Imamo još dva meseca da strankama kažemo da „buđav lebac“ ne bi trebalo ponovo da bude jedino jelo na meniju
Kada smo na izborima 2012. bili beli listići još nije bila prevedena knjiga Žozea Saramaga Zapis o pronicljivosti, tako da je taj spontani pokret od pre četiri godine bio i u tom smislu originalan. U kulturnom smislu, beli listići su bili avangarda tog vremena – u autoritarnoj kulturi odbili su da slušaju svoje političare, pa i komentatore, koji su im unisono poručivali da je njihov gest morbidan i infantilan. Kao što kod Saramaga ljudi masovno izlaze na izbore samo da bi u glasačkim kutijama ostavili bele listiće, tako smo i mi tada istrajali i uradili šta smo naumili. Poruku smo poslali.
Beli listići, međutim, nisu neko trajno opredeljenje. Poruka koja se putem belih listića mogla poslati jednokratna je, to je poruka da je barem jedan sloj ljudi voljan da demokratiju u Srbiji podigne na viši nivo, odnosno da pokaže da igra u kojoj „svi građani podržavaju vlast“ ili „političku klasu“ može da se ne igra i da je moguće da se odnos vlasti i građana preokrene tako da građani budu na mestu autoriteta. Kao što sada sasvim jasno znamo: korak ka toj široj demokratiji bio je samo simbolički gest, događaj koji je više uticao na stanje duha nego na političku klasu.
Sada, pred novim izborima, pokreće se ista mašina sužavanja svesti koja je bila na delu i kod svih ranijih izbora. Uskoro će i oaze slobodne diskusije u ponekom mediju i na društvenim mrežama početi da potiskuju pi-ar poruke i celovečernji termini sa političarima u glavnoj ulozi. Atmosferu će ispuniti napetost, skandali, trake i izmišljene ili manje izmišljene afere. Kod nas trenutak izlaska na izbore mora da se plati daljim sužavanjem izbora.
Ovo sužavanje svesti počelo je već posle prošlih vanrednih izbora. Poukidane su političke emisije poput „Utiska nedelje“, a ova kolumna izaći će 1. marta, što bi otprilike trebalo da bude termin povratka emisije „24 minuta” na TB B92, posle ničim neizazvane tromesečne pauze. Studio B je sada u privatnom vlasništvu i radi 24 sata za gradsku vlast, kao što ostale privatne televizije rade za republičku. Tabloidi su nametnuli svoj stil i svoje teme celoj javnosti. Svi su oni na istom zadatku uterivanja građana u tor vlasti – postupati po agendi vlasti, deliti mišljenje vlasti, kretati se u okvirima vlasti. Tabloidi stvaraju maglu koja prekriva sve i trude se da nas uvere da je taj stepen vidljivosti normalno stanje.
Kao i kod Saramaga, enigmu još mogu predstavljati samo građani za koje se ne bi moglo reći da se baš raduju temama iz tabloida. Šta oni misle? Da li je količina magle prevelika i za nas, koji smo poslovično nezainteresovani za vidljivost u sferi države? Zaista, koliko ljudi misli da bi Srbija mogla da bude značajno drugačija nego sada? Da li čitavi segmenti vlasti moraju biti tajna? Da li se o opoziciji u demokratiji mora govoriti kao o „mrziteljima“, kao da je mržnja jedini razlog zbog koga bi, navodno savršena vlast, mogla biti kritikovana? Koliko ljudi uopšte smatra da je normalno da vlast bude nesavršena i stalno kritikovana? Koliko ljudi smatra da je apsolutna vlast loša? Sve su to pitanja na koja će predstojeći drugi vanredni izbori, koji se zapravo održavaju u terminu u kome bi trebalo da budu redovni izbori, četiri godine posle prošlih – dati odgovor. Ali, džabe ćemo birati ako ova nepuna dva meseca do izbora ne iskoristimo za jasnije formulisanje zahteva koje upućujemo budućim vlastima. Tu puka nada da će biti bolje neće puno pomoći. Ukoliko javnost ne uspe da jasno kaže kakvu državu želi i niko ko izlazi na izbore to ne čuje, biće kao i ranije. Blizu katastrofalnog.
U novoj predizbornoj kampanji propagandni štabovi nam spremaju još jedan niz pi-ar poruka i reklama. Posebno privatne televizije, a za njima i nedovoljno javni servis, spremno čekaju da tu propagandu prenesu do birača. Ceo proces je kao i svaka druga reklama: oni imaju proizvod, a mi kupujemo. Imamo još dva meseca da strankama kažemo da „buđav lebac“ ne bi trebalo ponovo da bude jedino jelo na meniju, jer niko ne zna kako bi građani mogli da reaguju, ako tako i bude. Možda 85 odsto izađe i preda beli listić, kao kod Saramaga? A možda glasa sasvim neočekivano.
Mislite o tome.
