Kako da pitanja u interesu javnosti postavlja osoba koja neposredno učestvuje u kreiranju i sprovođenju zvanične crkvene politike i mnogo toga zna? Zato emisija „Crkva i svet“ više liči na redovne konferencije za medije Ruske pravoslavne crkve, i mogla bi se bez problema zvati „Šta RPC i njeni istomišljenici misle o svetu“.
U emisiji nije bilo rasprave, a dva učesnika nisu imali nikakvih dilema: u sukobu u Ukrajini samo jedna Crkva postupa pastirski i „ne zauzima nijednu političku poziciju, a to je Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije… Ona objedinjuje ljude sa različitim političkim stavovima i ne deli vernike na dobre i loše, prave i neprave“. Druge dve Crkve, unijatska i nekanonska pravoslavna Kijevska patrijaršija, nastupaju sa pozicija ukrajinskog nacionalizma i politički su na strani zvaničnog Kijeva. Mitropolit Ilarion i novinar Aleksandar Ščipkov potpuno su ignorisali važan problem koji se na osnovu njihove analize nameće. Pošto Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije postupa navodno pastirski, objedinjujući ljude sa različitim političkim stavovima, sledi da njeni članovi učestvuju u borbenim dejstvima na obe zaraćene strane. Ovo znači da pravoslavni hrišćani, nakon učestvovanja u svetim tajnama („na oproštenje grehova i na život večni“, kako stoji u molitvi koja se izgovara pred pričešće) u okviru iste kanonske jurisdikcije, dolaze u poziciju da ubijaju jedni druge. Istinski pastirski stav bio bi da se vernicima, sa najvišeg mesta i javno, ne dozvoli učešće u oružanoj borbi na bilo kojoj strani; shodno Hristovoj zapovesti o iskazivanju međusobne ljubavi: „Zapovest novu dajem vam: da ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubih, da i vi ljubite jedni druge“ (Jovan, 13:34); takođe i „Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom“ (Jovan, 13:35). Pastirska politika Ukrajinske pravoslavne crkve probija i donju granicu međusobnih odnosa hrišćana, koju je postavio apostol Pavle: „Ali ako jedan drugoga ujedate i proždirete, gledajte da se međusobno ne istrebite“ (Galatima, 5:15).
I pored odsustva ljubavi kroz sukob i ubijanje, članovi kanonske pravoslavne Crkve u Ukrajini navodno će sačuvati duhovno jedinstvo jedni sa drugima ali i sa Rusijom. Mitropolit Ilarion na kraju ove emisije poručuje: „Najvažnija stvar je duhovno jedinstvo koje se čuva, i ja verujem da će se ono zauvek sačuvati između ruskog i ukrajinskog naroda. Zbog toga što je naše narode krstio u istoj krstionici Sveti ravnoapostolni veliki knez Vladimir, koji je Rusiji ostavio zaveštanje da ide putem istočnog Pravoslavlja. Upravo to jedinstvo… mi ćemo nastaviti da štitimo i da se za njega borimo, uprkos svim političkim okolnostima našeg vremena i bez obzira na napore raskolnika i političkih lidera u razbijanju tog jedinstvenog duhovnog prostora, koji mi nazivamo Sveta Rusija“. Duhovno (svetotajinsko) jedinstvo kanonskih pravoslavaca je praktično već narušeno političkim oportunizmom Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovske patrijaršije, koja očigledno ne želi da se zamera ni vlastima u Kijevu, ni crkvenim i državnim vlastima u Moskvi. Zbog toga je krštenje Rusije (proglašavanje hrišćanstva za zvaničnu državnu religiju) od strane velikog kijevskog kneza Vladimira u 10. veku, koje pominje mitropolit Ilarion, u ovom trenutku prazna priča jer ne donosi istinske plodove hrišćanske ljubavi; izuzev ako se pod „duhovnim jedinstvom“ ne misli na to da je RPC rešena da po svaku pastirsku cenu očuva svoju crkvenu vlast nad Ukrajinom.
