Piše: Mijat Lakićević
Da se iza zvanično navođenih ekonomskih razloga za prošlonedeljno osnivanje Kancelarije za saradnju sa Ruskom Federacijom u Užicu kriju zapravo politički motivi, pokazuje činjenica da je ne tako davno, u junu 2015. godine, ista takva “kancelarija” osnovana svega tridesetak kilometara dalje, u Čajetini. E, ali tamo je na vlasti Milan Stamatović, potpredsednik Srpske narodne partije, nekada član DSS-a, a u gradu pokraj Kadinjače Tihomir Petković, član Srpske napredne stranke. Zanimljivo je da su nekada i jedan i drugi bili članovi DSS-a, ali to je ipak druga tema. Naravno da za osnivanje dva predstavništva na tako malom prostoru nema ekonomskih rezona, pogotovo ako bi njihova uloga zaista bila “poboljšanje privrednih odnosa ruskih i užičkih privrednika”, odnosno da iskoriste “sankcije i mogućnosti koje nudi Krim”, kako je na upriličenoj svečanosti rekao ambasador Rusije Aleksandar Čepurin. Na političku dimenziju ruskog prodora u unutrašnjost Srbije ukazuje upravo ovo isticanje nedavno anektiranog ukrajinskog – bar ga Srbija zvanično tako doživljava – poluostrva na Crnom moru. A takođe i činjenica da ni ona prva kancelarija ni izbliza nije iskoristila – ako je ikakve koristi za privredu tog kraja i bilo – obećanja koje je pre devet meseci takođe u izobilju nudio agilni ruski veleposlanik.PRIMER: (Pod)zlatiborski slučaj samo je primer u malom, na lokalu, onoga što se dešava na „širokom planu“, tj. u međudržavnim odnosima Srbije i Rusije. Koji se poslednjih dana manifestuju dvostruko. Prvo kroz (predizbornu) parolu premijera Vučića: i Evropska unija i Rusija, a drugo kroz pripreme skorašnje (u martu) posete predsednika Nikolića Moskvi sa glavnom temom: „izjednačavanje ruske (humanitarne?) baze u Nišu sa NATO savezom“.
Odnosima Srbije i Rusije bio je posvećen i jedan ovonedeljni (22. februar) skup, koji je izazvao (ne)očekivano uzbuđenje u javnosti pa i (male) demonstracije ispred mesta njegovog održavanja. Tema je bila zapravo sasvim normalna i, mada možda izazovna, nimalo izazovno formulisana: “Srbija i Rusija – ruski uticaj na stabilizaciju, demokratizaciju i evropske integracije Srbije”, a organizator Centar za evroatlantske studije.
Zaključak tog skupa mogao bi se u jednoj rečenici izraziti ovako: dok se Rusija rukovodi svojim interesima, Srbija se rukovodi svojim mitovima. Kako u političkim i kulturnim odnosima – o čemu će biti reči nekom drugom prilikom – tako i u ekonomskim, čemu je posvećena tema ovog broja NM.
Rusija je prva zemlja s kojom je Srbija, mnogo pre nego sa Evropskom unijom, potpisala sporazum o slobodnoj trgovini. Dogodilo se to zapravo još za vreme Miloševića, a formalni “izvođač radova” bila je vlada SR Jugoslavije, uoči septembarskih izbora 2000. godine. To jasno govori da je taj ekonomski dokument imao jaku političku pozadinu i smisao. Ali, nije se tu radilo samo o predizbornom marketingu. Postojalo je u srpskoj javnosti, i političkoj i najširoj, snažno uverenje da će Srbija sad kad se otresla bivših jugoslovenskih republika moći ekonomski da valorizuje svoje tradicionalno i duboko prijateljstvo sa Rusijom. Do toga, međutim, nije došlo. Kasnije je u dva navrata, 2009. i 2011. godine, lista proizvoda za koje važi sloboda trgovine proširivana, ali su efekti bili jednako skromni.
Robna razmena je rasla, ali praktično ništa brže nego sa drugim zemljama. Od 2001. do 2015. ukupan izvoz Srbije porastao je osam puta (sa 1,7 na 13,5 milijardi dolara), isto koliko i u Rusiju (sa 90 na 725 miliona dolara). Doduše, 2015. je došlo do velikog skoka dolara, ali slika nije mnogo drugačija ni ako se kao reper uzme 2014. godina: Ukupan izvoz Srbije skočio je u tom slučaju sa 1,7 na 15 milijardi dolara (devet puta), a izvoz u Rusiju 11 puta, tj. na milijardu dolara.
