Најважнија питања са којим се Србија данас суочава гласе: ко ће да почисти политички глиб који је иза себе оставио Александар Вучић, ко је спреман да преузме одговорност за даљу судбину државе коју је он претворио у своје криминално предузеће, и коначно, где се крију нова енергија ове опљачкане, преварене и издане земље?
Одговоре на ова питања, неће се чекати још дуго (мада данас тако не изгледа), јер је очигледно да је “случај Вучић” потпуно исцрпљен, како унутар Србије, тако и у спољној политици Европске уније, САД и Русије, и да је он у међувремену постао реметилачки фактор на Балкану који је постао свакоме сметња и терет. Видљиво је да се према њему све дипломатске службе и страни медији односе као према тешком болеснику.
Захваљујући криминалној идеји да у своју лудачку кошуљу обуче све грађане ове земље, из ње су, од почетка његовог мандата, дословно побегли сви који нешто вреде, од елитних стручњака до најбољих занатлија.
Његова медијска тортура над здравим разумом милиона грађана, постала је неподношљива. Сва три новинарска удружење претворила су се у змијска гнезда која производе најгору деструкцију и противе се свакој изговореној критичкој речи. Урушене су све институције и сви стубови друштва у које више нико нема поверења.
Војска, полиција, црква, академија, универзитети, интелектуална елита, претворени су у слуге Вучићеве аутократије и његове политичке мануфактуре. Није остао ни камен на камену од некада респектабилне државе која је својом индустријом могла да издржава и троструко више становника него што их данас има. Од дана Вучићевог преузимања свих полуга власти до данас, из Србије је трајно исељено преко 250.000 људи у најбољим годинама живота, а током истог периода, умрло је од тешких болести и лошег живота, близу 120.000 грађана свих узраста, од најмлађих до најстаријих. Уколико би још један мандат освојио, Србија би у овом црном билансу остала без још пола милиона грађана.
Никада у новијој историји европског континента, ни у једној држави, није забележен застрашујући нестанак такозваног “бирачког тела”, дакле, пунолетних грађана са бирачким правом.
Србија је при самом европском, па чак и светском дну по стандарду, као уосталом и по много чему другом. Кад се економско стање упореди само са земљама некадашње Југославије, на основу података Светске банке, види се да је просечна плата у Црној Гори прошле године износила 473 евра, у Босни и Херцеговини 423,87 евра, а у Србији 381,26 евра.
Наравно, ово поређење са најсиромашнијима изгледа још горе кад се погледа да је минимална месечна плата у Србији током 2015. године износила једва нешто преко 25.000 динара, а преведено у еврима, то значи да радници за касом у супермаркетима који раде за сличну плату, биолошки не могу да подмире своје основне потребе. Мртви су, по свим европским статистикама! Али, Вучић је почетком године најавио да ће до просека од 500 евра Србија стићи крајем 20127. године! Ако се то чудо и догодило, многи га неће доживети.
У његовом режиму, опет према чињеницама које је лако израчунати поредећи плате и цене, просечна српска породица од три члана, за своју просечну плату, дневно може да попије трећину чаше јогурта, а сваког трећег дана да поједе једно јаје! Никада, од краја Другог светског рата до данас (са изузетком изолације у време Информбироа), овакво стање и оваква глад није била у Србији.
Шта је стварна идеја ове злочиначке власти, недавно је “објаснио” Вучићев министар финансија (а сада одбране!) Душан Вујовић, кад је лекарима незадовољним платама прстом показао у правцу границе и рекао. “…Коме се овде не свиђа нека иде из ове земље!”. Тако је овај Вођин пион казао оно што Вођа мисли и у дело спроводи. Зашто још увек нема видљивог отпора оваквом диктаторском насиљу, које би, да се десило неку деценију раније, изазвало крваве сукобе?
Наиме, уочи најављених избора ове, 2016. године, не постоји чак ни нека реална опозиција која би га добила на изборима. Две политичке групације које би могле да му се супротставе, Социјалистичка партија Србије и Демократска странка Србије, тек треба да се одреде према његовој погубној политици.
Сигурно је само то да Вучић више не треба никоме, ни истоку ни на западу, посебно од како је постао опседнут немачком канцеларком Ангелом Меркел, која је направила велико зло Немачкој и целој Западној Европи са криминалном политиком масовног усељавања имиграната из исламских земаља.
Крај лажима, тренутак суочења
По свему судећи, дошао је тренутак да се изврши демонтажа његове диктатуре.
Русија је са своје стране већ показала какву политику очекује од Србије (јасан став према НАТО пакту и држање до принципа војне неутралности), а САД су избором новог амбасадора САД у Београду, Кајла. Р. Скота, човека који је од 2000. године, шести амбасадор кога из Вашингтона шаљу у Београд, такође одредиле своју даљу политику на овом делу Балкана.
