Ni sa zapušenim nosom nema za koga da se glasa

Indro Montaneli je imao je običaj da kaže da pred svake izbore u Italiji zapuši nos i glasa za
Hrišćansku demokratiju. Jedini način da se spreči dolazak na vlast Italijanske komunističke partije, pod kontrolom Moskve, bio je glas za demorhišćane. Tako je radila i većina Italijana. Kod nas, koliko god zapušavali nos, žmurili ili se samoobmanjivali na ovim izborima nema se za koga glasati. Što je najgore neće ni u dogledno vreme

Indro Montaneli, jedan od najumnijih novinara koji su hodali ovom planetom, imao je običaj da kaže da pred svake izbore u Italiji, posle Drugog svetskog rata, on zapuši nos i glasa za Hrišćansku demokratiju. Poput Montanelija tako je radila i većina Italijana. Jedini način da se spreči dolazak na vlast Italijanske komunističke partije, pod kontrolom Moskve, bio je glas za demorhišćane koji su već uveliko bili ogrezli u korupciji, nepotizmu, klijentelizmu, zloupotrebi vlasti. Između dva zla, Italijani su birali ono manje, zapušavajući nos pred nepodnošljivim smradom.

Građanska Srbija više nema za koga da glasa čak ni sa zapušenim nosom. Devedesetih godina smo glasali protiv bračnog para Milošević-Marković i pseudoopozicione stranke Vojislava Šešelja, Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. U prvoj deceniji novog milenijuma smo stavljali maramicu na nos i glasali za Demokratsku stranku i njoj bliske partije, užasavajući se od pomisli da bi na vlast mogli da dođu oni koji bi da od Srbije naprave rusku guberniju. Nažlost, Demokratska stranka je počela toliko da zaudara da više nije postojala razlika između nje i novonastale Srpske napredne stranke. Time se i objašnjava tako lak prelaz brojnih članova DS u SNS i glasača od jedne ka drugoj političkoj opciji.

Postali smo kao žaba iz eksperimenta sa vrelom vodom. Koprcali smo se i borili dok smo jasno videli razliku između onoga što je predstavljao bračni par Milošević-Marković i njihov saborac Vojislav Šešelj, ili dok je bila vidljiva crta koja je razdvajala tzv. proevropske stranke od SRS, DSS i ostalih populističkih stranaka i pokreta. Nismo dozvolili da budemo skuvani. Onog momenta kada je postalo jasno da između DS pod vođstvom Borisa Tadića i novoosnovane SNS Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, ili SPS-a Ivice Dačića, suštinski nema nikakve razlike, voda u koritu je postala mlaka i mi se kuvamo u njoj, ravnodušni, dezorjentisani, nesposobni da razaznamo ni tračak nade na srpskom političkom horizontu, a kamoli da, kao nekad, zagrlimo ideju borbe za bolji život, bolju Srbiju.

SNS je politička formacija sa kadrovskom strukturom i logikom funkcionisanja koja odgovara vladajućim strankama u jednopartijskom sistemu, u kojoj je lider stranke neka vrsta božanstva, u kojoj nema mislećih ljudi već samo poslušnika ili oportunista. Aleksandar Vučić nije politički lenj i trom kao Boris Tadić, Vojislav Koštunica ili Slobodan Milošević, ali nije ni hrabar, ni brz, ni vispren, ni inteligentan, kao što je bio Đinđić, zato i dobija na izborima 40 odsto glasova i više, dok Zoran nije mogao da dogura dalje od 15 odsto, čak ni u najpovoljnijim okolnostima. Vučić, nažalost, nije naučio najvažniju lekciju iz tragičnog Đinđićevog iskustva: ne možeš zemlju sam da promeniš, za taj posao je mnogo potrebnije od vlastite snage i energije sposobnost da se izaberu saradnici koji će ti u tom naumu pomoći. Đinđić je platio glavom svoje pogrešne procene u izboru saradnika i saveznika. Vučić izbor svojih kadrova neće platiti glavom, ali će Srbija ostati zakovana za dno najsiromašnijih, najkorumpiranijih, najzaostalijih zemalja na Starom kontinentu. Ako ovako nastavi, Vučić će vrlo brzo morati da angažuje nekog iz svog okruženja, kao što je to nekada davno uradio najobrazovaniji rimski imperator Marko Aurelije, da ga prati i u svakom momentu podseća "da je on samo čovek".