Duhovni prostor koji mitropolit Ilarion naziva „Sveta Rusija“, i za koji kaže da će biti zaštićen borbom, paradoksalan je sa hrišćanske strane, ali ni politički nije bezazlen. Bitnu karakteristiku srednjovekovnog perioda hrišćanske istorije, pa samim tim i Svete Rusije, dao je poznati pravoslavni teolog i istoričar otac Džon Majendorf: „Tokom vekova postojanja hrišćanske imperije i tokom srednjeg veka, koji je sledio, društvo je prihvatilo da bude rukovođeno hrišćanskim principima, mada se, sasvim paradoksno, služilo metodama zakonske prinude i nasilja. Otuda i potiče dvosmislenost i utopijski karakter pojma ’hrišćanstva’ kakvo je tada postojalo.“Majendorf je rođen 1926. u Francuskoj, u porodici ruskih emigranata, upokojio se 1992. u Kanadi, a svoj radni vek je najvećim delom proveo u SAD. Bio je jedan od vodećih pravoslavnih teologa u drugoj polovini 20. veka, pored o. Aleksandra Šmemana i o. Georgija Florovskog. Očigledno je da Majendorfovi istorijski uvidi nisu uticali na sadašnji vrh Ruske pravoslavne crkve da odustane od srednjovekovnog političkog obrasca „zakonske prinude i nasilja“, i formira jednu drugačiju i na hrišćanskim principima zasnovanu crkvenu politiku.
Unutrašnja povezanost između ideologije Svete Rusije i politike sile (nasilja) jasno se vidi i na primeru ruske politike prema Ukrajini. „Rusi su skrenuli s puta 1917, zalutali i izgubili svoj dom, svoju Rusiju… Sada smo u privremenom smeštaju, još uvek se raspravljamo šta graditi. A negde pokraj nas je Rusija, ostavljena, zaboravljena, ali ne razrušena… Treba samo da donesemo odluku i, pognute glave u smirenju, da se vratimo u očevu kuću. I Gospod će blagosloviti, i sve će izaći na uspeh, kao što se to dogodilo sa Krimom“, piše Leonid Rešetnjikov, bivši ruski obaveštajac, nosilac visokih odlikovanja RPC i SPC, i gost u Beogradu krajem aprila i početkom maja ove godine, u knjizi Vratiti se Rusiji. Na drugom mestu u ovoj knjizi, Rešetnjikov preciznije objašnjava sa kakvog su to puta Rusi skrenuli: „Katastrofa iz 1917. bila je na kraju rezultat dugotrajnog i postepenog udaljavanja ruskog naroda od zadatka koji mu je namenio Bog. Taj zadatak je formulisan kao duhovna ideja. ’Sveta Rus’, ’Moskva – Treći Rim’, ’pravoslavlje, samodržavlje, narod’ – ove odrednice bile su smisao postojanja predrevolucionarne Rusije. Fenomen Rusije kao države sastoji se u sledećem: odanost Hristu i svedočenje o Njemu preko države, izgrađene po principu nebeskog Jerusalima“. Sada je malo jasnije zašto Rešetnjikov misli da je Gospod učestvovao u pripajanju Krima Rusiji. Radi se o tome da Hristos, kroz agresivnu politiku Rusije prema Ukrajini, izgrađuje sopstveno carstvo na zemlji.
Područje Krima je nakon pripajanja Rusiji poslužilo kao početna baza za jedinicu Igora Strelkova, aktivnog oficira Federalne službe državne bezbednosti RF, koja odatle kreće dalje u dubinu ukrajinske teritorije radi dodatne destabilizacije zemlje i organizovanja oružanog otpora proruskih pobunjenika na istoku. Ovo smo mogli saznati iz nedeljnika „Pečat“, koji je u izdanjima od 28. novembra i 5. decembra 2014. objavio intervju sa Strelkovim, kao bivšim ministrom odbrane nepriznate Donjecke Narodne Republike. Strelkova je za srpski nedeljnik intervjuisao ruski novinar Sergej Belous, „u njegovom malom, jednostavno opremljenom kabinetu u zgradi pravoslavne seminarije“ u Moskvi. Belous piše da je o Strelkovu slušao kao o čoveku duboke hrišćanske vere, skromnom, inteligentnom i strogom, kao i da je njihov susret potvrdio te glasine.
