Kada istorijska sudbina učini da jedan narod nema sreću da živi u bogatstvu i viševekovnom unutrašnjem miru i razvoju, tada je tim više potrebna žrtva elite kako bi funkcionisala država i kako bi njeno uređenje bilo najbolje moguće
Da je Srbija demokratska država tvrde međunarodne organizacije kredibilne u svojim procenama, to uverenje dele i podstiču Velike sile i srpski susedi. Ne deluju uverljivo čak ni optužbe koje iznosi opozicija u vezi sa nedoslednostima, zloupotrebama i čak nasiljem koje sprovodi ili inspiriše aktuelna vlada. Ovo posebno kada znamo da veći deo opozicije suštinski želi da postane deo sadašnje koalicije.
Za zapadne „prijatelje” srpskih vlada, demokratija je forma. Pošto se danas našom državom bave trećerazredni političari i diplomate, jasno je da bismo mogli da imamo i mnogo autoritarniju vlast, kakva je, recimo, crnogorska ili saudijska, pa da ipak ne čujemo bilo kakav prekor od njih. Da ne govorimo o podršci demokratizaciji. Ne sećam se da neki stav predstavnika EU i SAD o tim načelnim pitanjima nije imao pragmatičnu pozadinu koja je sasvim neskriveno služila nekoj koristi njihovih država.
Građani Srbije tradicionalno malo veruju u demokratiju, a još su manje spremni da u nju ulože. Teze o „lopovskim vlastima” i o tome da se „najgori samo smenjuju”, opovrgavaju činjenice da su se na vlasti u Srbiji smenili otprilike svi koji su za ovih četvrt veka želeli, kao i da fluidnoj političkoj oligarhiji (vladajućoj ili opozicionoj, svejedno) pripada skoro tri odsto birača koji izađu na izbore. Zato tezu o „lošim vlastima” u najširoj javnosti često prati i uverenje da je u stvari „narod loš”. Jedno istraživanje staro više od godinu dana utvrdilo je da demokatija u Srbiji ima podršku svega oko 30 odsto građana. Čudno. Pošto u državi jednakih u siromaštvu, gde mnogi pamte kako je predsednik kupovao burek dok mu je stranka imala centralu na Trgu Nikole Pašića ili kako je najbogatiji Srbin vozio decu u polovnom automobilu u školu, suštinski nema alternative. Da bismo podržavali nešto, a da ne govorimo da bismo u isto verovali, potrebno je da o tome ponešto znamo. Meni se dogodilo da moj student, brucoš najstarijeg fakulteta u Srbiji, koji je završio gimnaziju i položio prijemni ispit, kaže da Srbija nije demokratska država, pošto „demokratija” znači „dobar život”. Argumenti prema kojima krezovska katarska despotija ima visok standard, a sirota demokratska Indonezija nema, nisu imali uticaja na njegov stav. Stav koji se malo razlikovao od onog koji je Pekić pripisao učeniku neke posleratne škole smeštene u oskrnavljenu crkvu, koji kaže da je komunizam „kad imam da jedem... svaki dan i samo ja...” Ali, zar smo tako malo napredovali od vremena kad je većina stanovnika bila nepismena, do ovog mog studenta koji ne pamti Miloševića, a učio je „Građansko vaspitanje” i strani jezik od prvog razreda?
Od davnina je poznato da je demokratija izbor elite. U antici su je uvodile prosvećene ili bar inteligentnije aristokrate. Kad je narodu davana prilika da sam odluči, on se najčešće odlučivao za tiranidu.
Demokratiju uvek definišu njeni veliki građani. Kada istorijska sudbina učini da jedan narod nema sreću da živi u bogatstvu i viševekovnom unutrašnjem miru i razvoju, pa je nemoguć onaj Mekoulijev srećni spoj „aristokratske demokratije i demokratične aristokratije”; kada taj narod ima ovolike državne, ekonomske, socijalne, prosvetne probleme – onda je tim više potrebna žrtva elite kako bi funkcionisala država i kako bi njeno uređenje bilo najbolje moguće. Ako je jedan veliki britanski političar primetio da je najbolji argument protiv demokratije pet minuta razgovora s prosečnim biračem, onda je tek u zemljama sa ovolikim problemima neophodno načelno, rodoljubivo i uporno delovanje prosvećenih i imućnijih građana. U prošlosti se to i dešavalo, pa su naše elite postale ne samo velike žrtve ratova i unutrašnjih nemira već su ponele i teret modernizacije koji se za njih pokazao pretežak.
Kako taj teški zadatak prihvataju sadašnje elite? Vladajuća koalicija ne promoviše demokratske vrednosti. Potpuno anahrona povika na opoziciju kao na protivnika države, poistovećivanje kritičara sa zaverenicima, prikrivanje sasvim prirodnih razlika unutar vladajuće koalicije ili neke od njenih stranaka, optužbe na račun neimenovanih stranih centara moći... Konačno, nepoštovanje sopstvenog ustava, demokratski neutemeljeno napuštanje konsenzualne politike (recimo prema Kosovu i Metohiji), pritisci na sudove i medije... U Srbiji nema cenzure, ali šta je zloupotreba moći vladajuće partije i teror paraprivatnih medija? Kakvu poruku nam pružaju prvi ljudi vlasti kada estradizuju političku debatu, pretvaraju Srbiju u rijaliti, a kakvu glavni urednici „Politike” i „Večernjih novosti”, dvoje najuglednijih novina, kada trpe kritike vladajuće stranke a odlaze na TV-raport kod tabloidnog novinara koji već godinama maltretira srpsku javnost?
