Tu negde uoči samog ulaska u novu, još srećniju i uspešniju 2016. godinu, javnosti se saopštenjem obratio vrcavi ministar kulture i informisanja u Vladi Srbije Ivan Tasovac.
Najavljujući završetak Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti, ministar je kazao kako se nada da će se u godini pred nama u medijima i u kulturi stvoriti klima u kojoj će se, umesto dosadašnjeg očekivanja od „čarobnog štapića odozdo", više ceniti rad, lična i institucionalna odgovornost; upravo, dakle, one vrednosti koje je, tokom svog uspešnog mandata, promovisao sam ministar Tasovac.
„I poslednji vrabac na grani zna da je godina iza nas bila godina velikih izazova, i na ekonomskom i na društvenom planu. Ali ono što vrapci ponekad zaboravljaju jeste da su u tranzicionom društvu, koje se, uz to, još suočava i sa ekonomskom krizom, i mediji i kultura u naročito osetljivom položaju. U takvom društvu očekivanja nekakve medijske i kulturne renesanse, koja bi se desila preko noći, bez teškog i mukotrpnog rada, moguća je samo u vrapčijim glavama", poručio je građanima Srbije ministar Ivan Tasovac.
Glumac i profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu Radoslav Milenković oduševljen je ptičjim metaforama ministra Tasovca.
„Nadam se da će se poznati ornitolog, ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac, umesto praznog etiketiranja, u 2016. godini konačno pozabaviti svojim poslom i početi, na primer, da istinski komunicira sa Nacionalnim savetom za kulturu ili da će, recimo, na dnevni red jedne od narednih sednica Vlade Srbije staviti imenovanje upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu. Tim pre što i vrapci na grani znaju da je Božidar Đurović pre godinu dana na to mesto izabran na regularnom konkursu; baš kao što ti isti vrapci znaju da je dužnost ministra da sprovede odluku Upravnog odbora Narodnog pozorišta, kao i da se ta odluka i dalje ne sprovodi", kaže Radoslav Milenković.
Zašto se ne sprovodi?
- Ne znam razloge, ali se po pozorišnim kafanama priča da je v. d. upravniku Narodnog pozorišta Dejanu Saviću ministarka Zorana Mihajlović poručila da sedi tu gde je, da ne mrda.
Iako ministri u Vladi premijera Aleksandra Vučića sve i znaju i mogu - neki od njih su, na primer, istovremeno i vlast i opozicija, i podanici i disidenti - nije baš jasno kakve veze ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture ima sa upravnikom arodnog pozorišta.
- Pretpostavljam da je reč o demonstraciji partijske moći. Ovo je, međutim, tek jedan od brojnih primera. Gde god bismo pipnuli, svuda bi procurio sličan gnoj, čirevi bi popucali. Zato se i pitam ima li uopšte smisla ovakvom ministru kulture predlagati lakšu ornitološku vežbu s početka: da, kao dživ-dživ, na dnevni red Vlade stavi nešto što je u njegovoj nadležnosti; a ne da, u skladu sa stajlingom sopstvenog gnezda, onako kicoški i banalno koristi vrapčije metafore da bi rekao nešto što nije istina.
Šta nije istina?
- Nije istina da su umetnici neradni i da je renesansa nemoguća. Renesansa je, naime, uvek moguća, naročito u kulturi. Zašto je onda nema? Zato što je u ovoj zemlji za kulturu predviđeno znatno manje od jednog procenta bruto nacionalnog dohotka. Ni u jednoj državi sveta renesansa ne počiva na robovskom radu umetnika; počiva na negovanju duha, na negovanju institucija, na snažnom duhovnom zamahu, na usmerenju, na veri i potrebi da pravite predstave, koncerte, izložbe... S druge strane, nisam siguran da je renesansa ovom društvu uopšte potrebna. Naročito ako bi je sprovodio Ivan Tasovac, koji građane savetuje da se daljinskim upravljačem bore sa rijaliti programima, u kojima se svakodnevno šepuri jedan pravosnažno osuđeni čovek. Srbija je jedina država na svetu u kojoj, ako vas sud proglasi krivim za neko krivično delo, umesto u zatvor, na izdržavanje kazne idete u rijaliti. Nikada u istoriji, što bi rekao premijer, toga nije bilo. Ili uzmimo pozorišta, koja, zahvaljujući Vladinoj uredbi o zabrani zapošljavanja, danas jedva da funkcionišu.
