Po pojedinim medijima se juče pojavila informacija da je Severna Koreja zapretila Turskoj nukleranim projektilima, ukoliko se usudi da deluju protiv Rusije. Iako još zvaničnici iz ove izolovane zemlje nisu potvrdili ovu informaciju, mnogi misle da ona nije daleko od istine.
Rusija (tadašnji SSSR) i Severna Koreja su višegodišnji prijatelji, od vremena kada se Koreja podelila na Severnu i Južnu. Njihove veze su održavale tokom svih godina, doduše malo je oslabio nakon raspada Sovjetskog saveza, čak i kada je veliki broj država Severnoj Koreji uveo sankcije na raznim nivoima.
Koliko su njihove veze čvrste, pokazuje i podatak da je vrhovni vođa Kim Džong Un pozvan da prisustvuje Danu pobede nad fašizmom 9. maja u Moskvi. To je trebao da bude njegov prvi izlazak iz zemlje otkad je na čelu države, ali je u poslednjem času otkazao Vladimiru Putinu i na paradu poslao svoje ministre.
Severna Koreja i Rusija uspostavile su diplomatske odnose u oktobru 1948, ubrzo nakon što je proglašena Demokratska Narodna Republika Severna Koreja. Iako su bile saveznice tokom Hladnog rata, njihovi odnosi su bili slabiji posle raspada Sovjetske Unije. Veze su obnovljene tokom 2000-ih, naročito posle 2010. godine, kada je Kim Džong Un došao na vlast.
Postavljanje Putina za sekretara Saveta bezbednosti Rusije 1999., imao je kritički značaj za Pjongjang koji je svoje pritužbe pripisivao Borisu Jeljcinu. Kim Džong Un je za Putina rekao da najzad Rusija ima lidera ” s kojim može da sarađuje”.
Putin je i 2000. godine posetio Severnu Koreju kada je na čelu države bio otac Kim Džong Una, Kim Džong Il. 2001. godine postignut i potpisan dogovor o saradnji između dve zemlje, u oblasti odbrambene industrije i vojne opreme. Tada je potpisan i takozvani “okvirni međunarodni sporazum o saradnji u vojnoj industriji”, kao i dogovor između dva ministrastva odbrane.
Što se tiče nukleranog naoružanja, u martu 1994. tokom prve nuklearne krize, Rusija je predložila razgovore osam strana, koja su uključivala Severnu i Južnu Koreju, Rusiju, SAD, Kinu, Japan, generalnog sekretara UN-a i Međunardonu agenciju za nukleranu energiju.
Rusija je 2006. i 2009. osudila aktiviranje nuklearnog oružja, i saopštila da je to kršenje prethodnih rezolucija Saveta bezbednosti UN-a.
Treća generacija vladara Severne Koreje, nastavlja da prkosi međunarodnoj zajednici u vezi sa svojim nukleranim i raketnim programom. Njega je uvek izvlačila iz rukava, kao i sad, kada je ugrožena sigurnost njihovog prijatelja – Rusije.
Da li će Severna Koreja sa svojim vrhovnim vođom Kimom Džonom Unom stvarno izvesti napad ukoliko neko napadne Rusiju, ili će i dalje ostati na pretnjama, ostaje da vidimo u budućnosti. Jedno je sigurno, “zveckanje” nuklearnim naoružanjem Pjongjanga zabrinjava međunarodnu zajedinicu i svet.
Na osnovu teksta u Telegrafu, pitali smo vas da nam kažete vaš stav o tome šta bi se desilo ako bi Rusija i Severna Koreja napale Tursku. Sudeći po odgovorima naših čitalaca, preko 58 odsto misli da će započeti Treći svetski rat.
Skoro pet odsto čitalaca ne zna da li Kim Džong Un pruža podršku Putinu zbog svoje zemlje ili zaista želi da zaštiti i Rusiju, a onih koji misle da se neće ništa dogoditi i da sve ostaje na pretnjama ima 22 odsto. Dok skoro 15 odsto misli da je u pitanju propaganda.
http://www.telegraf.rs/vesti/1886430-pitali-smo-vas-sta-bi-se-desilo-sa-svetom-kad-bi-se-udruzili-putin-i-kim-dzong-un-video
Obama i Putin otpočeli borbu za Srbiju
Amerika i Rusija počele su borbu za pridobijanje Srbije! Tako će Amerika pokušati da navede Srbiju
Prema oceni američkog lista “Politiko”, poziv Crnoj Gori u NATO pokazao je da su SAD krenule u ofanzivu u borbi protiv Rusije za uticaj na Balkanskom poluostrvu. Podsećajući da su 2. decembra šefovi diplomatija zemalja članica NATO pozvali Crnu Goru da počne pregovore o stupanju u Alijansu, taj list navodi i da su visokopostavljeni članovi američke vlade i lideri Alijanse posetili Beograd i Zagreb u okviru obnavljanja pokušaja da se balkanski region uključi u orbitu pod uticajem Zapada.