Napredni klub
http://www.politika.rs/sr/clanak/348519/Pogledi/Da-li-je-Srbija-demokratska-drzava
Za zapadne „prijatelje” srpskih vlada, demokratija je forma. Pošto se danas našom državom bave trećerazredni političari i diplomate, jasno je da bismo mogli da imamo i mnogo autoritarniju vlast, kakva je, recimo, crnogorska ili saudijska, pa da ipak ne čujemo bilo kakav prekor od njih. Da ne govorimo o podršci demokratizaciji. Ne sećam se da neki stav predstavnika EU i SAD o tim načelnim pitanjima nije imao pragmatičnu pozadinu koja je sasvim neskriveno služila nekoj koristi njihovih država.
Građani Srbije tradicionalno malo veruju u demokratiju, a još su manje spremni da u nju ulože. Teze o „lopovskim vlastima” i o tome da se „najgori samo smenjuju”, opovrgavaju činjenice da su se na vlasti u Srbiji smenili otprilike svi koji su za ovih četvrt veka želeli, kao i da fluidnoj političkoj oligarhiji (vladajućoj ili opozicionoj, svejedno) pripada skoro tri odsto birača koji izađu na izbore. Zato tezu o „lošim vlastima” u najširoj javnosti često prati i uverenje da je u stvari „narod loš”. Jedno istraživanje staro više od godinu dana utvrdilo je da demokatija u Srbiji ima podršku svega oko 30 odsto građana. Čudno. Pošto u državi jednakih u siromaštvu, gde mnogi pamte kako je predsednik kupovao burek dok mu je stranka imala centralu na Trgu Nikole Pašića ili kako je najbogatiji Srbin vozio decu u polovnom automobilu u školu, suštinski nema alternative. Da bismo podržavali nešto, a da ne govorimo da bismo u isto verovali, potrebno je da o tome ponešto znamo. Meni se dogodilo da moj student, brucoš najstarijeg fakulteta u Srbiji, koji je završio gimnaziju i položio prijemni ispit, kaže da Srbija nije demokratska država, pošto „demokratija” znači „dobar život”. Argumenti prema kojima krezovska katarska despotija ima visok standard, a sirota demokratska Indonezija nema, nisu imali uticaja na njegov stav. Stav koji se malo razlikovao od onog koji je Pekić pripisao učeniku neke posleratne škole smeštene u oskrnavljenu crkvu, koji kaže da je komunizam „kad imam da jedem... svaki dan i samo ja...” Ali, zar smo tako malo napredovali od vremena kad je većina stanovnika bila nepismena, do ovog mog studenta koji ne pamti Miloševića, a učio je „Građansko vaspitanje” i strani jezik od prvog razreda?
Od davnina je poznato da je demokratija izbor elite. U antici su je uvodile prosvećene ili bar inteligentnije aristokrate. Kad je narodu davana prilika da sam odluči, on se najčešće odlučivao za tiranidu.
Demokratiju uvek definišu njeni veliki građani. Kada istorijska sudbina učini da jedan narod nema sreću da živi u bogatstvu i viševekovnom unutrašnjem miru i razvoju, pa je nemoguć onaj Mekoulijev srećni spoj „aristokratske demokratije i demokratične aristokratije”; kada taj narod ima ovolike državne, ekonomske, socijalne, prosvetne probleme – onda je tim više potrebna žrtva elite kako bi funkcionisala država i kako bi njeno uređenje bilo najbolje moguće. Ako je jedan veliki britanski političar primetio da je najbolji argument protiv demokratije pet minuta razgovora s prosečnim biračem, onda je tek u zemljama sa ovolikim problemima neophodno načelno, rodoljubivo i uporno delovanje prosvećenih i imućnijih građana. U prošlosti se to i dešavalo, pa su naše elite postale ne samo velike žrtve ratova i unutrašnjih nemira već su ponele i teret modernizacije koji se za njih pokazao pretežak.
Kako taj teški zadatak prihvataju sadašnje elite? Vladajuća koalicija ne promoviše demokratske vrednosti. Potpuno anahrona povika na opoziciju kao na protivnika države, poistovećivanje kritičara sa zaverenicima, prikrivanje sasvim prirodnih razlika unutar vladajuće koalicije ili neke od njenih stranaka, optužbe na račun neimenovanih stranih centara moći... Konačno, nepoštovanje sopstvenog ustava, demokratski neutemeljeno napuštanje konsenzualne politike (recimo prema Kosovu i Metohiji), pritisci na sudove i medije... U Srbiji nema cenzure, ali šta je zloupotreba moći vladajuće partije i teror paraprivatnih medija? Kakvu poruku nam pružaju prvi ljudi vlasti kada estradizuju političku debatu, pretvaraju Srbiju u rijaliti, a kakvu glavni urednici „Politike” i „Večernjih novosti”, dvoje najuglednijih novina, kada trpe kritike vladajuće stranke a odlaze na TV-raport kod tabloidnog novinara koji već godinama maltretira srpsku javnost?
Napredni klub
http://www.politika.rs/sr/clanak/348519/Pogledi/Da-li-je-Srbija-demokratska-drzava
Нема коментара:
Постави коментар