Urednik sajta „Dvogled”
http://www.politika.rs/sr/clanak/350247/Pogledi/Oni-prodaju-mi-kupujemo
Kada smo na izborima 2012. bili beli listići još nije bila prevedena knjiga Žozea Saramaga Zapis o pronicljivosti, tako da je taj spontani pokret od pre četiri godine bio i u tom smislu originalan. U kulturnom smislu, beli listići su bili avangarda tog vremena – u autoritarnoj kulturi odbili su da slušaju svoje političare, pa i komentatore, koji su im unisono poručivali da je njihov gest morbidan i infantilan. Kao što kod Saramaga ljudi masovno izlaze na izbore samo da bi u glasačkim kutijama ostavili bele listiće, tako smo i mi tada istrajali i uradili šta smo naumili. Poruku smo poslali.
Beli listići, međutim, nisu neko trajno opredeljenje. Poruka koja se putem belih listića mogla poslati jednokratna je, to je poruka da je barem jedan sloj ljudi voljan da demokratiju u Srbiji podigne na viši nivo, odnosno da pokaže da igra u kojoj „svi građani podržavaju vlast“ ili „političku klasu“ može da se ne igra i da je moguće da se odnos vlasti i građana preokrene tako da građani budu na mestu autoriteta. Kao što sada sasvim jasno znamo: korak ka toj široj demokratiji bio je samo simbolički gest, događaj koji je više uticao na stanje duha nego na političku klasu.
Sada, pred novim izborima, pokreće se ista mašina sužavanja svesti koja je bila na delu i kod svih ranijih izbora. Uskoro će i oaze slobodne diskusije u ponekom mediju i na društvenim mrežama početi da potiskuju pi-ar poruke i celovečernji termini sa političarima u glavnoj ulozi. Atmosferu će ispuniti napetost, skandali, trake i izmišljene ili manje izmišljene afere. Kod nas trenutak izlaska na izbore mora da se plati daljim sužavanjem izbora.
Ovo sužavanje svesti počelo je već posle prošlih vanrednih izbora. Poukidane su političke emisije poput „Utiska nedelje“, a ova kolumna izaći će 1. marta, što bi otprilike trebalo da bude termin povratka emisije „24 minuta” na TB B92, posle ničim neizazvane tromesečne pauze. Studio B je sada u privatnom vlasništvu i radi 24 sata za gradsku vlast, kao što ostale privatne televizije rade za republičku. Tabloidi su nametnuli svoj stil i svoje teme celoj javnosti. Svi su oni na istom zadatku uterivanja građana u tor vlasti – postupati po agendi vlasti, deliti mišljenje vlasti, kretati se u okvirima vlasti. Tabloidi stvaraju maglu koja prekriva sve i trude se da nas uvere da je taj stepen vidljivosti normalno stanje.
Kao i kod Saramaga, enigmu još mogu predstavljati samo građani za koje se ne bi moglo reći da se baš raduju temama iz tabloida. Šta oni misle? Da li je količina magle prevelika i za nas, koji smo poslovično nezainteresovani za vidljivost u sferi države? Zaista, koliko ljudi misli da bi Srbija mogla da bude značajno drugačija nego sada? Da li čitavi segmenti vlasti moraju biti tajna? Da li se o opoziciji u demokratiji mora govoriti kao o „mrziteljima“, kao da je mržnja jedini razlog zbog koga bi, navodno savršena vlast, mogla biti kritikovana? Koliko ljudi uopšte smatra da je normalno da vlast bude nesavršena i stalno kritikovana? Koliko ljudi smatra da je apsolutna vlast loša? Sve su to pitanja na koja će predstojeći drugi vanredni izbori, koji se zapravo održavaju u terminu u kome bi trebalo da budu redovni izbori, četiri godine posle prošlih – dati odgovor. Ali, džabe ćemo birati ako ova nepuna dva meseca do izbora ne iskoristimo za jasnije formulisanje zahteva koje upućujemo budućim vlastima. Tu puka nada da će biti bolje neće puno pomoći. Ukoliko javnost ne uspe da jasno kaže kakvu državu želi i niko ko izlazi na izbore to ne čuje, biće kao i ranije. Blizu katastrofalnog.
U novoj predizbornoj kampanji propagandni štabovi nam spremaju još jedan niz pi-ar poruka i reklama. Posebno privatne televizije, a za njima i nedovoljno javni servis, spremno čekaju da tu propagandu prenesu do birača. Ceo proces je kao i svaka druga reklama: oni imaju proizvod, a mi kupujemo. Imamo još dva meseca da strankama kažemo da „buđav lebac“ ne bi trebalo ponovo da bude jedino jelo na meniju, jer niko ne zna kako bi građani mogli da reaguju, ako tako i bude. Možda 85 odsto izađe i preda beli listić, kao kod Saramaga? A možda glasa sasvim neočekivano.
Mislite o tome.
Urednik sajta „Dvogled”
http://www.politika.rs/sr/clanak/350247/Pogledi/Oni-prodaju-mi-kupujemo
Нема коментара:
Постави коментар