Ljudi koji su vodili ovu zemlju do 2012. godine pokušavaju da nam daju još jednostavniji odgovor, tako da tu 2012. godinu predstave kao vreme kada je došlo do rutinske smene vlasti. I sada, tri godine posle toga, objašnjavaju nam kako je ova Vlada najgora u istoriji, pa tako treba što pre da dođe do iste takve puke promene vlasti, gde bi se oni, koji su tada pali sa vlasti, vratili. Kako prosto i politički naivno. U tu svrhu krenuli su i sa protestima. Prvi je bio u Beogradu. Sledeći najavljuju za kraj meseca u Kragujevcu. Ekipa ljudi koji su okupili, uz časne izuzetke, a oni se vrlo lako prepoznaju, predstavlja baš onaj krug ljudi zbog kojih su i izgubili te izbore. Tu ne pomaže ni Branislav Lečić, ubeđen kako se nalazi kod Terazijske česme, mada tek sto je na Pinku završio neki skeč, pa da da sebi malo oduška boreći se protiv medijskog mraka, ni Dušan Petrović, da nam na mitingu objašnjava što mu je poslanik prebijen na rođendanu Vulinove partije. Nekako je sve delovalo kao repriza Tadićeve završne konvencije, samo što je Dodik ovog puta na drugoj strani. Ostaci URS-a su naravno spremni da pomognu, ko još pamti da su glasali za izbor Dačić-Vučić Vlade te davne 2012. godine, dok nisu dobili kartu u jednom smeru. Ali problem je što pojedinci, vidim, hoće da kupe kod tapkaroša novu kartu, za povratak.
Da vidimo sta su ideje tog "opozicionog delovanja"? Evo, dok ovo pišem, uz sve moguće napore pokušavam da se setim bilo kog stava koji sam čuo. Nema ga, i to je pošteno reći. Odbrana Saše Jankovića ili traženje da se utvrdi odgovornost za pad helikoptera su zahtevi svih normalnih ljudi u ovoj zemlji. To su civilizacijske norme koja ova vlast krši. Ne mogu se identifikovati sa nekom strankom ili pokretom, niti je to potrebno. Sve ostalo je ljutnja dece kojima je oduzeta igračka, i to ona najmoćnija, VLAST. Van toga, apsolutno ništa. Iza toga ide i drskost, i ocene ko sme da predstavlja opoziciju danas u Srbiji. Naravno da su "sudije" oni kojima treba da se "sudi", a "žrtve" oni koji se ne uklapaju u zamišljenu opoziciju po njihovoj meri. Pre nekoliko meseci pokušao sam da otvorim debatu po ovom pitanju, međutim ostao sam uskraćen za odgovor:
http://istina.ldp.rs/Vesti/18754/Dogovor-o-opozicionom-delovanju-Prilog-za-debatu.shtml
Ali srljanje opozicije se nastavja. Već pomenuti miting možda ima i dobru poruku. Znati kako ne treba da se radi je možda prvi korak ka ideji kako treba.
Za početak, moramo prihvatiti činjenicu da ti izbori maja 2012. nisu bili obični. Oni su bili prekretnica u modernoj političkoj istoriji. Akteri koji su izgubili taj meč protiv onih koje su stvorili i digli iz mrtvih, to moraju priznati i sebi i društvu. Moraju pokupiti svoji igračke iz peska i razumeti da se u ovoj zemlji apsolutno ništa više ne vrti oko njih. Niti će. Oni koji su tada takođe poraženi, a nisu pali sa vlasti, već su iz opozicije preseljeni u publiku i komentatore dnevno-političkih delovanja, isto tako moraju priznati poraz. U tom konačnom priznavanju poraza, moraju shvatiti da se trenutno pišu nova pravila političke igre, i da postoje dve solucije, i obe su realne, opstati ili nestati?
Šta o tome misli “građanska Srbija”? Ona je totalno raštimovana, podeljena zbog sopstvenih slabosti, lenja i troma, izgubljena, potpuno nepripremljena za ovo vreme. Marta 2013. godine pokušao sam da ukažem na to jednim vrlo dobronamernim tekstom koji je "Danas" objavio i koji nije imao nekog posebnog odjeka, sem u krugu ljudi u kom se inače krećem:
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/zablude_gradjanske_srbije.46.html?news_id=258066
Od tada je nastavljana degradacija ovog pojma, uglavnom uzrokovana zloupotrebom ovih ideja od strane onih koji po svaku cenu žele da kompromituju sve. I to uglavnom zbog osećaja svoje sopstvene inferiornosti i prevaziđenosti, spram potreba društva u ovom trenutku.