Da NATO polako zaposeda Balkansko poluostrvo, ocenjuje i Stefano Stefanini, bivši ambasador Italije u Alijansi.
Domaći analitičari su složni u oceni da bi Amerika vrlo rado videla Srbiju u NATO.
- Siguran sam da će biti pojačan pritisak na Srbiju, kao i na Bosnu i Hercegovinu, odnosno Republiku Srpsku. Ipak, od Srbije se, bar u početku, neće tražiti direktan ulazak u NATO, već jačanje postojećih veza. Sve to jer se procenjuje da je sada trenutak da se ruski uticaj potpuno eliminiše sa Balkana, posebno iz Srbije, BiH, Republike Srpske i Crne Gore, jer se smatraju potencijalnom bazom ruskog uticaja - smatra politički analitičar Đorđe Vukadinović.
I vojni analitičar Miroslav Lazanski veruje da će NATO vršiti pritisak na Srbiju da postane njegova članica.
- Iako bi, naravno, NATO bilo drago da Srbija zatraži da postane članica, bilo kakvo opredeljivanje naše zemlje za Alijansu ne može proći. To bi, naime, izazvalo vrlo jake potrese na političkoj sceni Srbije - napominje Lazanski.
Kako dodaje, NATO nije popularan u Srbiji niti će ikada biti.
- Čak i ankete koje su radili prozapadno nastrojeni istraživači javnog mnjenja pokazuju da je više od 80 odsto građana Srbije protiv ulaska zemlje u NATO - zaključuje Lazanski. Takođe, kao još jedan važan aspekt balkanskog proširenja NATO je i diversifikacija isporuka energetskih resursa u Evropu, što Vašington smatra strateškim interesom sopstvene bezbednosti.
http://www.alo.rs/obama-i-putin-otpoceli-borbu-za-srbiju/22451
Rusija izgubila kontakt sa vojnim satelitom
Rusija je izgubila kontakt sa vojnim satelitom koji nije uspeo da se odvoji od rakete nakon poletanja,saznaje se iz izvora u ruskim vazduhoplovnim snagama, javila je danas agencija Tass.
"Satelit serije Kosmos je izgubljen pošto nije u funkciji", navode neimenovani izvori.
Satelit će se za dva do tri dana raspasti u atmosferi pre pada na Zemlju.
Raketa Sojuz u subotu je lansirana sa kosmodroma Pleseck, na severu Rusije. Nosila je dva satelita.
Satelit Kanopus, nazvan po zvezdi sazvežđa Pramac, trebalo je između ostalog da prikuplja podatke o prisustvu stranih podmornica u okeanima.
Moskva nije potvrdila gubitak satelita.
http://mondo.rs/a854759/Info/Svet/Rusija-izgubila-kontakt-sa-vojnim-satelitom.html
Rusija, Turska i kolonijalizam 2.0
Politike koje vode Rusija i Turska odražavaju stare imperijalne reflekse. To škodi čitavom regionu
Fantomski bolovi su podmukao fenomen. Oni su pre svega – nepredvidljivi. Ponekad se javljaju odmah nakon gubitka nekog dela tela, a ponekad nešto kasnije. Može da prođe mnogo vremena pre nego što ti bolovi popuste. Ako naša saznanja fantomskim bolovima kod ljudi prenesemo na celo društvo, može se u određenoj meri sagledati koliko se dugo oni zadržavaju u kolektivnoj podsvesti. Sudar dveju bivših velesila – Rusije i Turske – sad pokazuje u koliko ogromnom vremenskom periodu mogu da se zadrže umišljeni bolovi. Čini se kao da ti bolovi mogu da dovedu do ludila one koji pate od njih.
Bol iz starih vremena
Predsednik Rusije Vladimir Putin je svojevremeno raspad SSSR-a nazvao „najvećom geopolitičkom katastrofom“. Kada je 1991. ruski imperijalizam doživeo kolaps, satelitske države razbežale su se na sve strane. Otada je Rusija samo još – Rusija, i više nije velika sila. Predsednika to boli sve do danas.
