Jedan i jedan

Kao i na početku, tako i na kraju čovek je sam.
Usamljen u svojim mislima, sam u borbi sa svojim strahovima, sam u boli, sam u sreći, sam na ulici,
sam u gomili.
Jedan.
Svako od nas kroz život beži od samoće, traži sebe u drugom, kako ne bi bio sam na čitavom svetu.
Niko ne voli samoću i vidi je kao usud, prokletsvo vremena u kojem živi.
Samoća nas čini bolesnim, nemoćnim, ranjivim, samoća nas razara, čitavo biće čoveka pretvara u rasplinuti dim.
Misli usamljenog čoveka nisu usmerene ka budućnosti, sa sadačnošću se bore, a prošlost često doživljavaju kao jedino vreme vredno života.
Sam čovek je neprilagođen, odbačen, zamrznutog lica prolazi pokraj nas, neprimetan, nikome potreban.
Jedan.
Sebe traži u drugom, sam bi bio drugi, drugačiji, želi da se prilagodi, da ga prihvate, da bude potreban, nekome od koristi, ne može više da bude jedan, treba mu neko da ne bi bio sam na čitavom svetu.
No ne može to tako.
Sam čovek samo samog čoveka može naći i koliko god se svako od njih sam u svom kutku sklupčao, toliko će u očima onog drugog videti sebe. Prepoznaće istu bol.
Ako tada mogu razumeti da ne treba jedan drugog menjati, da nije samo jedna samoća ispravna i istinita, ako je pogledaju kao izuzetnost, kao razliku od onih nasmejanih lica koja kroz život koračaju ne pružajući otpor, prihvatajući nametnuta pravila bez pogovora i razmišljanja, onda će njihova snaga, koliko god svako od njih i dalje u nekim trenucima ostane sam sa sobom, postati snage zajedničkih samoća.
Odsada će oni isti vazduh disati i više nisu jedan i jedan, sada ih je dvoje, a dva su čoveka ovde već vojska.


http://kontraportal.com/jedan-i-jedan/