U stvari, onaj “vetar u leđa” srpsko-ruskoj trgovini, tačnije srpskom izvozu u Rusiju, doneo je trgovinski rat između Zapada, tj. EU i SAD sa jedne, i RF sa druge strane, što je dovelo do naglog porasta srpskog izvoza prehrambenih proizvoda. Međutim, ni tu zapravo rezultati nisu bili naročito spektakularni, a posle kratkotrajnog uzleta usledio je pad. Dva su razloga za to. Prvo, drugi su često konkurentniji; tj. Rusi su se snašli, odnosno snašli su se drugi i ponudili jeftinije (a možda i bolje) proizvode nego Srbija. I drugo, svakako važnije: Rusija je zapala u krizu, tj. recesiju.
RUSKA KRIZA: Ruska kriza je posledica pre svega strmoglavog pada cena njenih najsnažnijih izvora prihoda, odnosno najvećih izvoznih aduta, nafte na petinu (jedan barel je sa blizu 150 dolara pre 6-7 godina pao na 30 dolara) i prirodnog gasa na trećinu (sa oko 500 dolara na 170 USD za 1.000 kubnih metara). To je ruske godišnje prihode smanjilo sa oko 450 milijardi dolara na svega jednu četvrtinu, tj. oko 100 milijardi dolara. Kakve to posledice ima po rusku državu vidi se, recimo, po tome što se pre neku godinu (2014) računalo da je za uravnoteženje ruskog budžeta potrebna cena nafte od 100 dolara za barel, pa 80 dolara, pa prošle godine 50 dolara za barel, a evo cena barela se obrušila na 30 dolara, sa tendencijom daljeg pada.
Sa druge strane, ruska kriza je posledica onog maločas pomenutog trgovinskog rata od kojeg se Srbija okoristila. I jedno i drugo je, naravno, da makar uzgred napomenemo, isprepletano sa politikom, pre svega ukrajinskom krizom.
Svi osnovni makroekonomski podaci Rusije za 2015. godinu negativni su. Bruto domaći proizvod je pao za 3,7 odsto u odnosu na 2014. godinu. Međutim, kako je nedavno, upravo u Novom magazinu, pisao Vladimir Gligorov, investicije i potrošnja realno su pali za čak 10 odsto, što se “graniči sa privrednom depresijom”.
Ruski izvoz je 2015. pao za petinu (tj, sasvim precizno, za 19 odsto), a uvoz za četvrtinu, tj. celih 25 odsto. Jedini podatak sa pozitivnim matematičkim predznakom zabeležen je kod inflacije koja je prošle godine iznosila 15,5 odsto, ali bar čitaocima NM ne treba objašnjavati koliko je to u stvari loše.
Dubinu krize odražava i strmoglavi pad ruske nacionalne valute: Za poslednje dve godine ona je izgubila polovinu svoje vrednosti: početkom 2014. za jedan evro trebalo je 47, a u januaru 2016. godine 93 rublje. Sa ovim je povezan i pad ruskih deviznih rezervi koje su se za poslednje dve godine takođe gotovo prepolovile: sa oko 500 milijardi dolara 2013. spale su na 300 milijardi USD krajem 2015. godine.
Još više od ovoga zabrinjavaju perspektive ruske privrede. Prošle godine su, naime, direktne strane investicije u Rusiju iznosile svega milijardu i po evra. Pre nego što se zavadila sa Zapadom te sume su bile 20-30 puta veće: 2011. i 2012. godine, recimo, direktne strane investicije u Rusiju iznosile su oko 40 milijardi evra, 2013. su bile 52 milijarde, da bi već naredne 2014. godine pale za dve trećine, tj. na 17 milijardi evra.
Ako se tome doda i pad uvoza iz Sjedinjenih Država, koji je bio oko 35 odsto, i Evropske unije, koji je bio i nešto veći, slika postaje još mračnija. Uzgred, šef gorepomenutog Stamatovića Nenad Popović izjavio je nedavno kako Amerika, iako najveći zagovornik sankcija, sama povećava svoj izvoz u Rusiju. Podaci, kao što vidimo, demantuju takve informacije.
MANJI IZVOZ: Ovaj opadajući spoljnotrgovinski trend važio je i za Srbiju. Kada je reč o izvozu, Rusija se nalazi na petom mestu – iza Italije (2,2 milijarde USD), Nemačke (1,7 milijardi), Bosne i Hercegovine (1,2) i Rumunije (745 miliona dolara). Na rang-listi zemalja iz kojih Srbija najviše uvozi Rusija se nalazi na trećem mestu: iza Nemačke (2,3 milijarde dolara) i Italije (1,9 milijardi), a ispred Kine (1,5 milijardi) i Mađarske (870 miliona USD). Opada i izvoz u Rusiju i uvoz iz Rusije. Prošle godine u odnosu na pretprošlu i izvoz i uvoz opali su za oko 30 odsto: prvi sa preko milijardu na 725 miliona USD, a drugi sa 2,3 na 1,7 milijardi USD.
