Da pogledamo šta se zapravo desilo: deo budžeta koji je bio namenjen nevladinim organizacijama otišao je… hm… „prijateljskim“ organizacijama koje su, pored toga što su apsolutno neprepoznatljive, izgleda stvorene jednokratno i, po svemu sudeći, sa jedinom funkcijom da se pojave na tom konkursu i pokupe novac. Jasno je da je u pitanju partijsko-politikantski juriš na budžet kroz lične i/ili partijske veze političke elite, koja ima moć da budžet manje-više diskreciono razdeli – i osnivača mlađanih NGO koje deo novca verovatno treba da vrate politikantskoj mašineriji. I vuk sit i ovce na broju, sem što građani ostaju bez usluga koje država treba i mora da im obezbedi, i zbog čega svi mi finansiramo državu kroz poreze, PDV, akcize i slično.
Ali ako problem „prijateljskih“ NGO i jeste počeo tek sa Vulinom, možemo biti sigurni da nije od njega počela praksa autsorsovanja dužnosti i funkcija države ukidanjem servisa koje država treba da pruža svojim građanima, i njihovom alokacijom u nevladin sektor. Tako se istovremeno ostvaruju dva cilja: nevladin sektor se pacifikuje, a i otvara se mogućnost za osiromašenje i urušavanje javnog sektora. Jer godinama su se nevladine organizacije izdržavale upravo na taj način, zauzimajući prostor nastao povlačenjem države, zadovoljavajući se projektnim finansiranjem, plutajući zahvaljujući nesigurnosti i visokoj prekarnosti rada u ovom sektoru i zadovoljavajući se mrvicama malih budžeta, dok su politička i ekonomska elita radile na rasturanju javnog sektora koji je te usluge trebalo da pruža. Nevladine organizacije su tako strukturalno postale zavisne od političke elite, dominantnog državnog narativa i same države – takoreći njena produžena ruka. Nije ni čudo što postoji onaj pežorativni naziv za njih: GoNGO – government non-government organisations / vladine nevladine organizacije. Naravno, „prave“ GoNGO organizacije nastaju tako što ih para-zakonski formira politička elita da bi ostvarila neke interese, ali u Srbiji glavni problem nije to što je politička elita u poslednjih par meseci formirala čitavu legiju prijateljskih NGO, već u tome što su one strukturalno zavisne od političke elite i dominantnih paradigmi.
Autsorsovanje javnih servisa nevladinom sektoru ispostavlja se kao zaobilazni put ukidanja javnih servisa (pomenuta prekarnost rada je tu od ključne važnosti) – kome sada da se žale „(ne)zaposleni“ u NGO sektoru? Zaposleni u socijalnim centrima su to i mogli kao zaposleni, ali dobar deo NGO-ovaca ih je smatrao lenjim bubama. Sad je priča zatvorena i nagrabusili su i jedni i drugi i građani). Na kraju krajeva, nevladine organizacije su u velikoj meri, zarad državnih dotacija, istupile svoju kritičku oštricu i u osetnoj meri preuzele tržišni diskurs, što je krajnje nejasno, jer se radi o institucijama koje po definiciji stoje i deluju van tržišta. MaNGO i slične su tako u izvesnom smislu postale „omiljeni“ deo civilnog sektora, dok su razne leve, grassroots i slične i do sada bile marginalizovane. Ne treba stoga ni da čudi što Vulina u zaštitu uzima niko drugi do ambasador SAD.
Vulin se, moglo bi se reći, samo latio politike štednje, koju brojne NGO zdušno podržavaju. Živi bili pa videli, sledeći budžet će imati radikalno manju sumu odvojenu za NGO (mada nekako sumnjam da će manjak osetiti najveća od svih – Srpska pravoslavna crkva), sledeći još manju, a sve će se braniti „štednjom“. Naravno, iskorišćena je naivnost NGO aktivista: oni su poverovali, kao i većina ostalih građana, da će kapitalizam stvari dovesti u red i da će oni – ekstra sposobni, brzi i trofazni – prvi naplatiti svoje prednosti. I njima moram reći isto ono što sam rekao radnicima, koji misle da će im se isplatiti to što su vredni: žao mi je, neće. U prirodi NGO sektora je da se dominantnim pardigmama suprotstavlja i emancipuje se od njih, bez obzira kome će se u tom radu zameriti. Nevladin sektor svoj naziv opravdava tek kada je takav: svima uz dlaku.
Peščanik.net, 12.12.2014.
http://pescanik.net/mango-gongo-ili-samo-ngo/
Нема коментара:
Постави коментар