Pita me prijatelj mogu li bar na trenutak da se manem visoke politike, Putina, Amera, gasovoda i advokata i da obratim pažnju na njegov problem. Kupuje auto. Polovan, naravno, primereno situaciji i vladinoj politici štednje.
Video u oglasima dva automobila, očuvani, isti model, godište, čak i boja, jedan dizelaš 2,2 a drugi benzinac 1,8. Dizelaš jeftiniji, više mu se svideo, ali kad su mu rekli da je registracija za njega 60.000 dinara, odmah se o’ladio. Takav je zakon – oporezuje luksuz! Voziš dizela koji manje troši, ali mu je zapremina motora veća od 2.000 kubika.
Čije interese štite ovakvi i slični zakoni: građane, državu ili interesne grupe?
Pre nekoliko dana „Politika” je objavila kako jedna rodbinsko-interesna grupa povezanih lica godinama kroji saobraćajne propise u Srbiji. Isti ljudi, organizovani u jednu NVO, članovi su radne grupe za pisanje zakona, zatim isti učestvuju u kampanji za bezbednost u saobraćaju, gostuju u medijima, a onda traže izmene tog istog zakona koje će takođe oni da pišu i tako u krug, već godinama.
Da li je drugačije kad se donose zakoni o ekologiji, medijima, poljoprivredi? Ko su ljudi u Srbiji koji pišu zakone?
Mesecima smo slušali kako će novi medijski zakoni postaviti evropske standarde, ali tek uoči njihovog usvajanja saznalo se za skandalozne odredbe o vlasništvu.
Sad imamo zakon po kome svaka baraba koja ima dovoljno para može da napravi ofšor firmu i bez problema kupi bilo koji medij u Srbiji. Na pitanje zašto se takva odredba usvaja, medijski stratezi su imali jednostavno objašnjenje – da je tekst odobren u Briselu i da ne može da se menja jer je „usklađen sa evropskim propisima”.
Ovih dana gledamo kako bukti rat između tabloida, a u pozadini se valja priča o vlasništvu, akcijama i garancijama. Ostali ćute zagledani u medijsku strategiju.
Ćute i ministar i njegovi pomoćnici. Ne pitaju ni to kako jedan vlasnik može da ima dve nacionalne televizije.
A oni koji su najviše agitovali i učestvovali u izradi novih zakona sada su žestoki kritičari režima koji guši slobodu medija, uvodi cenzuru i autocenzuru. O ozakonjenim anonimnim vlasnicima medija pojma nemaju. Nisu krivi oni, nego neke bezimene radne grupe, idealni alibi za sve propuste, pod uslovom da u toj grupi ne učestvuješ.
Razumem da su ministarstva pretrpana stručnim kadrovima kojima je uža specijalnost lepljenje plakata i da nemaju mnogo ljudi vičnih pisanju zakona. Zato valjda i angažuju eksperte, nezavisne, neretko iz NVO sektora, jer ipak oni najbolje artikulišu naše, narodne interese.
Zato mom prijatelju predlažem da hitno pozove kuma, komšiju, ženu, a doći ću i ja da pravim kvorum, da osnuje NVO i po hitnom postupku u komitet uputi izmene zakona o saobraćaju. Da benzinci budu za bogate, a dizelaši za sirotinju. Ili da traži auto sa manje kubika, neki siromašniji model koji zakon ne pogađa, na primer neki „mercedes”, „be-em-ve” ili „audi 1.9 tdi”. Trećeg nema.
Video u oglasima dva automobila, očuvani, isti model, godište, čak i boja, jedan dizelaš 2,2 a drugi benzinac 1,8. Dizelaš jeftiniji, više mu se svideo, ali kad su mu rekli da je registracija za njega 60.000 dinara, odmah se o’ladio. Takav je zakon – oporezuje luksuz! Voziš dizela koji manje troši, ali mu je zapremina motora veća od 2.000 kubika.
Čije interese štite ovakvi i slični zakoni: građane, državu ili interesne grupe?
Pre nekoliko dana „Politika” je objavila kako jedna rodbinsko-interesna grupa povezanih lica godinama kroji saobraćajne propise u Srbiji. Isti ljudi, organizovani u jednu NVO, članovi su radne grupe za pisanje zakona, zatim isti učestvuju u kampanji za bezbednost u saobraćaju, gostuju u medijima, a onda traže izmene tog istog zakona koje će takođe oni da pišu i tako u krug, već godinama.
Da li je drugačije kad se donose zakoni o ekologiji, medijima, poljoprivredi? Ko su ljudi u Srbiji koji pišu zakone?
Mesecima smo slušali kako će novi medijski zakoni postaviti evropske standarde, ali tek uoči njihovog usvajanja saznalo se za skandalozne odredbe o vlasništvu.
Sad imamo zakon po kome svaka baraba koja ima dovoljno para može da napravi ofšor firmu i bez problema kupi bilo koji medij u Srbiji. Na pitanje zašto se takva odredba usvaja, medijski stratezi su imali jednostavno objašnjenje – da je tekst odobren u Briselu i da ne može da se menja jer je „usklađen sa evropskim propisima”.
Ovih dana gledamo kako bukti rat između tabloida, a u pozadini se valja priča o vlasništvu, akcijama i garancijama. Ostali ćute zagledani u medijsku strategiju.
Ćute i ministar i njegovi pomoćnici. Ne pitaju ni to kako jedan vlasnik može da ima dve nacionalne televizije.
A oni koji su najviše agitovali i učestvovali u izradi novih zakona sada su žestoki kritičari režima koji guši slobodu medija, uvodi cenzuru i autocenzuru. O ozakonjenim anonimnim vlasnicima medija pojma nemaju. Nisu krivi oni, nego neke bezimene radne grupe, idealni alibi za sve propuste, pod uslovom da u toj grupi ne učestvuješ.
Razumem da su ministarstva pretrpana stručnim kadrovima kojima je uža specijalnost lepljenje plakata i da nemaju mnogo ljudi vičnih pisanju zakona. Zato valjda i angažuju eksperte, nezavisne, neretko iz NVO sektora, jer ipak oni najbolje artikulišu naše, narodne interese.
Zato mom prijatelju predlažem da hitno pozove kuma, komšiju, ženu, a doći ću i ja da pravim kvorum, da osnuje NVO i po hitnom postupku u komitet uputi izmene zakona o saobraćaju. Da benzinci budu za bogate, a dizelaši za sirotinju. Ili da traži auto sa manje kubika, neki siromašniji model koji zakon ne pogađa, na primer neki „mercedes”, „be-em-ve” ili „audi 1.9 tdi”. Trećeg nema.
Нема коментара:
Постави коментар