Верујем да је уважени професор Орловић, вођен добром намером, написао текст у коме износи одређене тврдње на које, зарад јавности, треба реаговати.
Најпре, Демократска странка Србије се не распада. Напротив, у највећој мери очувана је наслеђена инфраструктура, а након дуго времена се, на дневном нивоу, увећао број новоучлањених. Ипак, не чуди тврдња коју је професор изнео, јер је много енергије и труда уложено како би се у јавности створио утисак да је дошло до распада странке. Коме на корист? Најпре онима који су из странке изашли недуго после Скупштине, јер је из њихових изјава и потеза апсолутно јасно да им је жеља да, кад већ њих у странци нема, не буде ни странке. Са друге стране, постоји и интерес странаца, као и њихових послушника у Србији дa сe oслaби странка кoja представља праву опозицију и алтернативу садашњој власти, јер нуди суштински другачију политику, али и највећем делу формалне опозиције чија је једина мисија да странцима докаже да би посао који данас ради Вучићева власт они обављали боље, брже и савесније.
Стварању овог утиска, под којим је и уважени професор Орловић, допринели су у великој мери и медији дајући много већи простор бившим страначким функционерима и њиховим образложењима напуштања странке, него што је био случај када су исти ти људи, у претходним месецима представљали страначку политику и извештавајући о сваком појединачном случају враћања чланске карте, како би се појачао жељени утисак. Не знам којим придевом описати „вест“ да је „Још пет чланова напустило ДСС“. Дакле ни мање ни више него пет. А међу тих пет и особа која је претходно још најмање три пута јавно и преко медија напустила странку. Уверен сам да нико не би објавио вест да се у ДСС учланило не пет, него педесет људи, уз навођење њихових имена, биографија и разлога учлањења.
Дакле, Демократска странка Србије се не распада упркос напорима оних који је преко медија напуштају три и више пута и упркос дуготрајним напорима креатора српске политичке сцене. Не распада се зато што људе у странци повезује чврст осећај заједништва и вере да је оно што раде добро и потребно.
Тако долазимо и до друге тезе коју би ваљало коментарисати. Наиме, расправа о неутралности и суверенизму доспела је у медије у току, а посебно након Скупштине ДСС од 12. октобра. Расправу су започели они који данас у највећој мери више нису чланови ДСС у намери да измишљеном тезом о напуштању политичке неутралности, као програмског опредељења странке, доведу до умањења подршке оклеветаном кандидату. Иако су ту клевету хорски понављали некадашњи највиши функционери, највећи број чланова им није поверовао. Просто, између слепог веровања њиховим речима, или веровању сопственим очима, изабрали су ово друго. Касније се иста теза понавља као разлог за напуштање странке што је некако и логично, јер би заиста било наивно очекивати да ће они који одлазе јавно да кажу „Ето, наљутили смо се зато што се у странци после скупштине и двотрећинском одлуком скупштинара не налазимо на функцијама, а и сујета нам је повређена, јер себе сматрамо неупоредиво бољим од оних који су нас сменили.“
Пошто није могло да се каже овако огољено искрено, преостало је да се пронађе јачи, тобож политички разлог и он је пронађен у наводном одустајању од програма. Када се неколико пута одговорило да се од програма није одустало, бивши чланови, надмашујући логику Илије Чворовића, јавно су устврдили да то што се програм није мењао, представља заправо прикривање стварне намере да се он промени, док се подршка приближавању Русији сматра параваном за приближавање странке ЕУ. Након више пута изнетих, а ничим доказаних тврдњи о напуштању програма, странка је морала да одговори доказујући да није напустила своја програмска опредељења и са друге стране објашњавајући сопствене ставове. Није то рађено због жеље да се теоријски надгорњава око измишљене тезе, већ да се, најпре због чланства и симпатизера, али и јавности, покаже да је сама теза неистинита. У томе се успело, али је утисак о јаловој и бесмисленој расправи остао. Управо је зато 24. октобра, поручено јавности: „Демократска странка Србије не жели и неће више да учествује у њој наметнутим јаловим теоретским расправама, потпуно неважним за грађане који се налазе на рубу голе егзистенције и живе у вишестрано угроженој Србији.“
Професор Орловић каже: „О стварној суверености садашње Србије не треба ни помишљати, довољно је погледати како се доносе наши закони (правни изрази суверене власти), потписују међународни споразуми (са сопственом територијом), колика нам је економска, финансијска, енергетска и друга зависност.“ Истоветне примере наводили су функционери странке у својим наступима. Једина разлика је што ми итекако помишљамо на поновно успостављање суверености Србије, зато што је нормално борити се за оно што нам је отето, или ускраћено. И као што се слободан човек не бори за слободу, ни суверена земља се не бори за поновно успостављање суверенитета. Ми се морамо борити и за једно и за друго. Темељ за ту борбу треба да буде нови национални програм и ту сам сагласан са професором. Зато и желимо да око саме странке и блока коме тежимо, окупимо што већи број људи који на ту тему имају шта да кажу, а да се из расправе изроди програм „иза којег би стала већина народна“.
Било би сјајно да свој допринос у том послу да и професор Слободан Орловић.
http://dss.rs/dss-zeli-novi-nacionalni-program/
Нема коментара:
Постави коментар