Taj bol on deli s naslednikom jedne druge bivše velesile, turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom. Njega muče gubici iz još starijih vremena, od pre sto godina, kada su Otomansku imperiju, jednu od zemalja-gubitnica u Prvom svetskom ratu, pobedničke sile „skratile“ za dobar deo njenih nekadašnjih teritorija. Nekadašnja veličina je propala, ali stari duh i dalje živi. „Dirnuti smo duhom na kojem je utemeljeno Osmanlijsko carstvo“, rekao je Erdogan u novembru 2012.
Visoki ulog
Može li se isključi mogućnost da fantomski bol ta dva državna poglavara diktira njihovo delovanje? Da je to tako može se videti nakon obaranja ruskog borbenog aviona pre nekoliko dana i to pre svega zato što se to dogodilo na, istorijski gledano, i nekada napetom mestu. Rusija i Turska su ranije bili najveći neprijatelji, a Iran, Avganistan, Balkan i region oko Crnog mora bili su „masa“ oko koje su se nadmetali. Sad smo svedoci nastavka te igre: Rusija je, sa Iranom kao saveznikom, na vojnom ekspanzionističkom kursu. Turska je u defanzivi. Ona želi da bar održi granice iz dvadesetih godina prošlog veka i ne želi da doživi da jednoga dana još i Kurdi, nakon eventualnog formiranje države, smanje staro nasledstvo Osmanlija.
Ulog je za obe strane veliki. I zato Turska sada odlazi u defanzivu. Sigurno je da nije slučajno što se „rat“ između Rusije i Turske (u kojem te dve zemlje ne ratuju direktno) koncentriše pre svega na region Bajirbucak na severozapadu Sirije. Tamo žive Turkmeni i oni su, iz velikoturske perspektive, geostrateški most prema Istanbulu. Upravo tu tursku zonu uticaja, režim Bašara al Asada želi da po svaku cenu zadrži u onome što će ostati od Sirije nakon rata. Zato se Asad, pod zaštitom „ruskih vatrogasaca“, svom snagom bori protiv Turkmena koji tamo žive i koji se takođe bore. Ako se ruska računica ostvari, i Turkmeni bi na kraju mogli da imaju veći uticaj u regionu.
Rizični kolonijalizam
Drugim rečima: vreme nakon kolonijalizma je – vreme pre kolonijalizma. Zbog toga i dalje trpe Sirijci koji beže pred Asadovim bombama, ali i pred noževima krvnika „Islamske države“. Nakon atentata u Parizu, ovi drugi pokazali su da su bili ozbiljni kada su svoje ime promenili iz „Islamska država u Iraku i Velikoj Siriji“, samo u „Islamska država“ – bez ikakvih granica. Oni tako na ciničan način podsećaju i na to da je kolonijalizam rizična stvar – i u modernim, ali i u post-modernim vremenima.
Ostaje samo nada da će realni (stvarni) bolovi uskoro postati jači od fantomskih. Onda bi moglo da postane jasno da „Velika igra 19. veka“ ne trpi svoje novo izdanje. Važnije, a to bi se takođe moglo da postane realno, jeste zajednički front protiv terora: terora sirijskog diktatora, ali i terora džihadističkih duhova, koje je on pre nekoliko godina pustio iz boce.
http://www.dw.com/sr/rusija-turska-i-kolonijalizam-20/a-18898731?maca=ser-serbian_all-2277-rdf
Rusi poslali 50 ratnih brodova Kaspijske flote na vežbu
Mornarica Rusije, opsežnim vežbama koje sprovodi u poslednje vreme, uz učešće u ratnim
Prijavljeno je da na vežbama učestvuju i dve frigate Gepard klase, kao i šest korveta Bujan klase.
"Članovi posada preko 50 ratnih i snabdevnih brodova počeli su da ispunjavaju prve elemente postavljenih zadataka", navode ruski mediji.
