Подршка породице је кључна за узбуњивање

Нуклеарног инжењера Волтера „Волта“ Тамосаитиса, једног од најпознатијих америчких узбуњивача, екипа Пиштаљке упознала је прошле године на Харварду, где је одржао говор о свом искуству са пријављивањем опасности по животну средину и отказу који је уследио после те пријаве. После говора, попричали смо са Тамосаитисом, крупним човеком благог погледа и утврдили да су судбине узбуњивача у САД и Србији веома сличне. У међувремену, Волту је бивши послодавац исплатио нешто више од четири милиона долара одштете. Та фирма тврди да отказ није био последица узбуњивања, да над Тамосаитисом није вршена одмазда и да су му новац исплатили само да би избегли дугу парницу.
Доктор Волт Тамосаитис је у лето 2010. године био главни инжењер на пројекту чишћења нуклеарног отпада у Ханфорду у држави Вашингтон на северозападу Сједињених Држава. Ханфорд је једно од првих нуклеарних постројења на свету, ту је направљен први плутонијумски реактор на свету и у њему је произведен плутонијум којим је 1945. године погођен Нагасаки. За више од шездесет година постојања, у Ханфорду се накупило више од 200 милиона литара радиоактивног муља који је почео да цури и претио да загади реку Колумбију и преко ње Тихи океан, толико да би инцидент у јапанској Фукушими изгледао као дечја игра. Суочена с могућом катастрофом, америчка влада одвојила 13 милијарди долара за прерађивање отпада у безбедне стаклене шипке. Посао изградње постројења за прераду (витрификацију) добила је велика грађевинска компанија Бехтел, а она је као подизвођача ангажовала УРС, где је био запослен Тамосаитис. Рок за завршетак посла био је јул 2010. а фирме би поделиле награду од шест милиона долара за његово успешно окончање. Како се рок приближавао, растао је притисак на Тамосаитиса да каже да је све у реду. Он је то одбио, подносећи доказе да посао није завршен и да може доћи до велике опасности по животну средину.
Тада је пребачен на друго радно место, у подрум фирме, и није добијао никакав задатак. Из подрума су га „извукли“ готово годину и по дана касније, пошто је о опасности по околину и штети за државни буџет сведочио пред Сенатом у Вашингтону. То сведочење га ипак није спасло отказа који му је „због недостатка посла“ уручен 2013. године, после 44 године радног стажа у УРС-у.
Како сте одлучили да пријавите свог послодавца?
То што су они мени урадили није било у реду и нисам хтео да се то догоди још некоме. И тиме што су инсистирали да се примене лоша решења за постројење за витрификацију направили су грешку. Желео сам да то постројење буде направљено да ради безбедно и ефикасно.
Да ли бисте поново то урадили?
Да, бих, али иста ситуација би за некога другог можда имала другачије последице. Године, пензија, приходи, деца код куће или деца која се спремају за факултет – све су то неке од околности које сваки узбуњивач мора да узме у обзир. Морате имати на уму да је то дуга борба и да то што ви и неко други мислите да сте у праву не значи да ћете победити.
Да ли сте имали подршку своје породице током узбуњивања и кад сте остали без посла? Колико значи та подршка?
Да, имао сам потпуну подршку породице. Подршка породице, а нарочито супружника, кључна је за узбуњивање. Ваши поступци утичу на целу вашу породицу. Зато вам треба та подршка.
Сећам се да сте на Харварду рекли да је узречица вашег послодавца била: Само нек има проблема, па ће бити и пара (Keep the problems going, to keep the money flowing). Да ли се ваш став о великом бизнису променио после онога што сте доживели?
Не. Став ми је остао исти. Велики бизнис за циљ има да заради новац. Ту нема ништа спорно. Али, проблеми настају кад они лоше поступају с људима. Притисак бизниса тера менаџере да из разноразних разлога раде лоше ствари. То се дешава. Људи ће ићи линијом мањег отпора да би помогли себи. Неко мора да упозори на то, јер зло превладава ако добри људи ћуте. Међутим, кад проговорите, то има последице.
Колико невладине организације и медији могу да помогну узбуњивачима?
Медији могу стално да скрећу пажњу на случај и да обезбеде подршку за узбуњивача, али с друге стране судови и судије могу да донесу произвољне одлуке које немају везе са чињеницама. Политичари могу највише да помогну ако вам пруже подршку. Опет, они могу да нанесу и највише штете ако подржавају послодавца. Што се невладиних организација тиче, ја сам имао подршку „Ханфордског изазова“ (Hanford Challenge). Без њих би мој случај пропао. Они су сјајан пример подршке, јер су контактирали са политичарима, новинама, ТВ станицама и уговарали ми наступе.
Која је ваша порука српским узбуњивачима, нарочито онима који пријављују опасност по животну средину?
Препоручујем им да себи поставе следећа питања:

• Ко може највише да изгуби због проблема који желите да пријавите? Народ, локална заједница, политичари, компанија?

• Који унутрашњи канали за пријављивање постоје унутар компаније? Да ли их је неко користио?

• Како знате да постоји проблем? Који су докази?

• Ко има највише интереса да исправи тај проблем?

Треба да схватите да политичари и вође локалне заједнице можда имају улог у компанији и не желе да се било шта промени. Узбуњивачи морају сами да одлуче колико тога су спремни да се одрекну да би решили тај проблем. Биће им потребна подршка медија (новина и телевизије), политичара, истражних органа...

• Да ли можете да обезбедите ту подршку?

• Шта ако останете без посла – да ли ћете моћи да преживите? Да ли можете да добијете слично плаћени посао у истом месту ако вас ставе на црну листу?

Видите да нема једноставне поруке. Људи морају да пусте своје срце и уверења да их воде. Одлука коју неки 40-годишњак донесе о борби против загађења може бити дијаметрално супротна од оне коју доноси неки 65-годишњак. Узбуњивање је велика одлука. Људи то не раде због новца или славе, већ зато што верују да је нешто што утиче на заједницу заиста лоше и да то треба исправити. И то обично буде дуга борба. Можете ли да издржите борбу која траје пет или десет година?
Фотографије у тексту преузете са сајтова: hanford.gov, c-span.org, WikipediaИнтервју је урађен уз помоћ USAID-овог Пројекта за реформу правосуђа и одговорну власт (JRGA). За садржај су одговорни аутори и он не мора одражавати ставове USAID-a или Владе Сједињених Америчких Држава.

https://pistaljka.rs/home/read/538