Kad posejemo nadamo se žetvi. No, imade u našem narodu i onih koji se nadaju žetvi iako nisu sejali. Neki od njih i žanju iako nisu sejali. Mi koji smo posejali i vredno gajili ono što smo posejali, ponekad ne stignemo da požanjemo, naiđe gradobitina i sve odnese. Sve je baš tako i sa izborima i sa partijama za koje smo glasali. Ne valja da se čovek previše nada ni oko onog što je u njegovim rukama, a kamoli za ono što je u rukama mnogih ili što je u božjim rukama. Tako priča moj mudri komšija, po zanimanju vredni seljak ("Ja sam ti vredni i radišni čovek") koji tvrdi da je nada "nesigurna stvar" i da u ambaru valja imati tri roda, jedan da se troši, drugi da se prodaje a treći "za ne daj Bože". U biračkom telu Srbije dominiraju oni koji ne izlaze na izbore i oni koji glasaju za vođu. Drugi su partijski zombi glasači, a prvi su zombi-beznadnici sa trunčicom nade. Oni se samo naizgled razlikuju; dok jedni uzdajući se u čudo, bivaju zarobljeni u uzaludnost svoje nade, drugi su zarobljeni u svom očajnom beznađu. (Inače, u nekoj internet-enciklopediji piše da je zombi "biće čiju je dušu zaposela neka druga osoba putem zle magije i čijim telom beskrajno raspolaže osoba koja je izvela obred".) Nada je neko priželjivanje, očekivanje nečeg što je dobro, što je vredno, što je bolje nego ono sada. Nada je izborni kapital, a beznađe oznaka zabesmislenost izbora. Beznađe i očaj su materijal svake svake izborne manipulacije, ali i podloga za početak svake diktature. Na izborima u zemljama u kojima je kriza permanentno stanje društva, kao što je to u nas, pobeđuje onaj ko uspe da ulije nadu onima koji imaju malo razloga za nadu u drukčije i bolje. Vođa privlači, kao noćno svetlo neke bube, one koji se bezumno nadaju ali i beznadnike i one obuzete strepnjom i one uplašene. Vođa može ono što mi ne možemo i stoga mi našu nadu vezujemo za vođu ili idemo za vođom logikom stada ili ljudskije rečeno, zato što smo izgubili svaku nadu ili zato što imamo sulude nade. Drukčije se ponašaju oni kojima je nada kombinacija uma i srca, racija i emocija. To su oni koji svoj glas u biračkoj kutiji temelje na sopstvenom interesu ili interesima društva ("racionalno glasanje") ilina sopstvenim vrednostima ("ideološko glasanje"). I oni takođe imaju nadu kao prepostavku svojih opredeljenja. Reč je o nadi da će stranka kojoj su dali glas raditi na ostvarenju interesa i vrednosti koji su u fokusu razloga za izbor date stranke. Ovde ne mislim na one koji će čekati da partija obavi poslove za njih, već na one koji će raditi na ostvarivanjusvojih i društvenih interesa i svojih vrednosti u skladu sa onom izrekom: "Ja ću raditi svoj posao, a Bog nek radi svoj". U jednom pesimističkom pogledu na izbore, svi mi koji izlazimo na birališta naše polukolonije, produktivno glasamo samo ako glasamo za zastupnike naših gazda, ili ako hoćete, za vladavinu krupnog kapitala i za naš prekarni rad i život. Glasovi nas ostalih su nevažeći ili tačnije rečeno samo potvrđuju pobedu guvernera koji je već postavljen od naših vladara iz senke, usenčenih srazmerno vidljivosti "nevidljive ruke" Adama Smita. S druge strane u nešto optimističnijem homocentričnom pogledu izboru pristupamo sa stanovišta našeg života i naših interesa i vrednosti. U tom kontekstu, na izborima valja da samerimo naš život i njihove programe, i da njihova obećanja izmerimo našim aršinima i našim iskustvom, i da glasamo za nas a ne za njih. Naravno, ostaje i ona mogućnost koja karakteriše zombi birače. Mislim na one koji ne izlaze na izbore i one koji su se zavetovali svojim partijama i koji beskrajno veruju vođi. Oni nemaju dilema, oni nemaju alternativu, oni su se podali vođi i pokorili partiji. To je možda i najlakše, jer uvek mogu da budu u pravu jer znaju ko je kriv zbog toga što im je loše i što im loše ide. Dakle, ili zombi glasač ili pamet u glavu.
http://www.danas.rs/danasrs/politika/zombi_glasaci_i_zombibeznadnici.56.html?news_id=319169
Нема коментара:
Постави коментар