva ostala rudna i prirodna bogatstva, vlasništvo države Srbije. Firme mogu da koriste ove resurse uz plaćanje naknade, takozvane rudne rente, koja se određuje kao procenat od zarade na iskorišćenim rezervama. Rudna renta u svetu se kreće od 10 do preko 30 odsto u nekim zemljama. Rudna renta u Srbiji, prema važećem Zakonu o rudarstvu, iznosi sedam odsto. Međutim za NIS važi stari zakon po kom rudnu rentu plaćaju samo tri odsto od prihoda. Energetskim sporazumom između Rusije i Srbije ruski partneri su zaštićeni od negativnih promena u poreskom sistemu Srbije. U ovom dokumentu se navodi da se na kompanije koje su obuhvaćene sporazumom neće odnositi bilo kakvo pogoršanje uslova oporezivanja do dostizanja isplativosti dogovorenih projekata. Rudna renta od tri odsto važila je dok je NIS bio državno preduzeće. Održavanje tako niske rente bio je interes države kako bi što više novca ostalo u NIS-u. I danas, međutim, NIS u većinskom ruskom vlasništu plaća rudnu rentu od samo tri odsto. To je najniža
Strategija propadanja: Resursi srpski, slavina ruska
"Ključnu ulogu u prodaji NIS imala je vlada Vojislava Koštunice i to je verovatno imalo određene veze sa Kosovom, ali je taj postupak bio potpuno netransparentan i sakriven od javnosti. Ono što je sigurno za ovaj postupak jeste da je bio potpuno nezakonit jer prema našem Zakonu o privatizaciji jedini nadležni organ za prodaju je Agencija za privatizaciju i da to može da se sprovede samo u postupku tendera odnosno javnog oglašavanja. Našim zakonom nije predviđeno da se preduzeća prodaju političkim dogovorima, odnosno, u ovom slučaju nije ni bilo privatizacije jer je naš državni monopol ustupljen monopolu druge države", isticala je Verica Barać.
Prema njenom tumačenju, poseban vid nezakonitosti kod prodaje NIS jeste taj da se kod ovog preduzeća pre prodaje prethodno nije izdvojila delatnost i imovina koja se ne može prodavati, koja nije u prometu. "Za NIS to su domaće rezerve nafte i gasa koje se, prema našem zakonu, ne mogu prodati i čija eksploatacija se može dati jedino u koncesiji. Vlada je namerno napravila određene nejasnoće i praznine u propisima, a koja se tiču ove prodaje, jer ključni zakoni koji bi definisali šta se sme a šta se ne sme prodavati bili bi Zakon o javnoj svojini ali i mnogi drugi zakoni kao što je Zakon o lukama i Zakon o denacionalizaciji".
Faktor Mlađan Dinkić
Iako je Sporazum – kojim je Beograd svoju najuspešniju kompaniju Naftnu industriju Srbije poklonio Rusima, u znak zahvalnosti za podršku koju je Moskva pružila Srbiji u Ujedinjenim nacijama u vezi s Kosovom – već bio potpisan, nastao je raskol u državnom vrhu. Mlađan Dinkić odlučio je da se povuče iz procesa realizacije tog sporazuma. On je odjednom počeo da tvrdi da cena od samo 400 miliona evra znači da Rusi dobijaju NIS na poklon. Njemu se tada javno najviše suprostavio Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova koji je tvrdio da geopolitički i geostrateški razlozi diktiraju prodaju NIS Rusima, jer je Moskva pružila podršku Srbiji u Savetu bezbednosti UN-a u vezi s Kosovom. Jeremić, glasnogovornik Borisa Tadića ali i Vojislava Koštunice, naglašavao je da tu nije reč samo o ekonomskom, nego i političkom sporazumu. Možda se zbog takvog stava zvanične Srbije i onih pola milijarde evra obaveze investiranja, odjednom pojavilo kao kredit koji će Rusija dati NIS-u za modernizaciju rafinerije Pančevo.
U to vreme, neposredno nakon proglašenja kosovske nezavisnosti, zahvaljujući čvrstom stavu Rusije i diplomatskim aktivnostima Vuka Jeremića, kosovsku nezavisnost je priznalo samo pedesetak zemalja. Došlo je, dakle, vreme za naplatu principijelnog stava Moskve – iako je, pokazalo se, to bilo na vrlo kratak rok. Danas Kosovo kao nezavisnu državu priznaje preko sto država sveta.
Rusi dobijaju NIS na poklon: Mlađan Dinkić i darodavac Boris Tadić
Dinkić, koji je stajao na čelu akcije prodaje NIS Rusima, nakon što je sporazum o prodaji već potpisan počeo je da insistira da prodaja NIS-a mora biti vezana za izgradnju Južnog toka i skladišta gasa. Rusi su već tada isticali da su spremni isključivo za kupovinu NIS-a, tvrdeći da će se tek za nekoliko godina znati je li isplativo graditi Južni tok. To, međutim, Tadiću, Koštunici, Jeremiću, Đeliću i ostalim partijskim funkcionerima DS i DSS nije smetalo.
Dinkić je tada izjavljivao da ne postoje nikakve pravne i finansijske garancije da će ruski partner graditi gasovod kroz Srbiju, i na sednici vlade predložio da se Rusima proda samo 25 posto odsto NIS-a, a da preostalih 26 posto Gazprom dobije tek kada bude bilo sigurno da se počeo graditi Južni tok.
Potom, iako je sve već bilo gotovo, a „posao veka“ uveliko sklopljen, Mlađan Dinkić unajmljuje revizorsku kuću "Dilojt i Tuš" da proceni vrednost NISa. Oni to i čine a njihova procena kretala se na nivou od 2,2 milijarde evra. Razloge koje je Dinkić navodio za odluku o naknadnoj proceni vrednosti NIS – da bi se znala kolika je vrednost akcija koja bi se nakon privatizacije podelila građanima – javnost je dovodila u sumnju.
Ovaj potez Mlađana Dinkića komentarisala je Verica Barać rečima da je priča ministra da se procena vrši zbog akcija koje građani treba da dobiju - manipulacija i skupljanje jeftinih političkih poena. Treba istaći da tadašnje Dinkićevo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja i Agencija za privatizaciju prilikom izbora konsultantske kuće za procenu vrednosti Naftne industrije Srbije, nikada nije konsultovalo nadležno Ministarstvo energetike, a na osnovu uredbe vlade, procenitelj je izabran na tenderu koji je raspisan po restriktivnoj metodi - procenitelj se birao na osnovu najbolje ponude neke od pozvanih firmi. Pozvane su četiri firme: Dilojt, Price (PNJC), KPMG i Ernst & Zoung. Međutim, ponudu je poslala samo jedna firma Dilojt i to po ceni od 480.000 evra. Ministarstvo nije poništilo konkurs, jer nije bilo izbora ponuđača, pa je tako posao dodelilo bivšoj firmi tadašnjeg državnog sekretara Ministarstva ekonomije Nebojše Ćirića - Dilojtu.
"Dinkićeva priča, da se procena vrši zbog akcija koje građani treba da dobiju je čista manipulacija i skupljanje jeftinih političkih poena. Ne možete da date akcije veće od tržišne vrednosti, odnosno od onoga za koliko je NIS prodat. Jednostavno, novca ima koliko ga stvarno ima, a ne koliko neko proceni, pa još posle prodaje. Ako prodate kuću za 5.000 evra, pa je posle prodaje procenite na 15.000 evra, koliko imate u džepu?", izjavila je tada Verica Barać.
* Tekst prenosimo sa sajta Antidot. Drugi nastavak biće objavljen u četvrtak 28. maja
http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/120880-Najgori-srpski-posao-veka.html
MALA ALI ZNAČAJNA Zbog čega je Makedonija toliko bitna Vladimiru Putinu?
Političke tenzije i sukobi u komšijskoj nam Makedoniji prethodnih nedelja bili
su jedna od glavnih tema svetske javnosti. Teroristički napad u Kumanovu bio je
inicijalna kapisla za demonstracije i mali rat između premijera Nikole Gruevskog
i opozicionara Zorana Zaeva, koji sve više poprima okršaj zapadno i istočno
orijentisanih političara. U jeku međusobnih optužbi, situaciju u Makedoniji sa
naročitom dozom zabrinutosti prati pre svega Rusija.
