LDP od 2005. do danas

Dokumentarna izložba "9...: LDP od 2005. do danas", povodom obeležavanja devetogodišnjice postojanja Liberalno demokratske partije, svečano je otvorena 10. novembra u klubu Ben Akiba u Savamali. U okviru izložbe predstavljene su fotografije, plakati, brošure, flajeri, fanzini... koji su deo velike arhive i istorije LDP, a koje, svaka na svoj način, opisuju značajne momente od osnivanja stranke i podsećaju na poseban vizuelni identitet koji je LDP promovisala, a koji do tada nije viđen u političkoj propagandi Srbije. Izložbi su pored članstva Liberalno demokratske partije prisustvovale i brojne javne ličnosti iz različitih oblasti koje su na svoj način dale doprinos politici LDP, kao i simpatizeri, prijatelji i aktivisti.

Tom prilikom, predsednik Liberalno demokratske partije, Čedomir Jovanović obratio se prisutnima: Želim da se zahvalim svima koji su organizovali ovu izložbu. Prilika je i da porazgovaramo, da se sretnemo... Čestitam svima devet godina LDP-a! Devet godina pravog života. I devet godina koje sasvim sigurno nismo preživeli u ćutanju. Moje emocije su vrlo komplikovane, kao i obično. Ima nekoliko činjenica koje sam izvukao gledajući ovaj materijal. Prvo, ne postoji nijedan plakat, letak, spot... koji nisam napisao svojom rukom ili odradio sa nekim kojeg cenim. Što je manje važno. Neko će reći: zato što se petljam u sve. Motivi su bili potpuno drugačiji, zato što mi je bilo neverovatno važno da to bude baš onakvo kakvo mislim da treba da bude, kako osećam. Drugo, što je vrlo važnije, nijedan spot nismo napravili tako što smo imali unapred pripremljen scenario. Svaki smo uradili „iz stomaka“, pisali ga na snimanju.

 Od onih prvih „Od nas zavisi“, koje smo uradili kod Bambija u podrumu, pod temperaturom, žureći da ih snimimo, a da ne zakasnimo na koncert Masima Savića u Sava Centru, do onog novogodišnjeg - na snimanje smo kasnili četiri sata jer smo bili negde u Vojvodini, u kampanji, a onda u hodu, između dublova, unosili tekst gde nam je potreban, pa onda otišli, promrzli, u KGB na jedno piće, i tamo, uz piće, napravili čuveni spot: Šengen, a ne Ševeningen, premijer, a ne saučesnik, Divljan, a ne Kopicl... pa onda „Širi dalje“, između toga „Život je zakon“, snimljen na Badnje veče, na isti takav način... pa do onih poslednjih, u ovoj poslednjoj kampanji 2014. godine. Svi su bili izraz onoga što smo zaista osećali, a ne stav na osnovu nečeg što smo smatrali da je poželjno i da smo dužni da kažemo. Sve ove kampanje i te godine (to nije prokletsvo, ali jeste jednako jako) sve nas one obavezuju, ne da nastavimo dalje onako kako smo to radili u prošlosti, nego da budemo danas onakvi kakvi smo bili u svakom sekundu prethodnih devet godina.

Mi tu nismo mislili samo na sebe, niti smo nudili politiku u kojoj nema mesta za nas, projekte u kojima bi statirali ili bili posmatrači, u svakom trenutku smo govorili o jednom idealu koji nas je učinio strankom drugačijom od svih drugih. I ne mislim na, onako kako je to govorio Bora dok je bio normalan: „Za ideale ginu budale“, ali mislim da danas živimo u vremenu u kojem je senzibilitet ljudi za tu vrstu etike na minimumu. I naravno da je to i deo naše odgovornosti, jednostavno nismo uspeli u svojoj nameri, ali stojimo na nogama. I zbog toga mislim da moramo dalje uporno tražiti put do tih vrednosti, koje će tu politiku, koju sada pokušavamo da formulišemo, učiniti jednako emotivnom kao što su bile sve ove prethodne. Nismo pravili ovu stranku da bi rušili nekoga sa vlasti, nikada nismo zakoračili na ulicu pokretani mržnjom, opsesijom, frustracijom zbog toga što je neko na mestu na kojem želimo da budemo mi.

 Uvek smo razmišljali o vrednostima koje je za nas simbolizovao Zoran Đinđić. To je jedan vrednosni temelj naše politike. Nikada se nismo hvalisali, niti to mislim da možemo da radimo, ne znam ko bi to od nas imao snage da radi: da priča o svojoj bliskosti, da kandiduje sebe na osnovu činjenice da je nekada bio saradnik tog čoveka. Ali postoji nešto što je mnogo važnije - to je deo našeg života. I osnovna vrlina Zorana Đinđića, ona koja se ne stiče uz doktorat u Konstancu, uz studiranje sa Habermasom, u pravljenju Demokratske stranke, to je jedna vrlina koja vam je studenski poklonjena, deo vašeg života: radoznalost, znatiželja. I, sa druge strane, potreba da se uvek ide nekim drugim putem. Mi taj put moramo pronaći, ne zato što ovi na kojima se nalazimo nisu oni na kojima dolazimo do izražaja ili se osećamo pokorno, ne zato što nas neko gura, nego zato što nismo autentični kada smo onakvi kakvi se očekujemo da budemo na tim šinama kojima je danas izbrazdan politički život ove zemlje.

Imaćemo Glavni odbor za sedam dana, stranka smo, moramo se obratiti ljudima. Ali mislim da to ne možemo da uradimo, a da pritom zanemarimo činjenicu da su se uz nas menjali i ti ljudi. Srđan Ćešić mi je rekao da ne može da me prepozna u kampanji od pre šest godina... Da li možemo da prepoznamo mi ovu zemlju? Koliko se ona promenila? Kakvi su danas ljudi koji se nalaze oko nas i kakvi smo mi sami? Kada se bavite politikom, onda možete to raditi na mahove, kampanjski. Srbija živi život na mahove.

Bude sa svima nama veličanstvena nedelju, dve ili tri, u jednom danu, a onda se opet vrati u ono sivilo iz koga je zakoračila. I kuva, grize samu sebe, dok nešto u njoj ne eksplodira. Ljuba Popović, sa kojim se uopšte politički ne slažem, u „Vremenu“ je pre nedelju dana rekao da je mislio da ne može biti gore nego što je bilo 2012, a onda su došle dve mnogo gore godine nego što je bila ta 2012. Imao sam osećaj da je formulisao ono što i ja osećam i mislim. Moramo imati snagu da stvorimo neku novu vrednost koja je, prvo, izraz naših potreba, a onda, istovremeno, i potrebe čitavog društva. Ne mogu da budem Nikola Sandulović ili Marjan Rističević srpske opozicije. U svim ovim spotovima sam rekao sve što je moglo da se kaže. I danas samo treba da tražimo neke nove formulacije koje će potvrditi smisao onoga što smo mi već do sada rekli. Ne mislim da je to dovoljno.

Iz ove stranke, ovakva kakva je, mora izaći jedna politička ideja koja će biti odgovor na ono što mi

danas vidimo oko sebe, koja će biti izraz snage i spremnosti da se urade poslovi o kojima danas ne treba da nagađamo - to su poslovi koje nameće život, koja će uliti spokoj u živote preplašenih i umornih ljudi, koja će razoružati one koji su večito u gardu prema nama, i, sa druge strane, podići na noge one koji su nam potrebni da bi ta ideja postala vrednost našeg života, nešto što ga oblikuje i čini boljim nego što je danas.

http://istina.ldp.rs/Vesti/18594/9-LDP-od-2005-do-danas.shtml