Амбасадор Скот долази припремљен да буде протагониста великих промена у Србији. Оне се, наравно, неће десити без смене Александра Вучића и свргавања његовог режимског апарата. Узгред, треба рећи да је амбасадор Скот, дипломирао руски језик и књижевност (а такође и немачку књижевност). Говори течно руски, немачки, мађарски, италијански, француски, српски и хрватски. Образованији је од свих досадашњих америчких амбасадора заједно, а кад је српски језик у питању, боље га говори и од већине Вучићевих министара.
Колико му је стало да проникне у суштину српског начина размишљања, говори и податак да је још у октобру прошле године, кад је кретао за Београд, тражио да му купе уџбенике из историје за трећи и четврти разред гимназије, како би видео шта и како наши ученици уче из националне и светске историје.
Једну његову реченицу свакако треба добро упамтити: „…Бићу посвећен промовисању нашег заједничког циља, наиме, подршци демократској Србији, која својим грађанима пружа безбедност и економски раст, која је у миру са свим својим суседима…”.
Излаз из пакла Вучићевог режима, наравно, постоји. Велика врата према Руској федерацији су увек отворена, тим пре што ова огромна држава у својој спољној политици не види Србију као колонију нити као неку вазалну кнежевину, него као војно неутралну државу централног Балкана. Почетком ове године, потпредседник Владе Руске Федерације Дмитриј Рогозин, упутио је Вучићу, говорећи за српско издање “Спутњика”, више него јасну поруку у једној реченици: “…Ја немам цензуру, немам уредника, немам помоћника, ја сâм пишем, кад идем на посао или с посла, у колима, кад стигнем…”.
А, повод за такво обраћање били су преговори српске и руске владе о стварању базе и сервисног центра за руске војне и цивилне хеликоптере, што би донело велике приходе и безбедносне гаранције које су Србији данас потребније него икада. Кад је неко од Вучићевих “службеника” поменуо НАТО пакт, Рогозин се зачудио, рекавши између осталог и ово: “…Али, нама се такође обраћају земље НАТО пакта да им дамо дозволу за ремонт хеликоптера које они имају у саставу свог наоружања. Чак и Американци имају наше хеликоптере. Недавно смо продали Сједињеним Државама двадесетак хеликоптера које ће они потом испоручити Авганистану, јер авганистански пилоти кажу да не постоји ништа боље од руске хеликоптерске технике, имајући у виду њихове сложене климатске и борбене услове. Зато ми желимо да у Србији буде сервисни центар који не би имао само војну намену него општу, цивилну…”.
Али, кратковида Вучићева политика из ове Рогозинове поруке ништа није схватила! Ни њему ни његовим неуким, примитивним и преплашеним страначким штакорима није до мозга допрла врло јасна чињеница, да су се руска и америчка империја око Балкана, а посебно око Србије, већ одавно договорили. Јасно је да сломљена Европска унија не жели још и Србију на својим леђима. Такође је јасно да је америчка политика према Косову и Метохији промењена, да Албанци више нису њихови “фаворити” и да је само питање начина и времена кад ће се сасвим повући из ове немогуће мисије. Повратак Уједињених нација (УНМИК) и повлачење Еулекса, довољно говоре о будућој стратегији САД према овој српској покрајини. Јер мир и стабилност овог региона не може бити остварен без руског присуства.
Ништа од овога Вучић не разуме или не жели да разуме. Његова шизоидна фиксација за лик и дело Ангеле Меркел, значи само то да он тражи себи сличног губитника са којим може да подели своју политичку пропаст.
Ни неколико великих удараца које је прошле године примио приликом своје туристичке посете САД, нису освестиле Вучића од његове сумануте идеје да су он и његов режим некоме тамо битни.
У тексту који је у августу прошле године објављен у часопису Форин полицy, јасно се говори о томе да је озбиљне новинаре, политикологе и аналитичаре у овој земљи, веома тешко заинтересовати за Србију. Вучићев трагикомични покушај да се наметне америчким медијима, пропао је истог момента кад је и почео. Његове празне приче о америчким улагањима у Србију, само су се нанизале на читав ланац медијских обмана којима је од почетка мандата засипао домаћу јавност. Али, Вучић више нема кога да слаже. Чак ни себе самога, мада је и то умео да уради! Уколико остане на власти, биће то погубно и за њега и за режим који је успоставио.
Јер, нема више ни пара ни “пријатеља”. Одлазак са власти морао би да га суочи са кривичним гоњењем за многе уговоре које је направио на штету државе, а са друге стране, прогониће га његови повериоци који су му помогли да себе уздигне као императора. У оба случаја, неће му помоћи ни Исток ни Запад.