Razlog za posebnu pažnju koju Moskva posvećuje Makedoniji jeste planirani
gasovod "Turski tok", čiji bi maltene ključni deo predstavljali upravo južni
susedi Srbije.
Premijer Nikola Gruevski je prijateljski nastrojen prema Rusiji, ali se ne
odriče ni evropskog puta Makedonije, za koji kaže da predstavlja glavni cilj te
države. Ipak, politika vlade u Skoplju podseća malo i na zvanični stav Srbije -
neuvođenje sankcija Rusiji i otvorena podrška ruskom projektu "Turski tok" koji
bi po svemu sudeći prolazio kroz Makedoniju. Taj neutralni stav, po svemu
sudeći, može se zastupati samo do
određene granice.
Prijateljski nastrojen prema
Moskvi: Premijer Nikola Gruevski
Upravo zbog toga, Vladimir Putin je izuzetno zabrinut zbog mogućnosti pada trenutne makedonske vlade, koja se pokazala kao izuzetno prijateljska, i dolazak neke druge, manje kooperativne vladajuće strukture na
Optužuje Zapad za iniciranje sukoba u
Makedoniji: Sergej Lavrov
- Pokušavaju da diskredituju Gruevskog i predstave ga kao nekog ko ne ispunjava potrebe naroda. Ipak, i vrapcima na grani je jasno da iza ovih nemira stoji njegovo odbijanje da uvede sankcije Rusiji, kao i podrška najpre Južnom, a zatim i "Turskom toku - izjavio je Lavrov.
"Obratite pažnju na geostrateški značaj
Makedonije za Turski tok": Vladimir Čizov
- Ukoliko samo malo obratite pažnju na geografski aspekt ovog regiona, Makedonija predstavlja idealno mesto kroz koje bi "Turski tok" išao dalje ka Evropi. Nije slučajnost što baš tamo odjednom izbijaju sukobi, kao po naredbi - rekao je Čizov.
"Turski tok" je projekat kompanije Gazprom koji je najavljen u januaru 2015. godine, nakon što je prvobitni "Južni tok" propao zbog, kako su Rusi tvrdili, "Intervencije EU koja je zabranila Bugarskoj učešće u tom
Planirana ruta "Turskog toka": Nakon
Grčke, prostirao bi se kroz Makedoniju, Srbiju i Mađarsku
Planirani "Turski tok" bi u ovom delu Evrope prolazio kroz Grčku, Makedoniju, Srbiju i zatim se nastavljao u Mađarskoj. Stoga stručnjaci (pre svega američki, koji se najviše bave ovom temom) navode da su ove četiri države trenutno najbitnija "meta" ruske diplomatske ofanzive.
http://www.blic.rs/Vesti/Svet/562026/MALA-ALI-ZNACAJNA-Zbog-cega-je-Makedonija-toliko-bitna-Vladimiru-Putinu
Oivičen Kastrom
Ophrvan mnogobrojnim obavezama, rastrzan između Evrope i Rusije, Putina i Angele Merkel, prilično opterećen nadiranjem Velike Albanije s juga, i pod unakrsnom paljbom "miškovićevskih" medija, Toma je ipak nekako našao vremena da skokne do Kube. Tim patriotskim činom uspeo je da u javu pretvori životni sanak svakog drugog stanovnika Srbije da bar jednom u životu kroči na tle pomenutog rajskog ostrva. Naime, svojom nimalo jeftinom ekskurzijom u područje Bermudskog trougla, Toma je prištedeo i novac i nerve ovdašnjim "kuboljubima", budući da se u njihovo ime, kao predsednik svih građana Srbije koji prikupljaju novac da pod stare dane posete Kastrolend, vinuo ka predivnom i prijateljskom karipskom ostrvlju.
I hvala mu na tome. Jer nakon Tomine odvažne posete Kubi, uprkos prethodno navučenom strahu od letenja izazvanog misterioznim prolivanjem kafe po komandnoj tabli aviona, svaki će se ovdašnji ljubitelj Kube pomalo osećati kao da je lično ispijao čaj sa El Komandanteom Fidelom. I što je najvažnije - nikada više neće imati želju da se vine put Kariba. Razume se, sve zahvaljujući Tomi, koji kao predsednik "svih nas", i u ime "svih nas", i posredstvom "svih nas" (i na račun svih nas), posećuje Kubu, kao što će do kraja petogodišnjeg mandata posetiti još sijaset atraktivnih destinacija širom planete. Raspored je krajnje zgusnut.
Ipak, razboriti stanovnik balkanskog Tranzilenda postaviće razložno pitanje - čemu poseta predsednika Tome karipskom Kastrolendu baš u vreme paklene štednje i ubojitih reformističkih zahvata? Da li je u pitanju puki turistički izlet, želja da se vidi Kastro dok je jošte živ, ili nešto treće? Ili je možda u pitanju protivteža Vučićevoj poseti Ujka Semu? Čini se kako Janus izvršne vlasti Srbije ima lice Aleksandra Vučića, ali i lice Tomislava Nikolića. Naizgled, to su dva dijametralno suprotna lica, koja se razmimoilaze oko ključnih državnih pitanja, pa se čak i međusobno sukobljavaju oko istih, ali koja u suštini funkcionišu kao izrazito kompatibilna lica. Jer Janus može biti samo jedan - i pored dva postojeća lica.
Toma tako izjavljuje ono što Vučić intimno misli, ali ne izgovara zbog novostvorenog proevropskog imidža, kao što Vučić bajagi prekorava Tomu kad god ovaj pokuša da amortizuje modernizacijski sprint Srbije. Elem, radikal u Tomi još uvek nije amortizovan, kao što je recimo vešto prikriven u Vučiću. Zato Toma ljubi Putina, a Vučić Angelu. Zbog toga je Toma za pokretanje nove platforme o Kosovu, a Vučić za otvaranje evropskih poglavlja. Zbog toga Toma veli da su Vučićeva poglavlja "korisna", a Vučić da je Tomina platforma "ozbiljna". Janusovo lice prilično dobro funkcioniše u svojoj prividnoj raspolućenosti? Zato i nije preterano bitno što Toma preferira Guču, a Vučić Egzit. Što Toma navija za Partizan, a Vučić za Zvezdu. Što prvi forsira nacionalizam, a drugi reformizam. Što predsednik ganja politiku, a premijer ekonomiju. Janus je kao što rekosmo jedinstven i pored dva lica koja ga krase.
Oivičen Kastrom - Raulom i Fidelom, tokom boravka na rajskom kubanskom ostrvu Toma oseća prisustvo druga Starog u sebi. Ili bar Edvarda Kardelja budući da politička platforma o Kosovu neodoljivo podseća na Kardeljeva federalistička rešenja iz Ustava made in '74. Sa upaljenim tompusom i Čegevarinom socijalističkom čitankom pod miškom, uz neizostavni slameni šešir širokog oboda, Toma razmišlja o fenomenu bolnih reformi koje maltretiraju njegov narod - tamo negde u dalekoj Srbiji.
Ipak, dotične reforme, posmatrane sa distance sitnog peska Varadera u vreme sijeste, izgledaju apsolutno nebitne - gotovo kao platforma o Kosovu iz ugla Džozefa Bajdena. A da li je poseta Bajden Džou, prema Tominom ukusu ipak preevrodoziranog političkog sina iz Nemanjine, krajnje nebitna, oceniće trust predsednikovih savetničkih mozgova. U tom smislu ne bi čudilo konstruisanje nekog novog Potemkinovog sela u vidu kvazisukoba na relaciji predsednik - premijer. Nego, jesu li se Raul i Fidel ikada politički razmimoišli pre Tominog trijumfalnog dolaska u Havanu?
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/oivicen_kastrom.1043.html?news_id=302223
Oko 100 borbenih aviona iz SAD i osam evropskih zemalja počelo je danas trenažne manevre u skandinavskim zemljama.
Vežba se odvija u severnom delu Norveške, Švedske i Finske, a u njoj učestvuje 4.000 vojnika. Cilj manevara je da se proveri saradnja među arktičkim zemljama koje se nalaze u blizini Rusije.
Manveri su planirani pre nego što je Krim prošle godine pripojen Rusiji, prenosi Rojters.