Često se ističe da je poljoprivreda naša šansa. I agrar jeste na neki način iskoristio sankcije Zapada prema Rusiji. Izvoz hrane u Rusiju za dve godine je takoreći udvostručen: sa 165 miliona 2012. na 310 miliona dolara 2014. godine. Međutim, već sledeće, tj. prošle godine, izvoz prehrambenih proizvoda, kao i svih ostalih, pao je za gotovo 20 odsto, tj. na 265 miliona dolara. Najnoviji trendovi ipak pokazuju gde Srbija treba da traži svoju šansu. Naime, izvoz mesa je skočio sa par miliona 2010. na gotovo 70 miliona dolara 2014, da bi 2015. pao na tridesetak miliona USD. Sa voćem se to, međutim, nije desilo. Izvoz voća je porastao sa 80 miliona USD 2010. na 150 miliona 2014. godine, ali je nastavio da raste i 2015, dostigavši 170 miliona dolara.
Završavajući ovaj “pasaž” o spoljnoj trgovini valja napomenuti da, iako pojedinačno ulazi u red najvećih spoljnotrgovinskih partnera Srbije, učešće Rusije u našoj ukupnoj spoljnoj trgovini prilično je skromno. U ukupnom izvozu Srbije (13,4 milijardi dolara) Rusija je sa 725 miliona činila tek 5,5 odsto. U ukupnom uvozu (18,2 milijardi USD) Rusija je sa 1,7 milijardi zauzimala nešto manje od 10, tj. tačno 9,5 odsto.
JOŠ MANJE INVESTICIJE: Kao investitor Rusija je još manjeg značaja nego kao trgovinski partner. Ukupne ruske investicije u Srbiju procenjuju se na milijardu i 100 miliona evra: 900 miliona Gaspromnjeft u NIS i 200 miliona Lukojl u Beopetrol. Ispred Rusije su Italija (dve milijarde evra), Austrija (1,95 milijardi), Norveška (1,6 milijardi), Belgija (1,5 milijardi), Nemačka i Grčka (po 1,2 milijarde), dok Rusija na toj listi, zajedno sa Slovenijom i SAD, deli 7, 8. i 9. mesto.
Kao što se vidi, praktično sve ruske investicije skoncentrisane su u energetiku; bilo je nekih pokušaja sa prehrambenom industrijom, Rusi su jedno vreme držali Karneks, ali su ga napustili. U poslednjih godinu dana Rusi najviše investiraju u medije i u jačanje svojih političkih uticaja, između i preko “kulturnih centara”, ali to je za neku drugu priču.
Za ruske investicije u energetiku nesumnjivo važi da imaju jaku dozu politike i političkog. Kupoprodaja Naftne industrije Srbije više je politički nego ekonomski dil: “mi vama NIS, vi nama veto na priznavanje Kosova u Savetu bezbednost”. To se ne ogleda samo u relativno niskoj ceni – 400 miliona evra; preostalih 500 miliona odnosi se na investicije u Rafineriju “Pančevo” – nego i u čitavom nizu drugih komponenti ovog posla koje su Srbiju i njene interese stavili u prilično podređen položaj.
Najpre, Rusi su u ugovor ugradili odredbu po kojoj se ne može povećavati koncesija na eksploataciju, tzv. rudna renta, tako da NIS sada državi Srbiji plaća tri odsto od cene nafte, odnosno gasa, dok u Rusiji rudna renta iznosi 22 odsto.
Drugo, a zahvaljujući prethodnom, Rusi su krenuli u besomučno iskorišćavanje naftnih i gasnih polja u Srbiji takozvanim “raubovanjem”, što znači da se ne vodi računa o optimalnosti nego samo o brzini eksploatacije. Tako su proizvodnju podigli sa 700.000 na 1,2 miliona tona.
I, treći primer, ugovorom o kupoprodaji NIS-a predviđeno je da kupac do 2020. godine održava proizvodnju u obe rafinerije, dakle i pančevačkoj i u novosadskoj. Ova druga, međutim, praktično uopšte ne radi. Tačnije, u njoj se odvija neka mizerna proizvodnja motornih ulja, ali sve govori da se zapravo čeka “zadata” 2020. godina, da istekne pomenuta obaveza i da se novosadska rafinerija načisto zatvori.
MEKA MOĆ: Najbolji pokazatelj kako i koliko Rusija energetske tokove koristi za političke uticaje, jeste tzv. gasna privreda. Naime, Srbija je jedina zemlja koja prirodni gas iz Rusije uvozi preko posrednika, rusko-srpske firme nastale u doba Miloševića “Jugorosgas”, u kojoj je Srbija na početku bila polovični vlasnik, ali je kasnije, po svoj prilici zahvaljujući nekim političko-koruptivnim mahinacijama, izgubila polovinu vlasništva i sada je vlasnik samo jedne četvrtine ove kompanije. Bivša ministarka energetike Zorana Mihajlović pokušala je da ukloni tog posrednika, ali nije uspela.
