Premijer ne odustaje od namere da povrati nadu i pokrene depresivnu državu pa je, tražeći nov mandat za teška vremena, raspisao vanredne izbore u zemlji u kojoj gotovo da ništa ne uspeva – sem obećanja.
Mnogi se čude zašto, kada sva ispitivanja ukazuju da vlast naprednjaka teško da može da bude ugrožena. Vučić je po službenoj dužnosti obavezan da bude optimista, priznaje da po prirodi to nije, ali kao realista pretpostavlja da će se nezadovoljstvo nestrpljivog naroda uvećavati. Opozicija, danas slabašan i nedorastao rival, već za dve godine bi na takvom talasu mogla da postane snaga koja bi ozbiljno pripretila političkom monopolu naprednjaka. Vučić insistira na obračunu u trenutku kada s lakoćom može da pobedi i kupi još četiri godine. A šta će biti posle, neka bude. Propušteno kroz takvu prizmu, odluka o prevremenim izborima, koja neke zbunjuje, meni deluje sasvim racionalno.
Postoji tu jedna sasvim druga intriga. Ako izuzmemo antievropsku, prorusku opoziciju koja će se očekivano useliti pod svodove parlamenta, većina ostalih, pa i onih koje Vučić vodi u rubrici svojih protivnika, uopšte ne osporava osnovne postulate njegove politike: proces približavanja EU i dijalog s Prištinom.
Zašto onda Vučića ne podržavaju i oni koji zdušno brane ovu politiku? Među njegovim protivnicima sigurno je više onih koji su za kosovski dijalog nego unutar SNS-a. Šta mu zameraju oni koji će sigurno pohvaliti što EU, kako mi kaže jedan zapadni diplomata, očekuje da Srbija ove godine otvori pregovore o najmanje desetak novih poglavlja. I premijer se pita zašto?
Evo zašto. Zato što većinu Vučićevih političkih rivala čini svet koji mu sve oštrije zamera autoritarnost ja-pa-ja vladavine. Može premijer ovo da demantuje, ali teško da će razuveriti one koji smatraju da je to uočljiv simptom vremena u kome se opasno mešaju demokratske i nedemokratske vrednosti, kontradiktorne orijentacije.
Otuda podrška Vučiću-reformatoru, protivljenje Vučiću-autokrati. Aplauz Vučiću-pregovaraču, odbojnost prema Vučiću-kontroloru školskih i bolničkih toaleta.
Premijer bi, ako želi da dobije podršku – ne znači po automatizmu odmah i glasove onih koje simbolično smešta u beogradski „krug dvojke” – mogao da okupi „drugu Srbiju” na najširoj platformi ostvarenja kapitalnih državnih ciljeva. Sinergija je moguća pod određenim uslovima:
* Da za početak obezbedi fer predizbornu kampanju u kojoj će se takmičiti argumentima, a ne, kao u Kljajićevu, pritiscima ili potkupljivanjem SNS paštetama, mesnim doručkom, brašnom, uljem i praškom za veš.
* Da uspehe evrointegracija ne pripisuje samo svojoj vladi i SNS-u jer su ti procesi otvoreni dok SNS nije ni postojao.
* Da uspostavi pristojan, dostojanstven i demokratski dijalog sa opozicijom. Ako može normalizacija sa Kosovom, zašto ne bi mogla sa opozicijom?
* Da rast srpskog BNP-a i zaslužene međunarodne pohvale finansijskoj konsolidaciji stavi u realan okvir: razlika između pola procenta BNP-a može da znači razliku između života i smrti za nacionalnu ekonomiju, ali problem je što rast od 0,5, ili 0,8 ili 1,5 procenata ništa ne menja u svakodnevnom životu građana.
* Da prekine da sva zla pripisuje „bivšima”, jer to deluje neuverljivo, i da smisli neki nov poklič u borbi sa „neradnicima” i „brionskim turistima”. Nedostaju ozbiljni politički argumenti, a ne skupštinski rijaliti.
* Da raščisti odnose unutar SNS-a koji je konfuzno podeljen po linijama hladnog rata.
* Da u novi kabinet hrabro uvede ljude od znanja i profesionalnog integriteta, da podvikne partijskim pudlicama koje ga u svakoj prilici citiraju kao obožavanog „klasika”, jer će jedino tako moći da se približi ciljevima koje je sebi ambiciozno postavio.
* Da konkretno obrazloži zašto misli da će nezaposlenost pasti, da precizira šta će ponuditi armiji koja je pred otpuštanjem, da objasni zašto je po progresivnoj skali uzimao penzionerima kada bi više novca dobio povišenjem poreza za imućne…
* Da se priseti da je u svom skraćenom mandatu njegova vlada doživela najveći štrajk prosvetara i stotine drugih protesta, uključujući i nedavni jednosatni štrajk upozorenja zaposlenih u javnom sektoru.
* Da pomogne da se sindikati konsoliduju i ujedine, a ne da likuje što ih je vlast jednoćelijski podelila kako bi lakše manipulisala. Ko misli da može da ostvari reforme ako ignoriše prava onih koji podnose njihov najveći teret?
* Da se potrudi da udruženja penzionera brane interese onih koje zastupaju, a ne da nudi koaliciona obećanja halapljivim liderima PUPS-a. Da prestane da priča o povećanjima penzija već da hrabro prizna da je morao da ih smanji.
* Da pokaže da borba protiv korupcije nije jevtina politička floskula i da krene da se obračunava s „mangupima u našim redovima” koji su se namnožili i nastavljaju da pritiskaju zahtevajući lukrativne funkcije.
* Da deblokira reformu sudstva i počne tako što će omogućiti da se u fer postupku utvrdi ko je kupovao diplome, a kome je dodeljivano državno zemljište.
* Da se oslobodi animoziteta prema intelektualnoj i profesionalnoj eliti kao „nepatriotskoj tvorevini”.
* Da smisli način da se smanji odliv mladih akademskih građana.
* Da se, makar zakasnelo, izjasni zašto je ukidanje emisije Olje Bećković otvorilo seriju zabrana koja vodi nestanku čak i poslednje, satirične oaze slobode medija, i da razjasni šta podrazumeva pod „medijskim linčom”. Možda i ovaj tekst?
Samo uz saradnju svih, ili barem velike većine, Srbija može da se izbori s nedaćama i počne da stvara jednu savremenu, prosperitetnu demokratsku državu.
Vučiću, imate šansu da ljude uverite da političari uvažavaju one koji ih biraju i da im jedini cilj nije da prigrabe što više moći i novca u rukama malobrojnih kako bi kontrolisali i manipulisali većinu.
http://www.politika.rs/sr/clanak/348585/Pogledi/Vucic-u-krugu-dvojke
Нема коментара:
Постави коментар