Ovakvi manevri održavaju se svake druge godine, a za to vreme testira se gađanje meta u vazduhu i dolivanje goriva tokom letova borbenih aviona.
U vežbi učestvuju SAD, NJemačka, Britanija, Francuska, Holandija i Norveška, kao i Švedska, Finska i Švajcarska, države koje nisu članice NATO saveza. One sarađuju sa Alijansom preko programa partnerstvo za mir.
http://www.slobodnaevropa.org/archive/news/20150525/500/500.html?id=27035248
БЕРЛИН: Русија је забранила улазак у ту земљу немачком политичару Карл-Георгу Велману из
Хришћанско-демократске уније канцелара Ангеле Меркел, јављају данас немачки медији.
Велман је, наиме, слетео на међунардони аеродром Москва-Шереметјево и тамо му је саопштено да он до 2019. године има забрану уласка у Русију и затражено од њега да следећима авионом лети назад за Немачку.
"Морао сам ноћ да проведем у транзитном делу аеродрома. У зору су ме униформисани људи одвели до авиона", рекао је Велман данас за немачки магазин "Фокус".Према његовим наводима, он је добио "високо рангирану позивницу" за долазак у Русију и имао је договор да у Москви води разговоре "у којима се радило о будућности Украјине....".
Немачки амбасадор у Русији је, како се наводи, уложио протесну ноту Министарству иностраних послова Русије.Велман је председавајући немачко-украјинске парламентарне групе.Он је у Москви, према сопственим речима, био договорио разговоре, између осталих, и са председавајућим Одбора за спољну политику савета руске федерације, преноси "Фокус".
(Танјуг)
http://www.dnevnik.rs/svet/rusija-zabranila-ulazak-nemackom-politicaru
Dojčinović: Kako sam dospeo na crnu listu
Novinaru Stevanu Dojčinoviću zabranjen je ulazak u Rusiju, gde je trebalo da održi predavanje studentima
Fakulteta za žurnalistiku u gradu Voronježu.
NUNS očekuje od Ministarstva inostranih poslova Republike Srbije i Amabasade Rusije objašnjenje zbog čega je novinaru Dojčinoviću onemogućen boravak u ovoj državi, a prenosimo vam njegovo iskustvo.
"Krenuo sam u ruski Voronjež da držim predavanje, a završio u pritvoru i sa zabranom ulaska u zemlju do 2020, priča novinar Dojčinović. Čim je ruska policajka provukla moj pasoš kroz sistem na granici na moskovskom aerodromu Šeremetjevo, znao sam da neće krenuti po dobru. Po njenom izrazu lica shvatio sam da ima nešto zabeleženo o meni u njihovom kompjuteru.
Odmah je pozvala koleginicu, koja me je odvela do obližnje klupe. "Mister, mister", bila je jedina reč koju je izgovarala dok je prstom pokazivala gde da sednem.
Bila je sreda 13. maj i putovao sam preko moskovskog aerodroma za ruski grad Voronjež, gde je trebalo da studentima Fakulteta za žurnalistiku održim predavanje o istraživačkom novinarstvu. Istim povodom sam već nekoliko puta bio u Rusiji - u prestonici Moskvi, obližnjem gradu Podolsku i u Kazanju, glavnom gradu Republike Tatarstan. Nigde nisam imao problema.
Posle nekih sat vremena došao je novi policijski par - mršavi i koščati plavokosi muškarac i vitka plavuša, dugih nogu, koja je izgledala poput modela. Poveli su me u obližnju prostoriju i pokazali da sednem za jedan veliki sto. Na zidu je bila Putinova slika, ispod koje je pisalo "Naš glavnokomandujući".
Muškarac je izvukao papir i počeo da mi čita na ruskom, dok je policajka stajala sa strane i snimala me foto-aparatom. Kada je završio, stavio je papir na sto i predao mi olovku, očigledno želeći da potpišem.
Pošto sam retko šta mogao da razumem, sem svog imena, pitao sam ga da li može da mi pročita na engleskom. To ga je malo razljutilo i oboje su žustro odšetali iz prostorije. Tokom celog dana Rusi su se ljutili kad god sam pomenuo "ingliš".
"Šta sam zgrešio"
Još pola sata izgubljenih i policijski par se vraća sa prevodiocem. Bio je to neki plavokosi klinac, koji mi je više ličio na radnika aerodroma koji je znao engleski nego na zvaničnog prevodioca. Preveo mi je sadržinu dokumenta. Pisalo je da potvrđujem da sam "svestan da mi prema federalnom zakonu br. 114 od 15. 8. 1996. nije dozvoljeno da uđem u Rusiju do 13. 5. 2020", te da sam "upozoren na krivičnu odgovornost prema članu 322 Krivičnog zakonaRuske Federacije".
Drugim rečima, zabranjuju mi ulazak u zemlju, a ako pokušam da se u Rusiju vratim do 2020. godine, uhapsiće me. Papir su mi ponovo dodali da potpišem. Isprva sam se protivio i pokušao da saznam zbog čega sam isteran, ali bez ikakvog uspeha. Shvatio sam da sam se našao u situaciji iz Kafkinog romana, gde su se pojavili izvršitelji kazne, a kažnjeni nije mogao da se raspita zbog čega je kažnjen.
"Šta sam zgrešio?", "To ne možemo da ti kažemo." "Koji je ovo zakon 114 koji sam navodno prekršio?" "To ne možemo da ti kažemo."
"Da li mogu sada da se žalim?" "Ne. Možeš da se žališ ambasadi kada se vratiš kući." Kamera je snimala scenu, a policajac me je pritiskao da potpišem papir, lupkajući prstom po mestu gde treba da stavim potpis.
Postalo mi je jasno da neću moći tog dana da održim trening i, kako bih se sačuvao daljeg maltretiranja i vratio kući, potpisao sam. Zatražio sam kopiju dokumenta za sebe, pre potpisivanja, što su mi dali. Rekli su mi i da ću prvim letom biti vraćen u Srbiju.
"Mister, mister"
Policajka me je pozvala "mister" i pokazala da idem za njom. Šetali smo po tranzitnoj zoni aerodroma, od jednog mesta do drugog. Sve vreme mi se obraćala sa "mister, mister" i prstom pokazivala pravac. Odvela me je u kancelariju u kojoj je sedela njena koleginica, koja je odmah ustala sa stolice, otišla nekud i brzo se vratila sa jastukom i ćebetom koje mi je uručila.
"Ne, ne treba mi to, imam let vrlo brzo, sedeću na stolici pored vas", pokušavao sam da objasnim na engleskom, ali je ona otvorila vrata prostorije koja se nalazi iza nje i pokazala mi da uđem -"mister!" Shvatio sam da sam se našao u pritvoru koji se nalazi u okviru aerodroma. Čine ga ulazna prostorija u kojoj sedi stražarka, manja prostorija u kojoj se duži ćebe i jastuk i još dve velike sobe, pretpostavljam jedna za ženske pritvorenike, a druga, u kojoj sam se našao, za muškarce.
Bilo je jasno da neću tako brzo kući, pa sam položio ćebe na žičani krevet i legao. Ekipa u mojoj sobi, njih četvorica, bili su tamnoputi ili Azijati, pa sam pomislio da su ilegalni imigranti.
Mladić istočnjačkog izgleda je dva sata vežbao koristeći improvizovane sprave, tegove napravljene od plastičnih balona za vodu. Doživeo sam ga kao glavnog lika u sobi. Inače, pritvor je izgledao pristojno, poput soba u našim studentskim domovima. Unutra se nalazilo šest kreveta na sprat i, pošto nije bilo mnogo pritvorenika, bilo je prostora. Kamere u uglovima sobe su sve snimale.
Ništa od jutra nisam stavio u usta. Unervozio sam se, pa sam ustao da prošetam po sobi. Tada mi se tamnoputi momak, koji je ranije vežbao, a zatim se klečeći pomolio, obratio na engleskom. U trenutku sam postao srećan što s nekim mogu da pričam. Usledio je dug razgovor u kojem mi je ispričao svoju, kao i priče ostalih cimera sa kojima nisam mogao da se sporazumem.
