Zabrane kao univerzalni lek

Vlada je ponovo u akciji. Ovog puta, na čelu akcije je ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović. On se već proslavio kao čovek od reči i dela. Uz njega je potredsednica Vlade i ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović. Oni su rešili da zajedno zaustave talas pogibija mladih ljudi u saobraćaju i to hitnim izmenama zakona o bezbednosti u saobraćaju. Cilj je da se izmenjeni zakon primenjuje već od prvog januara. Izmene podrazumevaju da se vozačima uzrasta do 21. godine zabrani da voze kola sa motorom jačim od 76 konjskih snaga. Pored toga, mladim vozačima bi bilo zabranjeno da prve dve godine od dobijanja vozačke dozvole voze između 23.00 i 6.00; ova zabrana bi važila tri godine za najmlađe vozače, one koji su vozačku dozvolu dobili u 17. ili 18. godini. Drugu zabranu Stefanović pravda time što se najveći broj saobraćajnih nesreća čiji su učesnici mladi događa između pet i šest sati ujutru.

Pre nego što prokomentarišemo ove predloge, trebalo bi da se zapitamo – zašto tako veliki broj mladih ljudi gine u saobraćajnim nesrećama? Postoji li nešto što je zajedničko tim slučajevima? Tek kada imamo odgovore na ova pitanja, možemo suditi o predloženim sredstvima (hitna promena zakona) i rešenjima (konkretne najavljene izmene) za sprečavanje novih nesreća.

Prema dostupnim podacima, tri puta više muškaraca nego žena strada od povreda u saobraćajnim udesima.^[1] Tako je godinama unazad. Među nastradalima, najbrojniji su mladi muškarci – starosti do 29 godina. Takođe, poslednjih godina oko 95 odsto krivično osuđenih maloletnika su dečaci. Ti podaci jasno govore u kakvom miljeu odrastaju i sazrevaju dečaci i mladići u Srbiji. Taj milje obeležen je alkoholom, brzom vožnjom i nasilnim ponašanjem. Društvo od njih očekuje da budu „pravi muškarci” i odobrava kada se oni kao takvi i pokažu: kada se ne plaše izazova (dakle ni izazova u ispijanju alkohola) te kada voze brza kola i tako impresioniraju svoje vršnjakinje. Što brže voze, to bolje. To su muškarci koji se formiraju u nasilnoj kulturi, u zemlji koja je za njihovog života prošla kroz najmanje jedan rat. Iz toga sledi da se na putevima razuzdano ne ponašaju svi mladi – tako se ponašaju uglavnom mladi muškarci. Uzrok za njihovo ponašanje i stradanje ne može biti doba dana u kojem su seli za volan ili snaga motora njihovih kola. Gine se u svako doba u bilo kojim kolima.

Vratimo se sad na predložena rešenja: ona nisu samo besmislena već su i direktno diskriminatorna. Ona na direktan način (propisom, zakonom) ograničavaju upotrebu motornih vozila svim mladim ljudima u periodu od dve (ili više) godina. Ona posredno ograničavaju i njihovo kretanje u vremenu od 23.00 do 6.00. Takva rešenja su diskriminatorna, jer mladima u „spornim” godinama ograničavaju pravo koje kao punoletni građani imaju i to isključivo na osnovu jednog ličnog svojstva – uzrasta. Pomenuta rešenja nemaju čak ni unutrašnju logiku: Stefanović kaže da najviše mladih gine u saobraćajnim nesrećama između pet i šest sati ujutru, a potencijalna zabrana proteže se od 23.00 do 6.00. Zato ona pre liči na uvođenje policijskog časa nego na brigu za mlade živote. Na stranu što bi neutemeljenost jednog takvog zakona otvorila još jedan novi kanal za korupciju u policiji: saobraćajna policija bi lako mogla „prevideti” koliko neki vozač ima godina.
Ovaj „ministarski” predlog mogli bismo uporediti sa zabranom prodaje alkohola u Beogradu, koju je, podsetimo se, Ustavni sud proglasio neustavnom jer krši ustavnu garanciju slobode preduzetništva. Ta sloboda se može ograničiti samo zakonom (ovde se radilo o gradskoj odluci) i to samo radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine, prirodnih bogatstava i bezbednosti Republike Srbije.

Zakonski predlog ministra policije i ministarke saobraćaja tipičan je za autokratske režime – to je jednostavno i brzo kvazirešenje koje stvara privid da se nešto preduzima, dok istovremeno lišava odgovornosti one koji bi zaista morali nešto konkretno da preduzmu. Povrh svega, krivica se svaljuje i na prethodnu vlast jer nije preduzela adekvatne zakonske mehanizme da spreči tragedije. To dalje znači da prethodne vlasti nisu umele da se nose sa problemima tako vešto kao što to čini aktuelna vlast. Tako se pod izgovorom potrebe da se zaštiti pojedinac („Ovo je pitanje života”, kaže Mihajlović), određenoj grupi zabranjuje pravo koje joj inače pripada. To je takođe tipična totalitarna mera. Ta mera se onda „totalitarno” i najavljuje – u medijima se kaže da je „Stefanović odlučio” da sprovede izmene, kao da o tome nema ništa da kaže zakonodavno telo i kao da je to stvar ministrovog ličnog mišljenja. Mihajlović ide i korak dalje i tvrdi da o toj stvari nema potrebe posebno javno raspravljati.

To je najlakši pristup za vlast. Drugačije rešavanje problema je mnogo zahtevnije i podrazumeva prihvatanje istine o tome u kakvom društvu živimo. Morali bismo drugačije da odgajamo dečake i mladiće, da ohrabrujemo neka druga njihova ponašanja u porodici, u školi, na ulici, u drugim institucijama. U tom procesu neminovno bismo stigli i do odgovornosti nosilaca aktuelne vlasti za sistem u kome se danas vaspitavaju ovdašnji muškarci.

Sva je prilika da više ništa ne može da nas iznenadi od ove Vlade. Protivustavno se smanjuje dostignuti nivo prava, ukidaju stečena prava, uslovljavaju i zabranjuju prava i slobode, retroaktivno primenjuju propisi, ukidaju prava na pravni lek i postupak. Sve to je izgleda u „prirodi” ljudi koji danas vrše vlast u Srbiji. I pored toga, o gaženjima osnovnih civilizacijskih i pravnih principa moramo govoriti i na to skretati pažnju. To je način da preživimo. Naravno, pitanje je koliko sve to može da traje i koliko daleko može da ode. Od toga možda i više brine koliko će vremena biti potrebno da sve to ispravimo.

http://pescanik.net/zabrane-kao-univerzalni-lek/