Moderni um se pokazao posebno vičnim i revnosnim u oblikovanju monopola i utvrđivanju ekskluzivnosti prava. Pokazalo se da svoje potpuno zadovoljenje stiče u trenutku kada privilegija primene željenog pravila postaje osigurana za one koji su postupali u njeno ime; ako je u cilju osiguranja te privilegije primena te iste maksime morala biti uskraćena ili se smatralo da mora biti uskraćena nekim drugim pripadnicima ljudskog roda (zbog njihove pretpostavljene nepodesnosti, nedostojnosti, ili iz bilo kog drugog razloga koji se smatra odgovarajućim a proglašen je očiglednim, imperativnim i neupitnim), u takvoj situaciji moderni um se nije pokazao sklonim da upućuje prigovore, osim u (nekim) bezbedno odeljenim, a po svojoj zvučnoj izolovanosti čuvenim kancelarijama akademskih filozofa. Um nije protestovao ni kada su se izvan, a nekada i unutar tih kancelarija čuli stavovi da je patnja nekih ljudi prihvatljiva cena za uklanjanje neugodnosti koje možda pogađaju neke druge - u stvari, ako smo „mi" ti „neki drugi" čije neugodnosti treba da budu otklonjene, iako je naš um trebao/mogao da stavi prigovor na tu cenu. Zamislimo samo da je Hitler uspeo da baci nekoliko atomskih bombi na Britaniju i Ameriku pre nego što je izgubio rat i pre nego što su njegovi satrapi privedeni pred sud. Zar ne bismo dodali taj čin spisku nacističkih zločina protiv čovečnosti? I zar ne bismo komandante Gvantanama i Bagrama priveli na sud da su oni postupali u ime Kastrove Kube, Miloševićeve Srbije ili Sadamovog Iraka? U očiglednoj suprotnosti sa strategijom koju podrazumeva Kantov kategorički imperativ, moderna racionalnost se kretala pravcem slobode, bezbednosti ili sreće, neometana brigom o tome u kojoj su meri, i da li su uopšte, ti oblici slobode, bezbednosti ili sreće koje je ustanovila bili podesni da postanu univerzalno vlasništvo čovečanstva. Do sada, moderni um je služio privilegiji, ne univerzalnosti, dok je želja za sticanjem superiornosti i postavljanje sigurnih temelja superiornosti - a ne san o univerzalnosti - bila njegova pokretačka snaga i povod njegovih najspektakularnijih dostignuća. Pre Aušvica (ili sovjetskog Gulaga, ili Hirošime...) nismo znali do koje mere strašna i užasna raznovrsnost zla koji čine ljudi, moralnog zla koje postaje prirodno, može biti kada to zlo dobije nova oruđa i oružja od moderne nauke i tehnologije. Ono što takođe nismo znali tada, u to sada daleko i teško zamislivo vreme „pre" (a što i danas samo nerado priznajemo, ili sasvim odbijamo da priznamo, uprkos saznanjima kojih ima u izobilju), jeste da logika modernog života radikalno, u do sada nečuvenoj meri, širi raspoloživu zonu za regrutovanje potencijalnih zlotvora. Najužasnija lekcija Aušvica, Gulaga, Hirošime jeste da, suprotno uobičajenom shvatanju koje je, doduše, uvek bilo izražavano partijaški, monstruozna delà ne vrše samo čudovišta - da to čine samo čudovišta, do najmonstruoznijih i najužasnijih zločina za koje znamo ne bi ni došlo. Ne bi mogla biti čak ni planirana, usled nedostatka adekvatne opreme, a zasigurno ne bi mogla biti izvedena do kraja usled nedostatka adekvatnih „ljudskih resursa". Moralno najrazornija lekcija Aušvica, ili Gulaga, ili Hirošime nije to da možemo biti stavljeni iza bodljikave žice ili saterani u gasne komore, već to da (pod odgovarajućim uslovima) možemo držati stražu i prskati bele kristale u cevovod; i ne to da atomska bomba može biti bačena na nas, već to da (pod odgovarajućim