Вучић нема савезника. Странка му се распада. Сви општински и градски одбори од Новог Пазара до Суботице, налазе се у стању потпуног раскола, а добар део чланства панично тражи ухлебље у другим странкама.
Судећи према неким изворима из Главног одбора српске напредне странке, на видику је подела странке, већ након избора. Људи блиски Томиславу Николићу већ захтевају одређену квоту својих посланика у будућем сазиву парламента. Вучић ни на једно од ових питања нема одговора. Његова медијска мафија, дубоко је компромитована и “сензационалним” вестима његових билтена, више нико не верује. А, буде ли покушао да додатно застраши грађане, природно је право свакога да одговори агресијом на такво нешто.
Да побегне или да пристане на суђење
Током новембра и децембра прошле године, “сумирајући” своје “резултате”, Вучић је, у свом свакодневном обраћању јавности, више пута изговорио неколико невероватних лажи, тврдећи да је Србија успела да одржи политичку стабилност, заустави економско пропадање, спроведе план за излазак из кризе и одржи добре односе у региону, “упркос догађајима у окружењу и бројним изазовима”. Наравно, ништа од овога није тачно!
Он лично се потрудио да сталним интригама, подметањима и спректакуларним најавама “десанта” на његову владу и њега лично, дубоко дестабилизује политичке прилике, узнемири јавност и рашири медијску параноју до неслућених размера. Врхунац је била најава “државног удара”, који је постао предмет опште спрдње, па је и председник Републике морао да реагује смирујући јавност и објашњавајући да никаквог “државног удара” нема. Слагао је да је заустављено економско пропадања, што јасно говори и чињеница да су јавна предузећа дословно у распаду (видети текст Миодрага К. Скулића у овом броју на странама 8 и 9), али и платежна моћ становништва која је пала на ниво најсиромашнијих афричких држава.
Вучићева тврдња да “одржава добре односе у региону” је више него лицемерна, јер је у сред Сарајева подржао идеологе унитарне Босне и Херцеговине (на штету Републике Српске), а није му пало на памет да потегне питање српске имовине у Хрватској, питање Срба у Македонији… Али је зато показао све одлике женске стране своје личности, кад год је требало да се некоме извињава или сагиње у региону (руковање са генералом Маркачом на инаугурацији нове хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић, којој се такође дубоко поклонио док је она рецитовала “отворена питања” између Србије и Хрватске, удварање Бакиру Изетбеговићу у Сарајеву, поданички однос према црногорском “владики” Милу Ђукановићу…).
Некадашња југословенска браћа у региону одлично знају ко је Александар Вучић и “са ким је тикве садио”. Знају да је то Шешељев мали пајац, да је годинама ширио националну и верску мржњу и да је урлао са скупштинске говорнице и са јавних скупова на сваки помен заједништва или, не дај боже, Европе. Али, такав Вучић је највише ојадио Србију и српски народ, трујући га деведесетих година идеологијом рата, мржње и нетрпељивости.
Не постоји трезвен човек у овој држави који би данас гласао за таквог човека. Али, упркос свему, Вучић има приличне шансе да победи на ванредним парламентарним изборима. Међутим, биће то и његов највећи пораз, јер ће само наставити да тоне у живом песку лажних арапских инвестиција, да се губи у противречним изјавама, да организује хапшења и велике рације које ниједан тужилац више неће моћи да процесуира како би он хтео, без доказа, да смењује и поставља, да се хвали својим пријатељством са светским лидерима који и не знају како се он зове…
Победиће Вучић на изборима, јер против себе има лоповски оркестар из распале Демократске странке, који му је дужан јер их је заштитио од кривичног гоњења за библијску пљачку коју су извели. Никакав Тадић и Пајтић неће срушити Вучића. Он је сам себе већ срушио без икога.
Колико је очајан, најбоље говори “тајна дипломатија” која је ових дана успостављена између њега и Чедомира Јовановића, одговорног и даље британској обавештајној заједници, а вазда гладног власти. Рачуна Вучић овако: ако се “оклизне” са Дачићем или ако му Николић узме пола странке, ту је вођа ЛДП-а са којим дели исте погледе на британски шпијунски корпус. Јовановић би себе мало рехабилитовао у очима својих резидената, а Вучић би добио коалиционог партнера и мало времена да смисли шта ће са собом: да се преда “јатацима” који боље од њега говоре енглески, или да прихвати да му се суди у Србији.
Наравно, то су само игре ситних велможа који траже још неки драгоцени залогај у балканској прашини. О свему ће на овдашњој политичкој сцени одлучити две велике силе. Тачније речено, већ су одлучили. Вучић мора да оде.
Ваљда ће доћи време да и гладним грађанима ове земље крене.
Никола Влаховић, Таблоид
http://www.srbijadanas.net/sudbina-jedne-diktature-svemu-dodje-kraj/
Нема коментара:
Постави коментар