Ispostavilo se da on nije opasan lik sa ulice, već intelektualac. Period proveden u pritvoru ga je naterao da malo očvrsne. Sirijac je, a živi i radi kao zubar u Dubaiju. Druga dvojica su iz Uzbekistana i Tadžikistana. Svi su tu već duže vreme -Sirijac pet, a ostali šest i osam meseci. Zabrinula me činjenica da se svi nalaze u pritvoru po istom osnovu kao ja, član 322. Razlika je bila u tome što su oni uhvaćeni sa falsifikovanim pasošima, a ja sam bio čist kao suza.
Prijatelj iz Sirije
Sirijac mi je ukratko ispričao da je došao turistički, da provede Novu godinu u Moskvi, i od tada je ovde. Po nagovoru prijatelja, odlučio je da u Rusiju ne ode koristeći svoj sirijski pasoš jer Sirijce, zbog talasa imigracije, loše tretiraju gde god otputuju, pa je nabavio falsifikovani pasoš Južnoafričke Republike.
U ruskoj ambasadi u Dubaiju su mu izdali vizu, pa je, kako mi je rekao, bio siguran da će sa falsifikovanim pasošem granicu proći bez problema. Tu su ga otkrili. Odmah je priznao delo i potpisao sve što su mu policajci dali kako bi ga vratili kući. Međutim, drže ga već mesecima.
Navodno, treba da izvrše analizu pasoša, što traje do šest meseci, a što je suvišno jer im je već priznao da je isti falsifikovan. "Ne razumem zašto mi ovo rade", rekao mi je. "Mnogo sam o tome razmišljao. Zašto me toliko dugo drže ovde, šta je cilj? Ja sam samo prolaznik i potpuno sam im nebitan." Dodao je da mu je mnogo žao jer je izneverio svoje klijente kojima je pravio proteze, time što nije u Dubaiju da im radi mesečne preglede.
Cimer iz Uzbekistana je non-stop bio nasmejan. Sirijac mi je rekao da je zbog pritvora postao psihički labilan: "Ovaj čovek nije video nebo pola godine!" Tadžikistanac nije ustajao iz kreveta, sem kada treba da se pomoli, a moj novostečeni prijatelj mi je objasnio da je njemu najteže jer ima problema sa bubrezima.
Značilo mi je što sam imao s kim da razgovaram kako bih utrošio vreme, ali i da ne bih razmišljao o gladi koju sam s vremena na vreme osećao. Usred našeg razgovora u sobu je ušla stražarka, noseći činije s hranom.
Međutim, svi su dobili obrok sem mene. Zamolio sam Sirijca da je pita zbog čega nisam dobio hranu, ali kao i u ostalim situacijama nisam dobio odgovor. Cimeri su se solidarisali sa mnom i dali mi deo njihove hrane - pirinač sa komadićem mesa.
Letovi za Beograd su prolazlili, a niko nije dolazio po mene. Od stražara su stizale oprečne informacije -"ostaće on dugo tu", kao i "šaljemo ga ujutru". Nisam mogao da naslutim koliko će me zadržati. Najteže mi je palo to psihičko maltretiranje, što su me držali u neizvesnosti.
Oko jedanaest uveče sam se pozdravio sa Sirijcem i uspeo sam brzo da zaspim. Probudio sam se oko pola osam i video da je propušten još jedan let za Beograd. Sat vremena kasnije policajac azijatskih crta lica ušao je u prostoriju i obratio mi se na ruskom.
Pitao sam ga da li može da mi ponovi na engleskom. Gledao me je ispod oka, vidno iznerviran zbog "ingliša". Neprijatnu situaciju prekinuo je njegov mlađi kolega, koji je ušao držeći u ruci moj pasoš i avionsku kartu. Laknulo mi je jer sam shvatio da idem kući.
Policajac me potom sproveo do aviona ruske kompanije "Aeroflot" i rekao nešto stjuardesi. Ona mi je prevela da će moj pasoš predati srpskim policajcima kada stignemo u Beograd. To se i dogodilo. Domaći policajac mi je vratio pasoš. "Šta si zabrljao?" "Ne znam. Jesu li vam nešto rekle kolege iz Rusije?","Ne".
Sada me čeka nova borba. Pokušaću da dobijem odgovor od ruske ambasade zašto mi se sve to dogodilo i zbog čega sam postao "persona non grata".
http://www.021.rs/Info/Srbija/Dojcinovic-Kako-sam-dospeo-na-crnu-listu.html
MOSKVA - Uprkos situaciji u kojoj su zbog sankcija EU Srbiji potpuno otvorena vrata na ruskom tržištu, izvoz u tu zemlju je u prvom kvartalu 2015. pao čak za 36 odsto.
Možda do pođem od primera koji je izazvao određeno zanimanje, a i nerazumevanje. Uzmimo sve ono što se događa oko gasovoda koji se zove Turski tok. Nije sasvim nevažno za ono što sledi reći da se on sigurno neće zvati tako čim pređe grčku granicu, ako je pređe. To je pitanje identiteta, ne naravno gasovoda, jer on ne zavisi od naziva već od sasvim drugih karakteristika, ali to kako se nešto naziva tamo gde smo mi zadire u naš identitet. Kako? To je dobro pitanje. Dobro, zanimljivije je to posmatrati sa strane snabdevača gasom, dakle ruske državne kompanije, što će reći Rusije, pod čime se podrazumeva trenutna ruska politika. Uporedimo ugašeni Južni tok sa planiranim Turskim tokom. U čemu je razlika sa stanovišta snabdevača gasom? U tome što u prvom slučaju ne kontroliše samo ponudu gasa, već i korišćenje gasovoda i distribuciju, dakle tržište toga proizvoda. U slučaju Turskog toka, Gasprom i ruske vlasti su svedeni na prodavce gasa, dok upotrebu gasovoda reguliše Evropska unija, a distribuciju tržišna konkurencija.
Kada se ta razlika razume, nije teško videti promenu u ponašanju svih koji su prisutni, bilo kao snabdevači ili trgovci ili konačno potrošači, na tržištu gasom. Geografija, to kuda će gasovod proći igra svakako ulogu, jer od toga zavisi kome će pripasti monopolske rente, zbog izabrane ekonomske geografije, to jest gasovodne rute. No, ni te ni druge rente nisu rezervisane samo za Gasprom, zapravo njemu ostaje samo ona rudna, čije je poreklo u vlasništvu nad izvorima gasa. Ovo poslednje, opet, jer se nalaze na teritoriji Rusije, dok to nije slučaj sa gasovodom, a pogotovo ne sa tržištem gasom.
Razlika je, dakle, u tome što u slučaju kada je prirodni monopol pod kontrolom jednog preduzeća ili države, potrošači konkurišu ne samo za robu, već i za naklonost i povlastice prodavca. Drukčije rečeno, snabdevač kontroliše tržište (nikada apsolutno, ali to je druga tema). Ako tog monopola nema, bar ne nad gasovodom i distribucijom, onda, kao što se sada vidi u slučaju Gasproma i snabdevanja Evrope gasom, prodavac traži načine kako da dođe do kupaca i sa transportne i sa tržišne tačke gledišta.
Razlika se može ovako izraziti: u slučaju Južnog toka reč je bila o političkoj geografiji, dok se kod Turskog toka radi o ekonomskoj. U prvom slučaju, transportni troškovi nisu nevažni, ali je važnija kontrola gasovoda, dakle teritorije, pristupa tržištu. U drugom slučaju, kontrola je decentralizovana, te su transportni troškovi najvažniji. Ovo, naravno, može da bude problem u tom smislu da, recimo u ovom slučaju, evropsko tržište postane nedostupno, jer su transportni troškovi veći nego oni sa kojima se suočavaju konkurenti. Tu ulogu igra ekonomska geografija, da se tako izrazim.
Kako obezbediti kontrolu? Kako politizovati geografiju? Teritorijalnom kontrolom. Jedan način da se ostvari kontrola jeste ono na šta se najčešće misli kada se govori o geopolitici. Taj način jeste preko kontrole nad ljudima koji žive na toj teritoriji. Ona se može ostvariti prinudno ili zavisnošću. Ovaj drugi način je opet specifičan za geopolitiku, jer je reč o polaganju prava na neku teritoriju ne samo na osnovu sposobnosti da se ona kontroliše silom, već zbog toga što se polaže posebno pravo na lojalnost stanovništva na toj teritoriji. Osnov te zavisnosti ili te obaveze lojalnosti prema političkoj vlasti nezavisno od granica, ali ne nezavisno od teritorije, od geografije dakle, može da bude različit, ali se najčešće poteže za onim etničkim ili, u širem smislu, kulturnim. Etnička ili kulturna bliskost, identitet kako se kaže, je osnov lojalnosti - nacionalizam, u etničkom smislu, osnov je patriotizma. Naravno, reč je o odnosu zavisnosti, jer se kolektivni identitet ne bira, bar etnički.
