Zakon o ozakonjenju korupcije i uzurpacije

Narodna skupština Republike Srbije usvojila je Zakon o ozakonjenju objekata (u daljem tekstu: ZOO), kojim se uređuju uslovi, način i postupak izdavanja rešenja o ozakonjenju nezakonito izgrađenih objekata. (Sl. gl. 96/2015) Među mnogim spornim odredbama ovog Zakona jeste i ona koja otvara mogućnost za koruptivne radnje i trgovinu uticajima i određuje ko ima ovlašćenja da to čini.
U stavu 1. člana 5, ZOO utvrđuje: „Predmet ozakonjenja ne može biti objekat: ... (4.) izgrađen u prvom i drugom stepenu zaštite prirodnog dobra (osim vikendica i drugih porodičnih objekata za odmor u drugom stepenu zaštite prirodnog dobra), odnosno u zoni zaštite kulturnog dobra od izuzetnog značaja i zoni zaštite kulturnih dobara upisanih u Listu svetske kulturne baštine, izgrađen u zonama sanitarne zaštite izvorišta vodosnabdevanja...” U istom članu je i sledeći stav: „Izuzetno od odredbe stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana, nadležni organ će izdati rešenje o ozakonjenju, ako u postupku bude pribavljena saglasnost upravljača javnog dobra, odnosno saglasnost organizacije nadležne za zaštitu prirodnih odnosno kulturnih dobara”.
Citirani član nosi nedvosmislen potencijal za koruptivne radnje i trgovinu uticajima: (a) Odredba o izuzeću vikend kuća i porodičnih objekata za odmor može se tumačiti kao da se odnosi samo na jednu „odnosno” na sve kategorije prostora; (b) Uspostavljanje „saglasnosti upravljača odnosno organizacije nadležne za zaštitu prirodnih odnosno kulturnih dobara” kao presudnog kriterijuma u donošenju odluke šta će biti legalizovano u zonama pod najstrožim režimima zaštite otvara prostor za neograničenu proizvoljnost i koruptivnost. Takva odredba pokazuje da je „saglasnost” jednog čoveka ili grupe ljudi jačeg pravnog dejstva od zakona koji uređuju oblast zaštite prirodnih, kulturnih i drugih javnih dobara. Ovom odredbom se, de facto, suspenduju propisani režimi zaštite i korišćenja prostora, a odluka o legalizaciji objekata koji ugrožavaju javni interes, proizvode javne štete i predstavljaju najteže primere uzurpacije javnog dobra, prepušta se pojedinačnoj volji ljudi sa javnim funkcijama.
Iz člana 5 ZOO sledi da nema šta ne može biti ozakonjeno, ali je ostavljeno otvoreno ko u ime „upravljača” ili „organizacije” ima pravo da daje saglasnost, koliko će ta saglasnost da košta, i ko će platiti javne štete od takvih ozakonjenja? Sažeto, data su ovlašćenja javnim delatnicima da arbitriraju, trguju uticajima i naplaćuju svoje usluge.
ZOO je donet, kako je obrazloženo, da bi se od rušenja zaštitili stambeni objekti siromašnih građana. Valjda zato, na područjima sa strogim režimima zaštite, ZOO štiti objekte za odmor a ne za stanovanje. Istovremeno, ZOO otvara mogućnost legalizacije bespravno izgrađenih porodičnih kuća za odmor (kao i objekata druge namene) u zonama s najstrožim režimom zaštite, kao što su, na primer, zaštićena područja manastira upisanih u Listu svetske kulturne baštine, uključujući i one na Kosovu i Metohiji, akumulacije Gazivode, itd.
ZOO dovodi nosioce javnih ovlašćenja u različite rizike i izazove. Prvi je da budu izloženi pritiscima da daju saglasnost, te da trpe posledice ako takvu saglasnost ne izdaju nekom važnom pripadniku neuke „sirotinje”, koja nije znala šta su to zaštićena područja kada je gradila svoje kuće za odmor. Drugi je da se upitaju o novčanom ekvivalentu takve saglasnosti. Ako bespravni graditelj ozakonjenjem objekta u sanitarnoj zoni zaštite, na primer, akumulacije „Gruža”, podigne njegovu vrednost za nekoliko stotina puta, zar nije prirodno da se oni koji mu to omoguće, u to i ugrade.
No, nisu ovo sve nevolje sa ZOO. Pored otvaranja prostora za koruptivne radnje i trgovinu uticajima, zakon u pravnom statusu izjednačava objekte koji su građeni uz pridržavanje građevinskih i tehničkih standarda i objekte za koje se ne proverava da li ispunjavaju propisane standarde. (Članovi 18 i 19 ZOO uključuju: „(...) izjavu vlasnika nezakonito izgrađenog objekta da prihvata eventualni rizik korišćenja objekta, s obzirom na minimalnu tehničku dokumentaciju koja je propisana za ozakonjenje”).
Sprovođenje ovog zakona dovešće u zabludu potencijalne kupce ozakonjenih nekretnina. Nekretnine će biti upisane u katastar i pravno izjednačene s objektima koji su prošli tehnički prijem, kojim se potvrđuje da je objekat izgrađen u skladu s pravilima građenja. Na taj način su narodni poslanici (a) omogućili vlasniku ozakonjenog objekta da obmane potencijalnog kupca, (b) poslali poruku budućim investitorima, naročito onima iz država u kojima bi ovakve pravne smicalice izazvale pad Vlade ali i Narodne skupštine, da kupujući nekretnine u Srbiji možda kupuju „mačku u džaku” i (c) omogućili uzurpatorima javnih i zaštićenih dobara da uvećaju vrednost tržišno bezvredne imovine za nekoliko stotina puta.
ZOO je ostao bez odgovora na pitanje ko će snositi troškove javnih šteta koje su učinili i koje će nastaviti da čine vlasnici sada ozakonjenih objekata. Ko će snositi troškove izgradnje fabrika za preradu vode u zonama akumulacija za snabdevanje stanovništva vodom koje su zagađene otpadnim vodama, fekalijama i drugim đubretom iz vikend kuća „neuke sirotinje”? Da li slučaj užičke akumulacije Vrutci nekome nešto govori? Ko će odgovarati za ugrožavanje javnog zdravlja zbog korišćenja neispravne pijaće vode? To očigledno nisu pitanja kojima predlagači ZOO i poslanici u Narodnoj skupštini pridaju važnost.
Sociolog, profesor Arhitektonskog i Geografskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji

http://www.politika.rs/sr/clanak/347402/Pogledi/Zakon-o-ozakonjenju-korupcije-i-uzurpacije