U intervjuu čitamo da pobunjenim Rusima na istoku Ukrajine (kao delu Svete Rusije) pomažu ruski bezbednjaci i Bog. „Smatram da je za uspeh u odbrani Slavjanska… zaslužna Božja pomoć“, rekao je Strelkov. „Bilo je nekoliko izuzetno teških kriza, ali svaki put nas je nešto spasavalo, i to ’nešto’, po mom mišljenju, jeste neposredna Božja pomoć. Jer, može se objasniti svaki pojedinačni slučaj, ali kada je tih slučajeva mnogo i svaki put planovi protivnika ne uspeju a naši uspeju, to pokazuje da je Bog na našoj strani“. Da se Strelkov odavno formirao kao militantni ruski pravoslavac svedoči i Aleksandar Kravčenko, dobrovoljac i kolega sa ratišta u Bosni: „… imao je jaku idejnu motivaciju. Možda čak najvišu od svih nas. Zašto tako mislim? Zato što je upravo on shvatao značaj ovog rata iz ugla pravoslavlja, a svoju ulogu kroz prizmu istorijskog iskustva… beli pokret, Carska Rusija“. „Bilo je očigledno“, nastavlja Kravčenko, „da ruski vojnik mora biti tamo gde se odvija borba za pravoslavlje, za Slovene, ruske interese…“ Uredništvo Pečata ne oseća potrebu da preispita i problematizuje ratno učešće ruskih bezbednjaka u Ukrajini i pre toga u Bosni – već to učešće bezočno promoviše. Možda ovakva promocija ruskih bezbednjaka srpskim čitaocima treba da služi na ponos. Ono što su naučili kod nas u Bosni, sada primenjuju u Ukrajini – indirektno poručuje Pečat.
Hristos je odbio đavolov predlog da mu da „sva carstva ovoga sveta“ (Mt. 4, 8) ako padne i pokloni mu se.Pravoslavni arhiepiskop Averkije objašnjava te delove iz Novog zaveta (Mt. 4, 1-11; Mk. 1, 12-13; Lk. 4, 1-13) na ovaj način: „… đavo je ovim rečima Isusu obećao samo spoljašnju vlast nad ljudima, spoljašnje gospodarenje nad njima, sačuvavši za sebe unutrašnju, duhovnu vlast. A upravo to Gospod nije hteo, jer On je učio da nije došao radi spoljašnje vlasti, niti da bi Mu služili kao zemaljskim gospodarima (Mt. 20, 28), i da Carstvo Njegovo nije od ovog sveta (Jn. 18, 36), nego je to – čisto duhovno carstvo“. Ideologija Svete Rusije zahteva političku, tj. spoljašnju vlast nad ljudima i zbog toga ispunjava osnovni kriterijum na osnovu kojeg bi mogli da je prepoznamo kao bezuspešno Satanino kušanje Hrista u pustinji.
Preterano je za sada reći da u Ukrajini prisustvujemo prvim koracima pravoslavnog ruskog imperijalizma u pokušaju, ili početnim fazama ratne kampanje za stvaranje Svete Rusije, odnosno pravoslavne civilizacije. Ali ako bi došlo do nepovratne eskalacije sukoba između Rusije i Zapada zbog Ukrajine, ideologija Svete Rusije ima više nego dovoljno potencijala da na ruskoj strani takvom ratu da smisao. Trenutna funkcija ideologije Svete Rusije je da negira posebnost Ukrajine, pružajući potpuno opravdanje za rat na istoku te zemlje i pripajanje Krima Rusiji.
http://pescanik.net/sveta-rusija/
Od kompjutera slaba vajda
Sećate li se starog sovjetskog vica o kompjuterizaciji proizvodnje? Ogromni računar satima zuji i brekće i nakon izvođenja niza najsloženijih matematičkih operacija, iz njega izlazi odštampan list papira i pada pravo na pisaći sto načelnika smene. Načelnik smene nekog gradilišta podiže telefonsku slušalicu i izdaje naređenje poslovođi, a poslovođa šutira nogom u zadnjicu radnika koji na leđima nosi džak cementa… Ovog vica sam se setio povodom proširenog kolegijuma ministarstva odbrane kojem je, između ostalih, prisustvovao i vrhovni komandant oružanih snaga Vladimir Putin. Sastanak je održan prošlog petka u novom Nacionalnom centru komandovanja odbranom Ruske Federacije.