Šta je, dakle, geopolitika? Upotreba etničke, rasne, ili kulturne bliskosti kako bi se ostvarila kontrola nad teritorijama na kojima ljudi sa tim kolektivnim identitetom žive. Cilj, međutim, nisu oni, kao ni sama teritorija ili bar ne konačni. Kako je reč o politici, reč je o korišćenju etničke bliskosti da bi se kontrola nad određenom teritorijom mogla koristiti kako bi se ostvarili interesi nad drugim ljudima, državama, posredna ako ne neposredna. Recimo tako što će se kontrolom nad stanovništvom na određenoj teritoriji ostvariti pravo ili praktična moć veta na odluke država ili političkih zajednica.
Uključujući tu i sopstvenu. Geopolitika je ekspanzivna, ali na kraju krajeva, političku korist imaju njeni nosioci, pre svega u centru, a potom naravno i u lojalnim teritorijama. To je, da se vratim analogiji sa gasovodom, kao što kontrola tržišta gasom preko kontrole prirodnog, dakle teritorijalnog, monopola ne obezbeđuje samo uticaj i kontrolu nad zemljama posrednicama i nad konačnim korisnicama, već, u ovom slučaju, kontrolom Gasproma kontroliše se i ruska država. Isto važi i za etnički nacionalizam i njegovu političku geografiju ili geopolitiku.
autor: VVizvor: Novi magazin
Ipak, razboriti stanovnik balkanskog Tranzilenda postaviće razložno pitanje - čemu poseta predsednika Tome karipskom Kastrolendu baš u vreme paklene štednje i ubojitih reformističkih zahvata? Da li je u pitanju puki turistički izlet, želja da se vidi Kastro dok je jošte živ, ili nešto treće? Ili je možda u pitanju protivteža Vučićevoj poseti Ujka Semu? Čini se kako Janus izvršne vlasti Srbije ima lice Aleksandra Vučića, ali i lice Tomislava Nikolića. Naizgled, to su dva dijametralno suprotna lica, koja se razmimoilaze oko ključnih državnih pitanja, pa se čak i međusobno sukobljavaju oko istih, ali koja u suštini funkcionišu kao izrazito kompatibilna lica. Jer Janus može biti samo jedan - i pored dva postojeća lica.
Toma tako izjavljuje ono što Vučić intimno misli, ali ne izgovara zbog novostvorenog proevropskog imidža, kao što Vučić bajagi prekorava Tomu kad god ovaj pokuša da amortizuje modernizacijski sprint Srbije. Elem, radikal u Tomi još uvek nije amortizovan, kao što je recimo vešto prikriven u Vučiću. Zato Toma ljubi Putina, a Vučić Angelu. Zbog toga je Toma za pokretanje nove platforme o Kosovu, a Vučić za otvaranje evropskih poglavlja. Zbog toga Toma veli da su Vučićeva poglavlja "korisna", a Vučić da je Tomina platforma "ozbiljna". Janusovo lice prilično dobro funkcioniše u svojoj prividnoj raspolućenosti? Zato i nije preterano bitno što Toma preferira Guču, a Vučić Egzit. Što Toma navija za Partizan, a Vučić za Zvezdu. Što prvi forsira nacionalizam, a drugi reformizam. Što predsednik ganja politiku, a premijer ekonomiju. Janus je kao što rekosmo jedinstven i pored dva lica koja ga krase.
Oivičen Kastrom - Raulom i Fidelom, tokom boravka na rajskom kubanskom ostrvu Toma oseća prisustvo druga Starog u sebi. Ili bar Edvarda Kardelja budući da politička platforma o Kosovu neodoljivo podseća na Kardeljeva federalistička rešenja iz Ustava made in '74. Sa upaljenim tompusom i Čegevarinom socijalističkom čitankom pod miškom, uz neizostavni slameni šešir širokog oboda, Toma razmišlja o fenomenu bolnih reformi koje maltretiraju njegov narod - tamo negde u dalekoj Srbiji.
Ipak, dotične reforme, posmatrane sa distance sitnog peska Varadera u vreme sijeste, izgledaju apsolutno nebitne - gotovo kao platforma o Kosovu iz ugla Džozefa Bajdena. A da li je poseta Bajden Džou, prema Tominom ukusu ipak preevrodoziranog političkog sina iz Nemanjine, krajnje nebitna, oceniće trust predsednikovih savetničkih mozgova. U tom smislu ne bi čudilo konstruisanje nekog novog Potemkinovog sela u vidu kvazisukoba na relaciji predsednik - premijer. Nego, jesu li se Raul i Fidel ikada politički razmimoišli pre Tominog trijumfalnog dolaska u Havanu?
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/oivicen_kastrom.1043.html?news_id=302223
Skandinavija: 100 aviona NATO na manevrima
Oko 100 borbenih aviona iz SAD i osam evropskih zemalja počelo je danas trenažne manevre u skandinavskim zemljama.
Vežba se odvija u severnom delu Norveške, Švedske i Finske, a u njoj učestvuje 4.000 vojnika. Cilj manevara je da se proveri saradnja među arktičkim zemljama koje se nalaze u blizini Rusije.
Manveri su planirani pre nego što je Krim prošle godine pripojen Rusiji, prenosi Rojters.
Ovakvi manevri održavaju se svake druge godine, a za to vreme testira se gađanje meta u vazduhu i dolivanje goriva tokom letova borbenih aviona.
U vežbi učestvuju SAD, NJemačka, Britanija, Francuska, Holandija i Norveška, kao i Švedska, Finska i Švajcarska, države koje nisu članice NATO saveza. One sarađuju sa Alijansom preko programa partnerstvo za mir.
http://www.slobodnaevropa.org/archive/news/20150525/500/500.html?id=27035248
Русија забранила улазак немачком политичару
БЕРЛИН: Русија је забранила улазак у ту земљу немачком политичару Карл-Георгу Велману из Хришћанско-демократске уније канцелара Ангеле Меркел, јављају данас немачки медији.
Велман је, наиме, слетео на међунардони аеродром Москва-Шереметјево и тамо му је саопштено да он до 2019. године има забрану уласка у Русију и затражено од њега да следећима авионом лети назад за Немачку.
"Морао сам ноћ да проведем у транзитном делу аеродрома. У зору су ме униформисани људи одвели до авиона", рекао је Велман данас за немачки магазин "Фокус".Према његовим наводима, он је добио "високо рангирану позивницу" за долазак у Русију и имао је договор да у Москви води разговоре "у којима се радило о будућности Украјине....".
Немачки амбасадор у Русији је, како се наводи, уложио протесну ноту Министарству иностраних послова Русије.Велман је председавајући немачко-украјинске парламентарне групе.Он је у Москви, према сопственим речима, био договорио разговоре, између осталих, и са председавајућим Одбора за спољну политику савета руске федерације, преноси "Фокус".
(Танјуг)
http://www.dnevnik.rs/svet/rusija-zabranila-ulazak-nemackom-politicaru
Dojčinović: Kako sam dospeo na crnu listu
Novinaru Stevanu Dojčinoviću zabranjen je ulazak u Rusiju, gde je trebalo da održi predavanje studentima Fakulteta za žurnalistiku u gradu Voronježu.
NUNS očekuje od Ministarstva inostranih poslova Republike Srbije i Amabasade Rusije objašnjenje zbog čega je novinaru Dojčinoviću onemogućen boravak u ovoj državi, a prenosimo vam njegovo iskustvo.
"Krenuo sam u ruski Voronjež da držim predavanje, a završio u pritvoru i sa zabranom ulaska u zemlju do 2020, priča novinar Dojčinović. Čim je ruska policajka provukla moj pasoš kroz sistem na granici na moskovskom aerodromu Šeremetjevo, znao sam da neće krenuti po dobru. Po njenom izrazu lica shvatio sam da ima nešto zabeleženo o meni u njihovom kompjuteru.
