Nacionalne penzije u kulturi neće biti ukinute iako su to rešenje, predviđeno izmenama Zakona o kulturi, zdušno branili resorni ministar i čitava vladajuća koalicija.
Ideja je napuštena pošto se, u obličju premijera ali i predsednika najsnažnije srpske stranke, pojavio Aleksandar Vučić apelujući na poslanike SNS-a da ne glasaju za ukidanje nacionalnih penzija.
Direktivni apel je naravno uslišen. Premijer je potvrdio svoju komandnu poziciju Velikog spasioca vrhunske kulture, ali je, hteo to ili ne, ubrisao svog ministra, a od sopstvenih poslanika napravio pačavru.
Ovo je ilustrativan primer naše tugaljive političke stvarnosti koja pokazuje da je razmišljanje sopstvenom glavom i posedovanje ličnog stava, pogubna – i neželjena – politička delatnost. Zar se nije našao barem jedan poslanik da zadrži stav koji je dotle branio? Ni jedan.
Iako je sasvim nelogično da pedesetak pripadnika nekog poslaničkog kluba ima isto mišljenje na sve teme, svi oni – različitih profesija, obrazovanja, polova ili godina starosti – prihvataju da poput bizona pojure za predvodnikom. A samo od njega, predvodnika, zavisi da li ih vodi na ispašu sveže zelene trave ili u ambis.
Čemu ta uniformnost koja otrombolji svaki individualizam, posebno kreativni? Koja deluje kao uspavanka političkog života, što je tim opasnije jer živimo u veoma dinamičnim vremenima? Zašto bi svi poslanici neke stranke uvek glasali kako im se direktivno naloži? Imaju li oni sopstveno ja, ili pristaju da postoji samo jedno Ja?
Razumem da postoji partijska disciplina, što je eufemizam koji se nekada zvao „demokratski centralizam”. Prihvatam da se ova klauzula koristi u određenim situacijama, kada je tesna većina koja treba da izglasa neki zakon. Ali uvek, i svakim povodom?
Upravo zato odavno smatram da u ovdašnjem višestranačkom, trebalo-bi-da-bude demokratskom političkom životu, ima previše totalitarizma. Njegov rasadnik su – stranke i izborni zakon.
Većina po strankama, bez obzira na to koje su provenijencije, toliko je pod kontrolom lidera da je teško govoriti o postojanju unutrašnjeg dijaloga, borbe mišljenja. Prost zbir stranaka ne čini savremenu demokratiju.
Ovde partijske velmože svoje poslanike pretvaraju u poslušnike. Veži konja gde ti gazda kaže. Izdvojeno mišljenje se ne toleriše. Ako se na tome baš insistira, onda: napolje iz stranke!
Posmatram mlađu generaciju. Veoma pragmatska. Upisaće se u ovu ili onu partiju – zavisno ko je na vlasti – kako bi dobila posao. Posle će, poput petla na dimnjaku, šarati od stranke do stranke i ne pomišljajući da stvori neki svoj koordinatni sistem vrednosti. Gde god, na levici, desnici ili centru, kod globalista ili nacionalista.
Ne zameram im što su takvi. Više ih žalim što su žrtve sistema koji im se nudi kao jedini model. Kakve to ljude pravimo za sutra? Bezidejne, kalkulantske umove koje uopšte i ne zanima kome i zašto klimaju glavom?
Za sve je, da se vratim na poslanike, umnogome kriv izborni zakon. Poznato je da nagrađuje velike stranke, jer one proporcionalno uspehu dele glasove svih drugih koji nisu prešli cenzus.
To znači da će, ukoliko Nova levica ne pređe prag od pet procenata, naprednjaci kao očekivani pobednici uzeti najveći deo glasova birača koji sa njima, naprednjacima, nemaju ništa zajedničko. Paradoksalno, ali istinito.
Etablirane stranke takav izborni zakon ne žele da menjaju. Čuvaju monopolske privilegije. Pod zaštitom izbornog zakona faktički čuvaju prevaru birača. Sve nekad deluje groteskno, nekad nušićevski.
Čulo se do sada mnogo puta da bi poslanici morali da odgovaraju direktno onima koji su ih uveli u parlament. Pa da birači svog poslanika drže za reč. Da mogu da ga opozovu.
Tako se istovremeno stvaraju dve odgovornosti. Prva – koja pripada poslaniku i druga – kod birača koji će ozbiljno razmišljati za kakvog čoveka glasa. Od svega toga zasad ništa.
Ako je kriza liberalne demokratije na Zapadu proizvod finansijske i izbegličke krize, na istoku je ona legat prošlosti: nedostatak koncepta lojalne opozicije – legitimnih suparnika sa kojima se debatuje i unutar i van stranke. Umesto toga traži se da suprotno mišljenje bude eliminisano kao izdajničko. Tipičan sukob između pristalica otvorenog, odnosno zatvorenog društva.
Parlament zato i podseća na bojno polje na kome su postrojene partijske vojske. Poraziti onog drugog važnije je od dobrog zakona do koga se dolazi ozbiljnom raspravom.
http://www.politika.rs/sr/clanak/349505/Pogledi/Vezi-konja-gde-gazda-kaze
Нема коментара:
Постави коментар