Kako - jedva?
- Kada sa osam dođete na dve premijere godišnje, uz problematične izbore tekstova, reditelja i glumaca, onda to znači da ovo društvo suštinski ne mari ni za glumce, ni za pozorišta, ni za kulturu. Tako se gase institucije koje su mnogo pre nas i mnogo pre socijalizma, uz ogroman trud i samopožrtvovanost, pravili, na primer, Sava Tekelija, Platon Atanacković i ostali osnivači Matice srpske. Današnjom politikom sve se to urušava i gasi, zbog čega bi njeni nosioci trebalo duboko da se stide.Zar vi zaista mislite da je Nebojši Stefanoviću, Bratislavu Gašiću ili opozicionoj ministarki uopšte važno hoće li se ugasiti Narodno ili bilo koje drugo pozorište; da znaju ko je u Srbiji i Jugoslaviji nekada bio na čelu tih institucija; da im imena tih ljudi nešto znače?!
- Tragedija ove zemlje je politička elita koja je vodi. Imate pravo: oni o tome nemaju pojma, pa im onda ništa i ne znači. Ti ljudi ne znaju čak ni o ono o čemu bi makar nominalno morali nešto znati. Njihovi dometi u kulturi ograničeni su na glumca u akcionim filmovima američke B produkcije, koga, videli ste, oduševljeno dočekuju, uručuju mu srpski pasoš... Voleo bih, recimo, da mi neko od ministara svojim rečima odgovori na pitanje šta je poslednje pročitao, šta namerava da pročita, kada je posetio neku izložbu, pogledao ozbiljnu predstavu...
Premijer Vučić, kaže, dosta čita. Njegovi su govori prepuni citata...
- Premijeru se ne može verovati.
Zašto?
-Zato što je u njegovoj insomniji, u tom samomučenju i požrtvovanosti za opšte dobro, teško naći vremena za bilo kakvo čitanje. Ali sam premijer je izabrao takav put. A to što su njegovi govori prepuni citata potvrđuje da on ne zna da citat nije znanje. Uostalom, i doktorski rad ministra policije dr Stefanovića vrvi od citata, ali to ne znači da je dobar i originalan. Veliki problem premijera je u tome što ga, u kreativnom i pozitivnom smislu, zasigurno niko i nikada neće citirati. Tim pre što je upravo on jedan od najzaslužnijih za ukidanje principa koji je u istoriji sveta, u istoriji civilizacije uvek postojao: čovek uči da bi stekao znanje. I samo kada nešto znate, smete to i da radite. Ne radite ako ne znate. A znate samo ako učite. U tom trouglu je sve! Ovo što danas gledamo oko sebe nije rezultat vrednosti na kojima počiva pristojno društvo, već posledica ogoljene bahatosti, samovolje, bezočne ambicije, vlastohleplja, gramzivosti... Svih, dakle, onih negativnih poriva koji su svojstveni ljudskoj prirodi i koje normalan čovek mora da kontroliše. Tome bi, pored ostalog, trebalo da služe zdrave institucije: da vas nauče da pobedite najniže porive i da svojim čestitim radom porodici i sebi obezbedite egzistenciju i prosperitet. Samo je u tom slučaju svaka žrtva i svaka muka kojoj ste izloženi lakša: znate, naime, da ćete postići zacrtani cilj. Svojoj deci godinama pokušavam to da objasnim.Ima li u ovakvom društvu uopšte smisla decu vaspitavati na taj način? Zar se pristojan čovek odavno ne oseća poraženo?