Odmah je pozvala koleginicu, koja me je odvela do obližnje klupe. "Mister, mister", bila je jedina reč koju je izgovarala dok je prstom pokazivala gde da sednem.
Bila je sreda 13. maj i putovao sam preko moskovskog aerodroma za ruski grad Voronjež, gde je trebalo da studentima Fakulteta za žurnalistiku održim predavanje o istraživačkom novinarstvu. Istim povodom sam već nekoliko puta bio u Rusiji - u prestonici Moskvi, obližnjem gradu Podolsku i u Kazanju, glavnom gradu Republike Tatarstan. Nigde nisam imao problema.
Posle nekih sat vremena došao je novi policijski par - mršavi i koščati plavokosi muškarac i vitka plavuša, dugih nogu, koja je izgledala poput modela. Poveli su me u obližnju prostoriju i pokazali da sednem za jedan veliki sto. Na zidu je bila Putinova slika, ispod koje je pisalo "Naš glavnokomandujući".
Muškarac je izvukao papir i počeo da mi čita na ruskom, dok je policajka stajala sa strane i snimala me foto-aparatom. Kada je završio, stavio je papir na sto i predao mi olovku, očigledno želeći da potpišem.
Pošto sam retko šta mogao da razumem, sem svog imena, pitao sam ga da li može da mi pročita na engleskom. To ga je malo razljutilo i oboje su žustro odšetali iz prostorije. Tokom celog dana Rusi su se ljutili kad god sam pomenuo "ingliš".
"Šta sam zgrešio"
Još pola sata izgubljenih i policijski par se vraća sa prevodiocem. Bio je to neki plavokosi klinac, koji mi je više ličio na radnika aerodroma koji je znao engleski nego na zvaničnog prevodioca. Preveo mi je sadržinu dokumenta. Pisalo je da potvrđujem da sam "svestan da mi prema federalnom zakonu br. 114 od 15. 8. 1996. nije dozvoljeno da uđem u Rusiju do 13. 5. 2020", te da sam "upozoren na krivičnu odgovornost prema članu 322 Krivičnog zakonaRuske Federacije".
Drugim rečima, zabranjuju mi ulazak u zemlju, a ako pokušam da se u Rusiju vratim do 2020. godine, uhapsiće me. Papir su mi ponovo dodali da potpišem. Isprva sam se protivio i pokušao da saznam zbog čega sam isteran, ali bez ikakvog uspeha. Shvatio sam da sam se našao u situaciji iz Kafkinog romana, gde su se pojavili izvršitelji kazne, a kažnjeni nije mogao da se raspita zbog čega je kažnjen.
"Šta sam zgrešio?", "To ne možemo da ti kažemo." "Koji je ovo zakon 114 koji sam navodno prekršio?" "To ne možemo da ti kažemo."
"Da li mogu sada da se žalim?" "Ne. Možeš da se žališ ambasadi kada se vratiš kući." Kamera je snimala scenu, a policajac me je pritiskao da potpišem papir, lupkajući prstom po mestu gde treba da stavim potpis.
Postalo mi je jasno da neću moći tog dana da održim trening i, kako bih se sačuvao daljeg maltretiranja i vratio kući, potpisao sam. Zatražio sam kopiju dokumenta za sebe, pre potpisivanja, što su mi dali. Rekli su mi i da ću prvim letom biti vraćen u Srbiju.
"Mister, mister"
Policajka me je pozvala "mister" i pokazala da idem za njom. Šetali smo po tranzitnoj zoni aerodroma, od jednog mesta do drugog. Sve vreme mi se obraćala sa "mister, mister" i prstom pokazivala pravac. Odvela me je u kancelariju u kojoj je sedela njena koleginica, koja je odmah ustala sa stolice, otišla nekud i brzo se vratila sa jastukom i ćebetom koje mi je uručila.
"Ne, ne treba mi to, imam let vrlo brzo, sedeću na stolici pored vas", pokušavao sam da objasnim na engleskom, ali je ona otvorila vrata prostorije koja se nalazi iza nje i pokazala mi da uđem -"mister!" Shvatio sam da sam se našao u pritvoru koji se nalazi u okviru aerodroma. Čine ga ulazna prostorija u kojoj sedi stražarka, manja prostorija u kojoj se duži ćebe i jastuk i još dve velike sobe, pretpostavljam jedna za ženske pritvorenike, a druga, u kojoj sam se našao, za muškarce.
Bilo je jasno da neću tako brzo kući, pa sam položio ćebe na žičani krevet i legao. Ekipa u mojoj sobi, njih četvorica, bili su tamnoputi ili Azijati, pa sam pomislio da su ilegalni imigranti.
Mladić istočnjačkog izgleda je dva sata vežbao koristeći improvizovane sprave, tegove napravljene od plastičnih balona za vodu. Doživeo sam ga kao glavnog lika u sobi. Inače, pritvor je izgledao pristojno, poput soba u našim studentskim domovima. Unutra se nalazilo šest kreveta na sprat i, pošto nije bilo mnogo pritvorenika, bilo je prostora. Kamere u uglovima sobe su sve snimale.
Ništa od jutra nisam stavio u usta. Unervozio sam se, pa sam ustao da prošetam po sobi. Tada mi se tamnoputi momak, koji je ranije vežbao, a zatim se klečeći pomolio, obratio na engleskom. U trenutku sam postao srećan što s nekim mogu da pričam. Usledio je dug razgovor u kojem mi je ispričao svoju, kao i priče ostalih cimera sa kojima nisam mogao da se sporazumem.
Ispostavilo se da on nije opasan lik sa ulice, već intelektualac. Period proveden u pritvoru ga je naterao da malo očvrsne. Sirijac je, a živi i radi kao zubar u Dubaiju. Druga dvojica su iz Uzbekistana i Tadžikistana. Svi su tu već duže vreme -Sirijac pet, a ostali šest i osam meseci. Zabrinula me činjenica da se svi nalaze u pritvoru po istom osnovu kao ja, član 322. Razlika je bila u tome što su oni uhvaćeni sa falsifikovanim pasošima, a ja sam bio čist kao suza.
Prijatelj iz Sirije
Sirijac mi je ukratko ispričao da je došao turistički, da provede Novu godinu u Moskvi, i od tada je ovde. Po nagovoru prijatelja, odlučio je da u Rusiju ne ode koristeći svoj sirijski pasoš jer Sirijce, zbog talasa imigracije, loše tretiraju gde god otputuju, pa je nabavio falsifikovani pasoš Južnoafričke Republike.
U ruskoj ambasadi u Dubaiju su mu izdali vizu, pa je, kako mi je rekao, bio siguran da će sa falsifikovanim pasošem granicu proći bez problema. Tu su ga otkrili. Odmah je priznao delo i potpisao sve što su mu policajci dali kako bi ga vratili kući. Međutim, drže ga već mesecima.
Navodno, treba da izvrše analizu pasoša, što traje do šest meseci, a što je suvišno jer im je već priznao da je isti falsifikovan. "Ne razumem zašto mi ovo rade", rekao mi je. "Mnogo sam o tome razmišljao. Zašto me toliko dugo drže ovde, šta je cilj? Ja sam samo prolaznik i potpuno sam im nebitan." Dodao je da mu je mnogo žao jer je izneverio svoje klijente kojima je pravio proteze, time što nije u Dubaiju da im radi mesečne preglede.
Cimer iz Uzbekistana je non-stop bio nasmejan. Sirijac mi je rekao da je zbog pritvora postao psihički labilan: "Ovaj čovek nije video nebo pola godine!" Tadžikistanac nije ustajao iz kreveta, sem kada treba da se pomoli, a moj novostečeni prijatelj mi je objasnio da je njemu najteže jer ima problema sa bubrezima.
Značilo mi je što sam imao s kim da razgovaram kako bih utrošio vreme, ali i da ne bih razmišljao o gladi koju sam s vremena na vreme osećao. Usred našeg razgovora u sobu je ušla stražarka, noseći činije s hranom.
Međutim, svi su dobili obrok sem mene. Zamolio sam Sirijca da je pita zbog čega nisam dobio hranu, ali kao i u ostalim situacijama nisam dobio odgovor. Cimeri su se solidarisali sa mnom i dali mi deo njihove hrane - pirinač sa komadićem mesa.
