Ljubav je prevashodnost?

Šta je problem u tome da vas neko pita koga volite najviše na svetu? Baš ništa. Kad vas to pita neko dete. Ali kad vas to pita vlast, pa još kad detinjasto insistira na odgovoru, onda već imamo ozbiljan problem. I mi, a naročito vlast. Samo što su nam problemi različiti. Jedan je političke prirode, drugi – psihičke.
Ono što se u uređenim državama rešava instrumentima kao što su izbor, reizbor, opoziv… kod nas se rešava neprekidnom anketom. Da li više volimo ovu ili prethodnu vlast, da li više volimo predsednika ili premijera, bebu ili sedam ljudskih života, zaštitnika građana ili ministra policije, fotografiju makete ili fotografiju bez makete, da li više volimo premijera ili smanjenje penzije…? Sad, kad je navodno ispalo da premijera volimo više od plate i penzije, prešlo se na ozbiljniju proveru javnog mnjenja: da li više volimo premijera ili TV voditelja?
Provera, do koje uopšte nije ni trebalo da dođe, sprovedena je u prošli ponedeljak. Kad kažem da do nje uopšte nije ni trebalo da dođe, ne mislim samo na očiglednu glupost takvog poređenja, nego naprosto na programsku šemu. Jer, da su se televizije pridržavale svojih programskih šema, ne bi se desilo da se u istom terminu emituju dva, po svemu neuporediva sadržaja, a samim tim ni da se ”meri” da li više volimo političara ili komičara. Što je već samo po sebi smešno. Kad ne bi bilo tragično.
Elem, najpre je televizija B92 morala da ne emituje najnoviju epizodu kultne emisije 24 minuta sa Zoranom Kesićem, odnosno da emituje reprizu prošlonedeljne epizode, a da zatim, posle neprimereno dugog ćutanja, najavi novi termin za ponedeljak u 21 sat. Onda je RTS morao da u ponedeljak u 21 sat ne emituje kviz, nego da iznenada ugosti premijera (koji se u njihovom studiju više oseća kao domaćin nego kao gost).
Istini za volju, dešavale su se takve stvari i ranije – premijer je i ranije izbacivao emisije iz njihovih redovnih termina (ne, ne mislim na Utisak nedelje, odnosno mislim, ali na ono kad je gostovao u utorak), B92 je i ranije izbacivao i emisije i novinare. I dešavaće se i u budućnosti. Pitanje je samo hoće li se to i ubuduće koristiti za merenje ljubavi. I gde bi tome mogao da bude kraj. Da li će se sledeći put meriti da li više volimo premijera ili Ivana Ivanovića? Premijera ili Bulevar? Premijera ili tursku seriju?
I hoće li se to sa malih ekrana prenositi na ulice (miting opozicije i miting vlasti, miting opozicije i ”miting” navijača)? Hoće li se možda uvesti i u škole, po ugledu na ono ”Zašto volim druga Tita”? A da počnemo već od vrtića, makar neki likovni konkurs?
Mali problem je što to donosi i neke nepovoljne (čitaj: sprdajuće) efekte. Toliko nepovoljne da bi pri sledećem insistiranju na pokazivanju ljubavi trebalo istaći i upozorenje ”ne pokušavajte ovo sami”. Tako bi se možda izbegli javni izlivi divljenja urinootpornoj bešici ili onaj kućni video u kojem se opeva ”prevashodnost” Vučić Aleksandra.

Peščanik.net, 04.05.2015.

http://pescanik.net/ljubav-je-prevashodnost/