- Slušajući one koji svakodnevno ispisuju letopis naših života, uvek se setim Šekspira: to je priča koju ludak priča, puna buke i besa... Moj profesor Branko Pleša sećao se kako je kao dečak, kao član školske dramske sekcije, igrao novinara koji je na sceni nešto zapisivao. Kao svaki diletant, i on je na toj hartiji škrabao i žvrljao, simulirao novinsko beleženje, što je kasnije, pričao mi je, bio jedan od najvećih razloga njegove glumačke postiđenosti. Znao je, naime, da je to što je tada pisao bila laži; da je reč o izmišljotini zbog koje se stideo. E, upravo tako se danas ponaša ova vlast: žvrlja, piše šta hoće, izmišlja, simulira situaciju. Ali za razliku od mog profesora - nigde stida! Pitate da li se osećam poraženo. Ne, ne osećam se tako. Valjda zato što verujem da razumem šta je šta. Verovatno su ovako kako mi danas proživljavamo svoje živote ljudi nekada uspevali da izdrže izolaciju, konclogore, veliku nevolju. Svoje studente učim da svaka vežba, svaka lekcija ima smisla samo ako znamo od čega se sastoji i čemu služi. A ne kako bi trebalo da izgleda u svojoj pojavnosti. Jer ako ćemo pravo, mi to ne znamo. Ali možemo da znamo šta je šta. I koliko vredi. Neka se način života koji sam izabrao nazove margina ili unutrašnja emigracija, neka se nazove izbor da postanete apatrid u svojoj ulici, u vlastitoj zemlji, nije važno; važno je da u svom jeziku, u svojoj tradiciji, u svojoj kulturi, u svom temelju, u onome što je smisao života - od porodice do posla kojim se bavim - znam šta je šta. Zato i nemam želju da budem na bilo kojoj drugoj strani. Na strani politike, na primer. Ili njenih miljenika. Naprosto, to je drugi svet. Moja majka mi je, još dok sam bio dečak, govorila: „Pomešaj se u mekinje - poješće te svinje."
Pominjete „drugi svet"...
- To je svet koji je ljudima uništio elementarno dostojanstvo, doveo im u pitanje egzistenciju; svet koji nema ideju o tome šta je kultura, šta je vrednost. Priče aktuelne vlasti o radnim mestima, o profitima, o porezima, o patriotizmu, sve je to koješta! Patriota je Sava Tekelija, ne oni. Tekelija je imao svest, odgovornost, savest. Imaju li ih oni? Znaju li da je profit od kulture neuporedivo vredniji od svih njihovih navodnih profita i uspeha? Profit od kulture je ono najvrednije porodično nasleđe koje pristojan svet ne prodaje; nešto što imate, što čuvate, što je vaš temelj, vaš identitet. A ne „Beograd na vodi". I onda se premijer pita zašto ga elita ne podržava. Možda zato što nikada nije pokazao ni gest razumevanja za bilo šta čime se ta elita bavi. Njemu istinska elita uopšte nije potrebna. Naprotiv: veruje da bilo koju neznalicu može imenovati na bilo koje mesto i time ga učiniti „elitom". S druge strane, ljudi koji pristaju da rade ono što ne znaju pre svega polažu elementarni test inteligencije i pristojnosti.Poznajete li nekoga ko nije prihvatio ponuđeno? Evo, setih se da je pisac Filip David odbio mesto ambasadora, koje mu je svojevremeno ponudila vlada Vojislava Koštunice. Znate li još nekoga?
- Po pravilu, te se ponude dobijaju daleko od očiju javnosti. Devedesetih, Egon Savin je časno odbio da preuzme Narodno pozorište. I meni su 2001. ponudili Srpsko narodno pozorište, ali sam odbio. Verovao sam, naime, da u datim uslovima ne bih bio sposoban da vodim toliku kuću. Ostalo... Ne mogu da se setim. Očigledno je teško odbiti. Mora da je ta vlast neka ozbiljna droga.
http://www.newsweek.rs/srbija/69551-radoslav-milenkovic-vucicu-elita-nije-potrebna.html
Нема коментара:
Постави коментар