Presrećni ministar odbrane Sergej Šojgu je ne skrivajući svoje zadovoljstvo, s ponosom pokazivao glavnom gostu svoje najveće dostignuće – Nacionalni centar za upravljanje odbranom kojeg su – na mestu gde je nekada stajao Generalštab suvozemnih snaga – kako se priča, gradili 333 dana i noći. Takođe kruži priča da je pred sam sastanak Sergej Kužugetovič organizovao nekoliko nervoznih proba, tokom kojih je nemilosrdno maltretirao oficire zadužene da podnesu izveštaje o dosadašnjim rezultatima ili izlože referate o planovima za budućnost; da je s instinktom pravog lovca po čitavoj zgradi lovio sve inostrane natpise na telefonima, kompjuterima i ostaloj elektronskoj opremi i proveravao da li su svi uredno prelepljeni.
Kiklopske dimenzije građevine su zaista upečatljive. U gigantskim salama se u slučaju potrebe istovremeno može smestiti (i na bezbedno mesto sakriti) čitav Savet bezbednosti Ruske Federacije, ceo celcati Generalštab ruske armije i svi ostali federalni organi vezani za odbranu zemlje. Tu je smešteno i na stotine (ako ne i hiljade) monitora preko kojih dežurni oficiri smene, danonoćno primaju bezbroj informacija o stanju svih odeljenja i jedinica oružanih snaga, bez izuzetka. Ali na mene je najjači utisak ostavilo to što će, preko specijalnih video kanala, u režimu realnog vremena, službenici centra nadgledati i kontrolisati izgradnju najvažnijih objekata. To jest, oni će danonoćno posmatrati neke snažne momke kako tamo-amo premeštaju cigle i džakove s cementom. Tako je onaj stari sovjetski vic postao realnost.
Takva sveobuhvatna i apsolutna kontrola, kao i odgovarajući stepen efikasnosti rukovođenja, zahteva postojanje određenih resursa, o čemu je Vladimiru Putinu referisao svežepostavljeni načelnik Centra za upravljanje odbranom RF, general-lajtnant Mihail Mizincev. Prema njegovim rečima, u Nacionalnom centru je smešteno srce moćnog programskog sistema unificiranih, teritorijalno razuđenih i paralelno udvojenih centara za razmenu i obradu podataka. „Njegova ukupna računarska snaga je tri puta moćnija od analognog sistema kojim raspolaže Pentagon, a obim podataka koji ovaj sistem može bezbedno da čuva je čak 19 puta veći“ – ushićeno je pred kraj svog izlaganja napomenuo general-lajtnant Mihail Mizincev.
Rečju, oni u Pentagonu crkavaju od zavisti. Još je zanimljivije to kako je neophodnost jednog tako moćnog računarskog centra istog dana bila blistavo dokazana. Obraćajući se svojim vojnim načelnicima, Putin ih je za početak sve redom uverio da ćemo se „mi dosledno i tvrdo boriti za zaštitu svoje bezbednosti“. Budući da je još uvek bio pod utiskom nedavne svečane ceremonije „Dan primopredaje vojne produkcije ruskoj armiji“, on je živahnim tonom obavestio prisutne o neverovatnim uspesima našeg vojno-industrijskog kompleksa. Strateškim raketnim snagama je bilo predato čak tri puka raketnih sistema „Jarus“.