Vežbe podrazumevaju pripreme brodova za borbena dejstva, kao i za odbrambene zadatke i manevre izbegavanja vazdušnih napada.
http://vesti-online.com/Vesti/Svet/537708/Rusi-poslali-50-ratnih-brodova-Kaspijske-flote-na-vezbu
Konstantinopolj je naš
Svi ruski mediji su se cele prošle nedelje bavili samo jednim pitanjem: kako se osvetiti Turskoj? U Rusiji je sve živo iznenada zavolelo Kurde. Ispostavilo se, naime, da je uz pomoć Kurda moguće srušiti Tursku. Na svim ruskim televizijskim kanalima, u svim vestima i političko-analitičkim emisijama, na ekranima su se u redovnim razmacima pojavljivali činovnici Rospotrebnadzora i, držeći u ruci neku svežu voćku ili baštenski proizvod, govorili kako je to što oni sada drže u ruci otrovno jer je raslo u Turskoj.
Dmitrij Kiseljov nam je u svojim „Nedeljnim vestima“ otkrio da je „Turska zemlja u kojoj vlast tlači medije i opoziciju“. Bio je to do sada nezapamćeni slučaj da Dmitrij Kiseljov govori istinu. Turska vlast zaista tlači medije i opoziciju. Za razliku od Rusije u kojoj već odavno nema ni medija ni opozicije, u Turskoj još uvek ima šta da se tlači. Tamo još uvek postoje mediji i opozicija.
Svi politički razgovori na televiziji, bez obzira na prvobitno zadatu temu, nakon kratkog vremena su se svodili na to da svo zlo ovoga sveta potiče iz Turske i da je neophodno smisliti nekakvu strašnu osvetu dostojnu ruske veličanstvenosti. A razmere te veličanstvenosti su se dovodile u direktnu vezu sa veličinom štete koju bi toj omrznutoj Turskoj trebalo naneti.
Tako se i emisija „Nedeljno veče s Vladimirom Solovljovim“, koja je uzgred emitovana u sredu, i koja je trebalo da bude posvećena poseti Olanda Moskvi i ideji antiterorističke koalicije u koju bi i Rusija mogla da stupi – ubrzo pretvorila u raspravu o osveti Turskoj. U uslovima narastajuće „bespoštedne vojne okrutnosti“ (kopirajt Valerija Zorkina), vojnici informativnog rata svoje programe nedeljom moraju emitovati i radnim danima, ako se ukaže potreba za to.
Što se moguće koalicije tiče, učesnici emisije su se podelili u dve nejednake grupe. Sergej Stankevič i Boris Nadeždin su smatrali da je koalicija poželjna i moguća, a svi ostali su bili ubeđeni da nikakve koalicije neće ili ne može biti. Među njima je bilo i onih koji su tvrdili da ona uopšte nije potrebna.
Sergej Stankevič je pokazao najviše optimizma. On je prvo iskazao svoju veliku radost povodom dolaska Olanda u Moskvu, potom je izložio svoje pretpostavke o tome da će Francuska i Rusija već sutra zaključiti zajednički sporazum o koaliciji, da će im se ubrzo zatim pridružiti i Velika Britanija, a na kraju i SAD. I dok je korak po korak slikao tu veličanstvenu sliku međunarodne sloge i saradnje, njegov glas je postajao sve čvršći, lice sve ozarenije, a kada je završio sa usklikom „srećan sam što živimo u vremenu koje nam pruža tako izuzetnu mogućnost da prisustvujemo preporodu antihitlerovske koalicije“, u studiju je odjednom zavladalo osećanje da će odmah zatim slediti i njegov predlog da u tu čast svi popiju po jednu i zajedno prigodno zapevaju. Recimo Marseljezu. Ili Боже, царя храни!
Ali ostali prisutni mu nisu dali dovoljno vremena za to. Odmah su jedan za drugim počeli da ga bombarduju tvrdnjama kako je koalicija nemoguća. Prvi se javio Nikonov. Od njega smo na primer saznali da se Čerčil, znatno pre nego što se sovjetska zastava zavijorila nad Rajhstagom, spremao da potpiše mir sa Hitlerom, da bi potom zajedno s njim napao SSSR. Nažalost, u studiju se nije našao niko ko bi ga upitao ko je to i kako od ser Vinstona Čerčila uspeo da iznudi priznanje o zlodelima koje je ovaj stari lukavac smišljao, kao i to kakve bi veze to iznuđeno „priznanje“ imalo s tekućim problemima.
Politikolozi Mihejev i Kulikov su složno tvrdili da zapravo Turska najviše ometa osnivanje buduće koalicije, a stručnjak za Bliski istok Bagdasarov im je svima objasnio da je Rusija velika zemlja i da ona treba sama da stvori svoju koaliciju u kojoj će biti glavna. I odmah se založio za to da u tu našu koaliciju svakako stupi Jermenija, kao i sve zemlje članice BRIKS-a, a pre svih Kina.