uslovima) mi možemo baciti tu bombu na druge ljude. A još veći užas, istinski metaužas, inkubator u kome se uzgajaju svi drugi užasi, proističe iz saznanja da, dok ja pišem ove reči ili dok ih vi čitate, u dubini duše i ja i vi želimo da takve misli nestanu, a kada odbijaju da odu onda dozvoljavamo zlu, koje je bezbedno u svojoj nevidljivosti, da „se nadima i širi se" - iako se upiremo da ga poreknemo, dovodeci u pitanje njegov kredibilitet, i odbacujemo ga kao lažnu uzbunu, ostajemo nesvesni naše dužnosti da se prisetimo i da razmišljamo o onome što je Hana Arent pronašla u izveštajima učenih psihologa koji su bili pozvani da svedoče na suđenju Ajhmanu:
Nekoliko psihijatara ga je ocenilo „normalnim" - „u svakom slučaju normalnijim nego što sam ja nakon što sam ga pregledao", navodno je uzviknuo jedan od tih psihijatara, dok je jedan drugi psihijatar ocenio da njegov kompletan psihološki profil, njegovi stavovi prema supruzi i deci, majci i ocu, braći, sestrama i prijateljima „nisu bili samo normalni već i veoma poželjni" - i, konačno, sveštenik koji ga je redovno posećivao nakon što jeVrhovni sud završio saslušanja po žalbi sve to je potvrdio, izjavivši da jeAjhman „čovek sa veoma pozitivnim idejama".
Ajhmanove žrtve bili su „ljudi poput nas". Ali takvi su bili i - daleko bilo - mnogi Ajhmanovi egzekutori, koljači; a Ajhman? Obe ove stvari izazivaju strah. Ali, dok prvo predstavlja poziv na akciju, ovo drugo onesposobljava i parališe, uz šapat da je suprotstavljanje zlu uzaludan posao. Možda je to razlog zašto se tako jako opiremo toj drugoj stvari. Strah koji je istinski i beznadežno nepodnošljiv jeste strah od nepobedivosti zla. Pa opet, kako je Primo Levi izjavio u svom testamentu dužine knjige: nema sumnje da svako od nas potencijalno može postati čudovište.
Bilo bi bolje za sve nas - više umirujuće, ugodnije, ali, avaj, ne bezbednije, da verujemo da je zlo samo Đavo koji se krije pod kraćim imenom, kome je isečeno jedno slovo (kao kriminalac na spisku „traži se" koji brije bradu ili brkove da bi izbegao hapšenje). Međutim, užasna vest glasi: Ajhman nije bio Đavo. On je bio neupadljivo, tmurno, dosadno, „obično" stvorenje: neko pored koga prođete na ulici a da ge i ne zapazite. Kao suprug, otac ili komšija teško da se po ičemu izdvajao iz mase. Bio je prosek, sredina demografskih statističkih tabela - kao što bi sigurno bio i prosek u psihološkim statističkim tabelama, kao i u moralnim tabelama (kada bismo bili u stanju da ih proračunamo). On je samo vodio računa više o svojoj ugodnosti nego o ugodnosti drugih, kao što to i svi mi radimo. Ti obični, redovni prestupi ili greške u vanrednim vremenima dovode do vanrednih rezultata. Kada to uvidimo - više nam Đavo nije potreban. Da stvari budu još gore, danas ne možemo ozbiljno shvatiti „hipotezu o Đavolu" kada (ako) nam je neko ponudi. I, najgore od svega, Đavo iz te hipoteze bi možda nama delovao sasvim nevešto i trapavo u poređenju sa tom trivijalno racionalnom osobom na optuženičkoj klupi sudnice u Jerusalimu.
Onaj ko u ovom tekstu nije prepoznao psihološki profil trivijalno racionalnog Aleksandra Vučića, lidera Srpske Napredne Stranke, neka čita iznova i iznova, čak i onda, ako mu to bude moguće, iza rešetki... odatle se najbolje vidi.
ime autora poznato vlasnici Linkedin profila...
https://www.linkedin.com/pulse/aleksandar-vu%C4%8Di%C4%87-i-su%C5%A1tina-zla-ana-bo%C5%A1kovi%C4%87
Нема коментара:
Постави коментар