Letovi za Beograd su prolazlili, a niko nije dolazio po mene. Od stražara su stizale oprečne informacije -"ostaće on dugo tu", kao i "šaljemo ga ujutru". Nisam mogao da naslutim koliko će me zadržati. Najteže mi je palo to psihičko maltretiranje, što su me držali u neizvesnosti.
Oko jedanaest uveče sam se pozdravio sa Sirijcem i uspeo sam brzo da zaspim. Probudio sam se oko pola osam i video da je propušten još jedan let za Beograd. Sat vremena kasnije policajac azijatskih crta lica ušao je u prostoriju i obratio mi se na ruskom.
Pitao sam ga da li može da mi ponovi na engleskom. Gledao me je ispod oka, vidno iznerviran zbog "ingliša". Neprijatnu situaciju prekinuo je njegov mlađi kolega, koji je ušao držeći u ruci moj pasoš i avionsku kartu. Laknulo mi je jer sam shvatio da idem kući.
Policajac me potom sproveo do aviona ruske kompanije "Aeroflot" i rekao nešto stjuardesi. Ona mi je prevela da će moj pasoš predati srpskim policajcima kada stignemo u Beograd. To se i dogodilo. Domaći policajac mi je vratio pasoš. "Šta si zabrljao?" "Ne znam. Jesu li vam nešto rekle kolege iz Rusije?","Ne".
Sada me čeka nova borba. Pokušaću da dobijem odgovor od ruske ambasade zašto mi se sve to dogodilo i zbog čega sam postao "persona non grata".
http://www.021.rs/Info/Srbija/Dojcinovic-Kako-sam-dospeo-na-crnu-listu.html
Rusi jedu brazilsku fetu, ne žele srpsku
MOSKVA - Uprkos situaciji u kojoj su zbog sankcija EU Srbiji potpuno otvorena vrata na ruskom tržištu, izvoz u tu zemlju je u prvom kvartalu 2015. pao čak za 36 odsto.
Zvuči apsurdno i potpuno neverovatno. Taman kada se našim privrednicima učinilo da im se nasmešila sreća, jer tako bi se mogla nazvati nastala situacija, sve računice su pale u vodu. Slobodni prolaz na rusko tržište ne samo da nije doneo nove poslove već su mnogi prva tri meseca u poslovanju sa Rusima zabeležili ogromne minuse.
Najgore su prošli izvoznici bele tehnike, guma, vina i sireva. Tako je izvoz frižidera i zamrzivača u Rusiju pao za 63 odsto, guma za 91 odsto, a feta sira za 74 odsto.
"Postoji nekoliko razloga, jedan od njih je pad rublje, a s druge strane i gubitak trke sa konkurencijom na ruskom tržištu. Pravi primer za to je feta sir koji Rusi sada nabavljaju iz Južne Amerike, Brazila i drugih zemalja, po ceni po kojoj naši proizvođači ne mogu da konkurišu", kaže ministar trgovine Rasim Ljajić.
S druge strane, kako dodaje, i dalje beležimo rast izvoza poljoprivrednih proizvoda za oko 20 odsto. Izvoz pasulja, jabuka i malina porastao je u proseku za 80 odsto, a svinjskog mesa za čak 291,3 procenta.
U prva tri meseca ove godine zabeležen je i pad uvoza iz Rusije za oko 12 procenata. Količine nafte koje kupujemo od Rusa manje su za trećinu. S druge strane, uvezli smo za 14 odsto više gasa nego u istom periodu prošle godine.
http://rs.seebiz.eu/rusi-jedu-brazilsku-fetu-ne-zele-srpsku/ar-112377/
После прекида изградње гасовода Јужни ток и најаве да ће, уместо њега, бити грађен Турски
ток, ових дана појавила се и нова идеја о снабдевању Европе гасом. Наиме, реч је о изградњи гасовода Источни лук кроз
Словачку, Мађарску, Румунију и Бугарску, што би требало да почне 2018. године, произлази из договора тих земаља потписаног у Риги. Дакле, овог пута, нови гасовод, који би гас довогодио из неколико извора – Азербејyана, Туркменистана, Ирака, с Кипра и из Русије, заобилази Србију, али би до наше земље гас требало да стигне захваљујући планираној изградња српско-бугарске гасне везе.
Колико је могуће спровести ту идеју о изградњи гасовода, али и сваку другу, по речима председника Удружења за гас Србије Војислава Вулетића, зависи од неколико фактора, а пресудне су потребе за гасом и количине које неко може испоручити.– И даље сматрам да је „Јужни ток” најбољи и најекономичнији правац снабдевања Европе гасом из Русије и да треба градити тај гасовод – каже Вулетић. – Неопходно да постоје три важна услова да се гради гасовод: да некоме треба гас и да је спреман да га гради, да постоји неко ко има гас и спреман је да га испоручује и да постоји веза између њих. Познато је да Руси имају гас, баш као и да гас треба Европи, а све друго је само прича.
Он наглашава да је азербејyански гас већ ангажован у гасоводу ТАП, а ако има довољно гаса, сваки гасовод је добродошао. По његовим речима, већ годинама се говори о изградњи гасовода, како год да се он зове и куда год да иде, али суштински је најважније да ли има гаса да се њиме транспортује и потрошачи редовно снабдевају, па се опет враћа на почетак – гаса имају Руси.
– Што се тиче Србије, постоји пројекат изградање гасовода Ниш–Димитровград, који би с бугарским гасоводом требало да се споји у близини Софије, код места Станка Димитров, али он још није почео да се гради. У то треба уложити много новца, који „Југоросгас” и ЈП „Србијагас” немају – каже Вулетић.
Проблем је, напомиње он, у томе што се до Бугарске гас из Русије допрема из Украјине, а потом танспортује до Македоније, Грчке и Турске те је, уколико буде обустављена испорука гаса из Русије преко Украјине алтернатива правцу из те земље неопходна. Наиме, из „Гаспрома” је већ саопштено да ће, с образложењем да је Украјина непоуздана као транзитни партнер и да би се огромна средства морала уложити у обнову застареле украјинске гасне инфраструктуре, од краја 2019. гас преко Украјине престати да испоручује ЕУ, тако да је „Турски ток” замена за снабдевање гасом Европе.
Д. Млађеновић
Турски ток упркос ЕУ
Европски и амерички аналитичари закључују да је Русија истрајна у намери да изгради гасовод великог капацитета Турски ток, иако то не желе Европска комисија и многе чланице ЕУ, које су све напоре усмериле на изградњу јужног гасног коридора и прилив гаса, нарочито из Азербејyана. Гас из те земље би, превасходно преко трансјадранског и других планираних гасовода, који треба да прођу кроз Турску, као дела коридора, постао додатни извор снабедвања у односну на руски гас, а Источни лук би умногоме користио гас из тих гасовода јужног коридора.
http://www.dnevnik.rs/ekonomija/novi-gasovod-zaobilazi-srbiju
Najgore su prošli izvoznici bele tehnike, guma, vina i sireva. Tako je izvoz frižidera i zamrzivača u Rusiju pao za 63 odsto, guma za 91 odsto, a feta sira za 74 odsto.
"Postoji nekoliko razloga, jedan od njih je pad rublje, a s druge strane i gubitak trke sa konkurencijom na ruskom tržištu. Pravi primer za to je feta sir koji Rusi sada nabavljaju iz Južne Amerike, Brazila i drugih zemalja, po ceni po kojoj naši proizvođači ne mogu da konkurišu", kaže ministar trgovine Rasim Ljajić.
S druge strane, kako dodaje, i dalje beležimo rast izvoza poljoprivrednih proizvoda za oko 20 odsto. Izvoz pasulja, jabuka i malina porastao je u proseku za 80 odsto, a svinjskog mesa za čak 291,3 procenta.
U prva tri meseca ove godine zabeležen je i pad uvoza iz Rusije za oko 12 procenata. Količine nafte koje kupujemo od Rusa manje su za trećinu. S druge strane, uvezli smo za 14 odsto više gasa nego u istom periodu prošle godine.
http://rs.seebiz.eu/rusi-jedu-brazilsku-fetu-ne-zele-srpsku/ar-112377/
Нови гасовод заобилази Србију
После прекида изградње гасовода Јужни ток и најаве да ће, уместо њега, бити грађен Турски ток, ових дана појавила се и нова идеја о снабдевању Европе гасом. Наиме, реч је о изградњи гасовода Источни лук кроз
Словачку, Мађарску, Румунију и Бугарску, што би требало да почне 2018. године, произлази из договора тих земаља потписаног у Риги. Дакле, овог пута, нови гасовод, који би гас довогодио из неколико извора – Азербејyана, Туркменистана, Ирака, с Кипра и из Русије, заобилази Србију, али би до наше земље гас требало да стигне захваљујући планираној изградња српско-бугарске гасне везе.