I da, red je da se sklone. Hvala recimo Vesni Pešić, za sve sto je uradila, ali zamolimo je da prepusti pozornicu nekom drugom. Nenad Prokić se vidim kaje po nedeljnicima. Hvala i Vama gospodine Prokiću. Hvala i ostalima, i to je to. Zakoračimo dalje. NVO? Ostaci nevladinog sektora, tačnije njihovi najglasniji predstavnici, duboko su zarobljeni u sopstvenim sukobima, večito sa povećanom dozom sujete i isključivosti . Da li će njima neko reći hvala, koje su Vaše ideje za ovo vreme, ne zaboravljajući šta ste pozitvino radili. Imamo li snage? Mislim da imamo.
Moramo se zbog toga što pre osloboditi tog osećaja gubitništva. U tom priznavanju poraza, mora se stvoriti pobedničko raspoloženje. Šta pobeđujemo? Vučića? Đuku i Babića? Ne budimo toliko prizemni, to ostavljamo Petroviću i Vojinim besednicima sa Pravnog fakulteta, mi moramo krenuti na sistem. Direktno. To Vučića plaši jedino. Njega lične bobrbe zanimaju samo u tom cilju, ako se neko drzne da pokaže da postoji još neka institucija sem njegovog imena i prezimena. Postoji li? Dalje, promena političkog sistema i pravila političke igre. Da li su pojedinci danas slobodni da biraju i budu birani? Na papiru jesu, u praksi smo još daleko od tog osećaje slobode. Osećaj ekonmske slobode, kao preduslov za svaku drugu slobodu. Da li smo na tom polju uradili nešto? Apsolutno ništa. Svaka vlast, pa i ova, htela je da ima što vise uzajamno-vezanih-zavsinih pojedinaca koji na izbore izlaze po komandi u strahu od gubitka ili nade za dobitak radnog mesta? Koja generacija političara će uvesti Srbiju u Evropsku uniju, NATO, priznati Kosovo kao državu? I hoćemo li mi uopšte bilo šta od toga ili se svi skupa foliramo u strahu od nepoznatog? Ko će rešiti problem Bosne i Hercegovine i da li će ta država ikada moći da bude funkcionalna? Bez nas nema odogovora na to pitanje. Da li će neko uspostaviti odnose između crkve i države, onakve kakve su potrebne da bi društvo doživelo civilizacijksi iskorak? Svima nam je to potrebno. Zdravstvo, osnovno, srednje i visoko obrazovanje, nezavisnost sudstva, je l' nama treba to uopšte? Promena Ustava, koji će Srbiji urediti kao modernu državu? Evo tema, kažete da ih nema. Ne, nikada ih više nije bilo. Nego je sve manje iskreno nas u svemu ovome.
Potreban nam je iskorak, bez zaziranja od novog, boljeg, kreativnijeg. Dogovor onih koje ove teme zanimaju. Dogovor sa građanima, kome se mi obraćamo više uopšte? Uskom krugu članova stranaka, koji su i sami izgubili veru u sistem koji danas poznaju? Koliko je ovo što pričamo svi uopšte daleko od građana? Suštinski nije, praktično i previše. Za to su potrebni ljudi koji osećaju ove teme kao svoje. I znaju da ih Srbija mora usvojiti, ako bi da se makar malo iščupa iz močvare u koju su je svi gurali.
Potrebni su građanski skupovi, a ne protesti koji su napravljeni da neko utvrdi mesto u svojoj partiji, pokušavajući da vrati "baci pet" politiku i time obesmisli svaku dalju vrstu borbe. Treba neko da kaže, glasno i jasno, i Demokratska stranka i Srpska napredna stranka su prošlost. Recimo to. Partijska država je korumpirana država. Partijski aktivisti su se pretvorili u aplikante na birou rada sopstvene stranke, i od te bolesti se još niko nije izlečio. Niko. Boris Tadić je krenuo da uspostavlja ovakav način vladavine, Aleksandar Vučic se ponaša kao agresivna verzija bivšeg predsednika. Informer je nastao iz braka Kurira i Pressa. Je l' su to toliko teške istine?
Priznajmo da smo poraženi na svom terenu, pa možda i naučimo da pobeđujemo na gostujećem.
Oko ovih stvari mora neprestano da se debatuje, razgovara u svim mogućim krugovima, da se ne isključuju oni sa kojima se ne slažemo, a koji su dobronamerni, i pošteni prema društvu. Da stalno budemo aktivni, među ljudima i sa ljudima.
Nigde nisam u tekstu spomeno Liberalno demokratsku partiju. I mi smo, dragi moji partijski prijatelji, isto upali u opštu letargiju, očekujući da će se neki problemi rešiti sami od sebe. Nije ovo 2006. godina, niti 2008. godina. Nije ovo vreme našeg "Preokreta" iz 2012. godine. Nama treba LDP koji vidi 2020. godinu.
Neke bitke smo dobili, neke izgubili, ali da bi započeli bilo koju sledeću bitku, moramo završiti onu koja se trentno odigrava u svima nama, a to je ona najvažnija, iz koje dolaze sve ostale.
http://istina.ldp.rs/Vesti/18918/Imamo-li-odgovore-na-postavljena-pitanja.shtml
Нема коментара:
Постави коментар