Obnavljanje energetske buke

Čim je, pre desetak dana iz Dohe, sa sastanka OPEK-a i Ruske federacije, stigla vest da će Saudijska Arabija i Rusija “zamrznuti” postojeći nivo proizvodnje sirove nafte (a da će im se sa sličnim odlukama uskoro pridružiti i Katar i Venecuela), radi zaustavljanja pada cena na svetskom tržištu, kod nas su se ekspresno pojavile špekulacije da će to izazvati povećanje cene benzina u Srbiji.
I to u trenutku kada je prigranični šverc goriva u velikoj ekspanziji, zbog toga što je benzin jeftiniji u komšijskim državama (pošto su tamo zahvatanja države niža), pa je narod navalio da toči gorivo u “prigraničnom prometu”, a nije isključeno da je i nelegalni uvoz derivata, zasnovan na sličnoj računici, opet počeo da se širi.
Najkraće rečeno, u Srbiji benzin jako sporo pojeftinjuje (iako smo u proteklih godinu i nešto dana svedoci pada cena sirove nafte u svetu za 70 odsto, pa ona sada osciluje na ceni između 32 i 25 dolara za barel), dok se povećanje njegove cene najavljuje veoma ažurno, i pre nego što se bilo šta dogodilo na svetskom tržištu sirove nafte. Jer, spomenuta vest iz Dohe, u celini, obuhvata i najavu Irana da će, nakon ukidanja svetskih sankcija, povećati svoju ponudu svetskom tržištu do tri miliona barela dnevno, pa su oni koji su spremni da “zamrznu” postojeći, inače rekordni nivo proizvodnje (proteklog januara 2016), odmah istakli da će to učiniti ako im se pridruže i Iran i Irak. A to nije lako postići.
Otuda bi se gore spomenuto najavljeno “zamrzavanje” nivoa proizvodnje u Rusiji i Saudijskoj Arabiji, pre moglo shvatiti kao očajničko prilagođavanje situaciji na tržištu, nego kao akcija za vraćanje na stara dobra vremena za izvoznike nafte. U stvari, moralo bi se čak reći da bi takva odluka bila nedovoljna za ostvarenje spomenutog cilja, zaustavljanje pada cena, pošto ni dosadašnja ponuda sirove nafte, bez povećane iranske konkurencije, nije nailazila na adekvatnu tražnju u svetu. Zbog toga mnogi smatraju da bi vodeći proizvođači morali da smanje ponudu najmanje za oko 3-4 miliona barela dnevno i da tako “naprave mesta” za povratak Irana na stari udeo u svetskim prodajama.
Ovu brzopoteznu najavu “eventualno mogućeg” poskupljenja benzina u Srbiji, naravno, nije moguće smestiti ni u kontekst prošlonedeljnog neverovatnog poskupljenja benzina u Venecueli, za 6.000 odsto, sa 0,1 na 0,60 dolara za litar, pošto “energetski socijalizam” u toj meri kod nas nikada nije ni postojao. Država čak nije dozvolila da vozači zahvate neki ozbiljniji benefit od činjenice da je uvoz nafte Srbiju prošle godine koštao oko 600 miliona dolara manje nego prethodnih godina – nego je sa NIS-om podelila to smanjenje troška, da bi olakšala svoju deviznu, platnobilansnu situaciju.
Ipak, valja primetiti da je svetski sunovrat cena energije, koji je karakterisao deo 2014. i celu 2015. godinu, suviše uspavao ne samo Srbiju, nego i čitavu Evropu, što dugoročno gledano može biti opasno. Valja podsetiti (prema podacima agilnog Saveta za naftu Srbije) da EU i dalje uvozi 53 odsto energije koju godišnje troši (90 odsto nafte, 66 odsto gasa, 42 odsto uglja, 40 odsto nuklearnog goriva), a da je i dalje unutar sebe energetski nepovezana (što trošak podiže za oko 40 milijardi evra godišnje). Izračunato je da EU dnevno na uvoz energije i dalje plaća oko milijardu evra. Ova procena se oslanja na podatke iz 2013. godine, kada je na uvoz energije potrošeno oko 400 milijardi evra (od čega 300 milijardi evra na uvoz nafte, u čemu je Rusija participirala sa 100 milijardi evra).
Ni evropske države se ne libe da energiju koriste kao “parafiskalni instrument”, pa je cena struje u EU za 30 odsto viša negu u SAD (a cena gasa je veća za 100 odsto), što dakako smanjuje evropsku konkurentnost na svetskom tržištu. Zbog toga će biti zanimljivo pratiti sudbinu nedavno promovisanog Junkerovog fonda EU, koji se zasniva na ideji da države članice sa ulaganjem 21 milijarde evra u taj Fond privuku 15 puta veća privatna sredstva za investicije u naredne tri godine (oko 315 milijardi evra) – od čega bi se značajan deo usmerio ka energetici (a otvorilo bi se, navodno 1,3 miliona novih radnih mesta). Otprilike, svaki šesti evro za investicije EU, išao bi u energetiku.
I Srbija ima velike planove u energetici, ali se, na primer, ne vidi odakle bi se samo u elektroenergetski sistem do 2020. godine, moglo uložiti 5, 3 milijarde evra, itd. Jer, naš ministar energetike tokom celog svog mandata ne radi ništa drugo nego demantuje da će cene struje uskoro biti povećane. Dakako, stalno iz predizbornih razloga.

Novi magazin, 26.02.2016. 

http://pescanik.net/obnavljanje-energetske-buke/