SPS je muzejska stranka, sa ponekim novim eksponatom, najčešće zalutalim u mnoštvu političkih fosila. Sposoban da održava samo status-kvo situacije i da u njima preživljava, izumirući lagano, zajedno sa svojim biračkim telom. Dačićevo prizemno lukavstvo može da bude profitabilno za njega i njegovo najbliže okruženje, ali je njegov boravak u vlasti za Srbiju osuda na stagnaciju, tavorenje i svođenje politike na rečenicu - a gde sam tu ja?

DS-u je ostalo samo ime. Tragikomično je što je Bojan Pajtić, koji se tako vatreno bori za slobodu medija i novinara i optužuje Vučića za "ućutkivanje" novinara, isti onaj predsednik AP Vojvodina koji je postavio 2009. godine na mesto glavnog i odgovornog urednika novosadskog Dnevnika (u međuvremenu je ta osoba smenjena) čoveka koji je "a priori" zabranjivao obajvljivanje tekstova svojih novinara koji nisu bili na političkoj liniji tadašnjeg DS-a. Umesto da bude glavni i odgovorni urednik bio je politički komesar DS-a.

SDS, odnosno Boris Tadić je najtragičnija figura srpske političke scene. Dok je bio na vlasti Tadić je zatvorio vrata ili je oterao sve one koji su zaista verovali u evropsku Srbiju, a okružio se karijeristima i opurtunistima najgoreg kova. To se najbolje vidi kada uzmete i pogledate gde se danas nalaze i šta rade ljudi iz Tadićevog kabineta i njegovog bližeg i daljeg okruženja, počev od ministara, državnih sekretara i ambasadora. Za vreme Tadićeve vlasti odlazilo se toliko daleko da se zabranjivalo novinarima proevropskih ubeđenja da pređu u Politiku i ako je VAC na tome insistirao, pošto je u podeli zaduženja uređivačka politika bila u rukama vlade, a za finansije je bio zadužen nemački medijski koncern. Zamislite, ako je problem bio novosadski Dnevnik, koliko bi tek bila Politika. Tadić je jedini predstavnik građanske Srbije koji je imao priliku da zaista promeni našu zemlju i biće verovatno još dugo vremena jedini njen predstavnik koji je uspeo da pobedi na predsedničkim izborima. Zato je njegova odgovornost za sve što nam se dogodila najveća. Tadić nam je uzeo ono što Milošević, Šešelj, Koštunica, Nikolić i Vučić nisu uspeli: nadu.

LDP i LSV su od njihovog osnivanja partijska preduzeća Čede Jovanovića i Nenada Čanka sa ciljem ostvarivanje privatnih interesa. Dovoljno je pogledati ko je sve prošao kroz te stranke i koliko se zadržao da bi se shvatilo koliko su Jovanović i Čanak klasičan primer maksime čuvenog austrijskog psihijatra Alfreda Adlera da je mnogo lakše boriti se za vlastite principe nego ih poštovati u svakodnevnom životu.

SRS i Vojislav Šešelj su političke karikature koje su uvek u službi onoga ko je na vlasti. Devedesetih godina su služili za prljave poslove Slobodana Miloševića, u prvoj deceniji novog milenijuma su odradili posao za Borisa Tadića da pobedi dva puta na izborima Tomislava Nikolića. Za one sa malo slabijim pamćenjem setite se Šešeljevih izjava u poslednjoj nedelji izbornih kampanja 2004. i 2008. godine o Zoranu Đinđiću koje su direktno podrile Nikolićeve šanse da pobedi Tadića. Šešelj je od prvog dana veran svom poslodavcu, menjaju se režim ali njegov je poslodavac uvek isti i uvek je uz onog ko je na vlasti.

DVERI I DSS. Demokrastka stranka Srbije je umiruća salonska stranka koja se priključila na infuziju najretrogradnijeg populizma pokreta Dveri i njenog lidera Boška Obradovića. Dveri su srpska verzija Britanske fašističke unije, a Obradović je srpska verzija Osvalda Mozlija lidera engleskih fašista, čak bi i fizički ličili ako bi Obradović pustio brkove. Da je Srbija Britanija Obradović i Dveri bi bili ismejani i izloženi najoštrijoj satiri, kao što je to bio slučaj sa njihovim britanskim pretečama. Srećom, njihova snaga je u Srbiji na klackalici izbornog praga, pa osim galame i jeftinog populizma nemaju šta drugo da ponude ili urade.

Ostali učesnici izborne trke su na nivou statističke greške pa je iluzorno o njima i pisati. Sve u svemu, koliko god zapušavali nos, žmurili ili se samoobmanjivali na ovim izborima nema se za koga glasati. Što je najgore neće ni u dogledno vreme.

http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/ni-sa-zapusenim-nosom-nema-za-koga-da-se-glasa/