A onda su počele da se događaju zaista čudne stvari. Bukvalno jedan sat posle Putinovog nastupa, zamenik ministra odbrane Jurij Borisov je obavestio prisutne da je armiji dostavljeno samo 5 interkontinentalnih balističkih raketa! I to nije sve. U „video izveštaju“ vojne uprave koji je pokazan Putinu (to je takođe novina kojom je zamenjen tradicionalni izveštaj ministra odbrane), govori se o 16 interkontinentalnih balističkih raketa. Sa 16 raketa vrlo teško mogu da se formiraju tri puka, ali sva ova zbrka s brojevima bledi pred činjenicom da se podaci zamenika ministra odbrane za nešto više od tri puta razlikuju od zvanačnog izveštaja njegovog rođenog ministarstva. On govori 5, a ministarstvo 16. Po svoj prilici, Borisov je cenjeni skup izveštavao o činjeničnom stanju, a autori Putinovog izlaganja (zajedno sa činovnicima ministarstva odbrane) su svoje izveštaje prilagođavali slovu godinu dana starog plana o naoružavanju armije novim balističkim raketama, sve imajući u vidu da je taj plan automatski i s uspehom izvršen. Naime, Šojgu je u decembru 2013. obećao da će do kraja 2014. formirati jedan puk i dve divizije koje će opsluživati raketne sisteme „Jarus“, a za jedan takav poduhvat je nephodno tačno 16 raketa.
Ako ste pomislili da je ovo bio jedini nemio slučaj razmimoilaženja, onda se grdno varate. Uzmimo drugi po redu prioritetni program – reorganizaciju protivvazdušne odbrane, koja po planu treba u celosti da bude obnovljena. Konstruktori raketnog kompleksa S-400 nas redovno izveštavaju da je to sistem osposobljen za uspešno presretanje i krilatih i balističkih raketa. Jedini problem je što koncern „Almaz – Antej“ nikako ne uspeva da započne njihovu serijsku proizvodnju. Pre godinu dana je Sergej Šojgu obećao da će 2014. borbenu gotovost dostići dva puka najnovijih sistema za protivvazdušnu odbranu. Putinu su očigledno referisali da je zadatak izvršen i on je sa svoje strane bodro izjavio da je armija preuzela i instalirala 19 novih PVO uređaja. Međutim, iz izveštaja ministarstva odbrane sledi da je armiji dostavljeno svega 7 raketnih sistema S-400, to jest skoro tri puta manje.
Isto važi i za ratne brodove. Putin govori 15, a Borisov 6. I za podmornice. Putin je uveren da su oružane snage preuzele 4 podmornice; iz izveštaja ministarstva odbrane sledi su im na korišćenje predate dve, a Borisov govori o jednoj.
Iz ovog fantazmagoričnog žongliranja ciframa slede, u najmanju ruku, dva zaključka. Prvi je da vojna upravadrsko izvrće činjenice i da se nijednom od navedenih brojeva ne sme verovati. Napominjem da je reč o programima koji su Putinu posebno prirasli za srce. Prvi je jačanje raketno-nuklearnog potencijala (sasvim nedavno je izjavio kako su to zubi i kandže ruskog medveda), a drugi je PVO sistem S-400 koji treba da predstavlja ruski odgovor natovskom sistemu PRO. Ali baš u ova dva programa caruje potpuna zbrka. Zamenik ministra odbrane zadužen za naoružanje saopštava podatke koji se za nekoliko puta razlikuju od onih koji figuriraju u uvodnom izlaganju predsednika i zvaničnom izveštaju ministarstva odbrane.
Drugi zaključak je da u uslovima kada jedan pukovnik ne može ili (možda baš) neće da sravnjuje svoje podatke sa podacima drugog pukovnika koji ih isisava iz malog prsta, sva silesija superkompjutera koji, podsećam, tri puta prevazilaze snagu onih pentagonskih ne može garantovati zaštitu od štapskog javašluka ili prostog hohštapleraja. Ne bi bilo loše da se i u Nacionalni centar za upravljanje odbranom, u cilju zavođenja reda uvede danonoćni video nadzor nad pukovnicima, baš kao onaj što je već uveden nad zidarima. Ako mogu da se nadziru zidari, zašto ne bi mogli i pukovnici.
http://pescanik.net/od-kompjutera-slaba-vajda/
Нема коментара:
Постави коментар