Mihajlović nije uspela ni u jednom svom drugom naumu – da pod kontrolu Vlade Srbije stavi Srbijagas. Pokušala je (da ne ulazimo sad u iskrenost njenih motiva) da sprovede reorganizaciju Srbijagasa u skladu sa evropskim direktivama, pa onda i da smeni njegovog direktora Dušana Bajatovića koji se tome protivio. Došlo je praktično do otvorenog sukoba iz kojeg je Bajatović, koga su, to nije nikakva tajna, podržavali Rusi, izašao kao pobednik. Kada je 2014. pravljena nova vlada Zorana Mihajlović je izgubila mesto ministra energetike, dok je Bajatović zadržao poziciju direktora Srbijagasa.
Inferiornost Srbije, odnosno, sa druge strane, ruska želja da što snažnije i direktnije ostvaruje svoje interese u praktično svom poslednjem uporištu na Balkanu (pa i istočnoj Evropi u celini) vidi se na slučaju gasovoda “Južni tok”. Sa svim zemljama kroz koje je ovaj gasovod trebalo da prođe Rusija je zaključila paritetne, tj. ugovore o pola-pola vlasništvu. Jedino je u firmi “Južni tok Srbija” Rusija imala 51, a Srbija 49 odsto. Ne treba za to, naravno, kriviti pre svega rusku stranu: i vlasti u Srbiji htele su da politički profitiraju na toj vezi. Setimo se samo svečanog zavarivanja cevi u sremskom selu Šajkaš novembra 2013. godine, u času kada izgradnja Južnog toka nije počela ni u Rusiji. Dok je našima to bilo potrebno zarad unutrašnjopolitičke borbe sa opozicijom, Rusima je to trebalo u njenoj globalnoj tuči sa Amerikom.
Propast “Južnog toka”, kao posledica ekonomskog i političkog posrtanja Rusije poslednjih godina, poklopio se sa zaustavljanjem ruske ekonomske ekspanzije na Srbiju. Sber banka je kupovinom austrijske Folks banke ušla na tržište Srbije, sa radom je počela i Moskovska banka, a osnovana je 2012. i osiguravajuća kuća Sogaz; 51. odsto u vlasništvu ruskog Sogaza (čiji je stopostotni vlasnik Gasprom) i 49 odsto u vlasništvu Srbijagasa. Međutim, nije primećeno da se ijedna od ovih finansijskih institucija širi na tržištu, štaviše i Moskovska banka i Sogaz drže se prilično rezervisano, bar kad je o radu sa stanovništvom reč.
PARADIGMA FIAT: Ne treba, međutim, iz svega ovoga izvući zaključak kako bi srpska privreda trebalo da se mane Rusije. Naprotiv.
Kao zemlja 20 puta brojnija od Srbije (150 miliona stanovnika) i sa BDP-om većim 40 puta (1.200 milijardi evra), Rusija je za svakoga, pogotovo u Evropi, poželjna destinacija. Ali, baš zato treba da budemo svesni da nam Rusija neće pokloniti svoje tržište, već ga moramo osvojiti, u oštroj utakmici sa drugima. Rusi, kao što je poznato, tu nisu pokazali nikakvu bolećivost prema Srbiji: kada im je trebalo – kupovali su; kada nešto nije valjalo – vraćali su.
Odnos Putinove Rusije prema Srbiji možda najbolje ilustruje primer sa kragujevačkom fabrikom automobila. Srbija je oduvek nastojala da na listu slobodne trgovine ubaci “fiat”, ali to nije uspevala. Naročito su, računajući na ideološku bliskost i bratske veze sa Rusijom i Putinom, velike napore u tom pogledu od 2012. ulagale socijalističko-naprednjačke vlade, i Dačićeva i Vučićeva. Ali – bez ikakvog uspeha. Rusi “fiat” nisu pustili, iako 10.000 vozila, koliko smo tražili, za njihovo ogromno tržište – na kojem je prošle godine, posle pada od 40 odsto u odnosu na 2014, prodato preko 1,5 miliona vozila – ne znači praktično ništa (manje od jedan odsto).
Na kraju, ako bi iz svega ovoga trebalo izvući neki zaključak, on bi mogao da glasi: Rusi su se, za razliku od nas, držali naše poslovice: ljubav za ljubav, a sir za pare. Sami smo sebe stavljali u inferioran položaj jer su srpski političari naklonost Rusije kupovali parama građana Srbije. To što, pak, nismo znali da branimo svoje ekonomske interese kod Rusa, nam nije donosilo nikakve političke, niti bilo kakve druge poene. Naprotiv.
http://www.novimagazin.rs/vesti/rusko-buckalo-meka-nemo-vs-tvrda-mo
Нема коментара:
Постави коментар