Он наглашава да је азербејyански гас већ ангажован у гасоводу ТАП, а ако има довољно гаса, сваки гасовод је добродошао. По његовим речима, већ годинама се говори о изградњи гасовода, како год да се он зове и куда год да иде, али суштински је најважније да ли има гаса да се њиме транспортује и потрошачи редовно снабдевају, па се опет враћа на почетак – гаса имају Руси.
– Што се тиче Србије, постоји пројекат изградање гасовода Ниш–Димитровград, који би с бугарским гасоводом требало да се споји у близини Софије, код места Станка Димитров, али он још није почео да се гради. У то треба уложити много новца, који „Југоросгас” и ЈП „Србијагас” немају – каже Вулетић.
Проблем је, напомиње он, у томе што се до Бугарске гас из Русије допрема из Украјине, а потом танспортује до Македоније, Грчке и Турске те је, уколико буде обустављена испорука гаса из Русије преко Украјине алтернатива правцу из те земље неопходна. Наиме, из „Гаспрома” је већ саопштено да ће, с образложењем да је Украјина непоуздана као транзитни партнер и да би се огромна средства морала уложити у обнову застареле украјинске гасне инфраструктуре, од краја 2019. гас преко Украјине престати да испоручује ЕУ, тако да је „Турски ток” замена за снабдевање гасом Европе.
Д. Млађеновић
Турски ток упркос ЕУ
Европски и амерички аналитичари закључују да је Русија истрајна у намери да изгради гасовод великог капацитета Турски ток, иако то не желе Европска комисија и многе чланице ЕУ, које су све напоре усмериле на изградњу јужног гасног коридора и прилив гаса, нарочито из Азербејyана. Гас из те земље би, превасходно преко трансјадранског и других планираних гасовода, који треба да прођу кроз Турску, као дела коридора, постао додатни извор снабедвања у односну на руски гас, а Источни лук би умногоме користио гас из тих гасовода јужног коридора.
http://www.dnevnik.rs/ekonomija/novi-gasovod-zaobilazi-srbiju
Vladimir Gligorov: Šta je to geopolitika
Možda do pođem od primera koji je izazvao određeno zanimanje, a i nerazumevanje. Uzmimo sve ono što se događa oko gasovoda koji se zove Turski tok. Nije sasvim nevažno za ono što sledi reći da se on sigurno neće zvati tako čim pređe grčku granicu, ako je pređe. To je pitanje identiteta, ne naravno gasovoda, jer on ne zavisi od naziva već od sasvim drugih karakteristika, ali to kako se nešto naziva tamo gde smo mi zadire u naš identitet. Kako? To je dobro pitanje. Dobro, zanimljivije je to posmatrati sa strane snabdevača gasom, dakle ruske državne kompanije, što će reći Rusije, pod čime se podrazumeva trenutna ruska politika. Uporedimo ugašeni Južni tok sa planiranim Turskim tokom. U čemu je razlika sa stanovišta snabdevača gasom? U tome što u prvom slučaju ne kontroliše samo ponudu gasa, već i korišćenje gasovoda i distribuciju, dakle tržište toga proizvoda. U slučaju Turskog toka, Gasprom i ruske vlasti su svedeni na prodavce gasa, dok upotrebu gasovoda reguliše Evropska unija, a distribuciju tržišna konkurencija.Kada se ta razlika razume, nije teško videti promenu u ponašanju svih koji su prisutni, bilo kao snabdevači ili trgovci ili konačno potrošači, na tržištu gasom. Geografija, to kuda će gasovod proći igra svakako ulogu, jer od toga zavisi kome će pripasti monopolske rente, zbog izabrane ekonomske geografije, to jest gasovodne rute. No, ni te ni druge rente nisu rezervisane samo za Gasprom, zapravo njemu ostaje samo ona rudna, čije je poreklo u vlasništvu nad izvorima gasa. Ovo poslednje, opet, jer se nalaze na teritoriji Rusije, dok to nije slučaj sa gasovodom, a pogotovo ne sa tržištem gasom.
Razlika je, dakle, u tome što u slučaju kada je prirodni monopol pod kontrolom jednog preduzeća ili države, potrošači konkurišu ne samo za robu, već i za naklonost i povlastice prodavca. Drukčije rečeno, snabdevač kontroliše tržište (nikada apsolutno, ali to je druga tema). Ako tog monopola nema, bar ne nad gasovodom i distribucijom, onda, kao što se sada vidi u slučaju Gasproma i snabdevanja Evrope gasom, prodavac traži načine kako da dođe do kupaca i sa transportne i sa tržišne tačke gledišta.
Razlika se može ovako izraziti: u slučaju Južnog toka reč je bila o političkoj geografiji, dok se kod Turskog toka radi o ekonomskoj. U prvom slučaju, transportni troškovi nisu nevažni, ali je važnija kontrola gasovoda, dakle teritorije, pristupa tržištu. U drugom slučaju, kontrola je decentralizovana, te su transportni troškovi najvažniji. Ovo, naravno, može da bude problem u tom smislu da, recimo u ovom slučaju, evropsko tržište postane nedostupno, jer su transportni troškovi veći nego oni sa kojima se suočavaju konkurenti. Tu ulogu igra ekonomska geografija, da se tako izrazim.
Kako obezbediti kontrolu? Kako politizovati geografiju? Teritorijalnom kontrolom. Jedan način da se ostvari kontrola jeste ono na šta se najčešće misli kada se govori o geopolitici. Taj način jeste preko kontrole nad ljudima koji žive na toj teritoriji. Ona se može ostvariti prinudno ili zavisnošću. Ovaj drugi način je opet specifičan za geopolitiku, jer je reč o polaganju prava na neku teritoriju ne samo na osnovu sposobnosti da se ona kontroliše silom, već zbog toga što se polaže posebno pravo na lojalnost stanovništva na toj teritoriji. Osnov te zavisnosti ili te obaveze lojalnosti prema političkoj vlasti nezavisno od granica, ali ne nezavisno od teritorije, od geografije dakle, može da bude različit, ali se najčešće poteže za onim etničkim ili, u širem smislu, kulturnim. Etnička ili kulturna bliskost, identitet kako se kaže, je osnov lojalnosti - nacionalizam, u etničkom smislu, osnov je patriotizma. Naravno, reč je o odnosu zavisnosti, jer se kolektivni identitet ne bira, bar etnički.
Šta je, dakle, geopolitika? Upotreba etničke, rasne, ili kulturne bliskosti kako bi se ostvarila kontrola nad teritorijama na kojima ljudi sa tim kolektivnim identitetom žive. Cilj, međutim, nisu oni, kao ni sama teritorija ili bar ne konačni. Kako je reč o politici, reč je o korišćenju etničke bliskosti da bi se kontrola nad određenom teritorijom mogla koristiti kako bi se ostvarili interesi nad drugim ljudima, državama, posredna ako ne neposredna. Recimo tako što će se kontrolom nad stanovništvom na određenoj teritoriji ostvariti pravo ili praktična moć veta na odluke država ili političkih zajednica.
Uključujući tu i sopstvenu. Geopolitika je ekspanzivna, ali na kraju krajeva, političku korist imaju njeni nosioci, pre svega u centru, a potom naravno i u lojalnim teritorijama. To je, da se vratim analogiji sa gasovodom, kao što kontrola tržišta gasom preko kontrole prirodnog, dakle teritorijalnog, monopola ne obezbeđuje samo uticaj i kontrolu nad zemljama posrednicama i nad konačnim korisnicama, već, u ovom slučaju, kontrolom Gasproma kontroliše se i ruska država. Isto važi i za etnički nacionalizam i njegovu političku geografiju ili geopolitiku.
http://www.novimagazin.rs/stav/vladimir-gligorov-sta-je-to-geopolitika
Нема коментара:
Постави коментар