Voditelj Solovljov je tog trenutka odlučio da se malo našali i obrativši se dvojici „liberala“ koje on redovno dovodi u studio samo zato bi svi ostali imali koga da pljuju, izneo svoje mišljenje da možda ne bi bilo loše naterati i NATO da uđe u našu koaliciju. „Ako smo Gruziju naterali na mir, možda možemo i NATO u koaliciju“ – s grimasom naivnog sagovornika im se obratio on.
I o čemu god da se povela reč, svi učesnici su takoreći spontano klizili ka temi Turske. Politikolog Mihejev je rekao da je Turska umešala svoje prste i u nedavno miniranje dalekovoda na Krimu. Osim toga je izrazio uverenost da će Turska ubuduće sigurno potkopavati bezbednost Azerbejdžana i čitave Srednje Azije. Moguće je da Mihejev sudi po sebi i da bi on, da je na mestu Turske, svakako već nešto potkopavao.
Kada se ubrzo zatim razgovor poveo o osveti, prisutni gosti su počeli redom da pominju turizam, turske građevinare, turski paradajz i tursko voće. Tada se Solovljov, škiljeći onako čekistički, obratio Nadeždinu: „A otkuda Turcima tol’ke pare?“ I dok je Nadeždin, zbunjeno trepćući tražio odgovor, Solovljov je požurio da ispali svoju optužbu: „Mi Turskoj svake godine poklanjamo po deset konsolidovanih budžeta Kostromske oblasti“. Svima je odmah bilo jasno da je Nadeždin prosto bandit koji već godinama, u tajnom dogovoru s Turskom, svake godine po deset puta pljačka budžet Kostromske oblasti. Bukvalno nokautiran ovom optužbom, Boris Nadeždin je jedva uspeo da promuca: „Ali Kostromska oblast nema more…“
Ništa manje žalosno nisu izgledali ni pokušaji Nadeždina, ne da zaštiti turski biznis (taman posla!), već da makar u kratkim crtama označi razmere gubitaka ruske privrede koje bi naša surova osveta mogla da izazove. Kada je rekao da je turskim izvođačima trenutno povereno celih 35 odsto ukupnih građevinskih radova u zemlji, Solovljov ga je opet, s rutiniranim škiljavim nepoverenjem islednika profesionalca upitao: „Kako to da ih se tako mnogo namnožilo?“ Nadeždin se ovoga puta nešto bolje snašao i manje mucavo pretpostavio da turske firme izgleda umeju brzo i kvalitetno da grade. Solovljov se na to veselo nasmejao i naivnom Nadeždinu kroz smeh objasnio da čitava mudrost uspešnog poslovanja turskih građevinara leži u korupciji. Svako dalje zalaganje Nadeždina da bilo ko od cenjenih gosiju sam pokuša da odgovori na pitanje kako to da se Turci snalaze u korupcionim šemama, a mi Rusi tu umetnost još uvek nismo savladali, bilo je odbačeno kao nebitno.
Kada je Nadeždin pokušao da razjasni zašto 4,5 miliona naših građana više neće moći da letuje u Turskoj, senator Jevgenij Bušman mu je snishodljivo objasnio da su letovi zabranjeni jer će u protivnom Turci sigurno rušiti naše putničke avione. A u odgovor na zaprepašćenu grimasu Nadeždina, senator Bušman je još par puta radosno uzviknuo: „Srušiće, nego šta! Srušiće!“
Ali taj se Nadeždin nikako nije dao zaustaviti. Kada je započeo priču o turskom voću i povrću (eksperti procenjuju da će embargo na uvoz svežeg voća i povrća iz Turske izazvati ukupan rast maloprodajnih cena za 7-8%), dotad smireni deputat Nikonov se više nije mogao uzdržati: „Protiv naše zemlje je izvršen akt agresije, a mi razgovaramo o turskim mandarinama…“ I kao i obično, na ovom mestu je deputat Nikonov uključio sećanja na svog dedu: „Po zakonu o ratnom stanju…“ i tako dalje.
Potom je reč ponovo uzeo Semjon Bagdasarov, veliki stručnjak za istok i izjavio da je Konstantinopolj bio naš grad i da on ponovo mora postati naš.
A onda se javio još jedan stručnjak za istok, Ruslan Kurbanov i saopštio da je SSSR širio mir i razum među svim narodima na Zemlji, a da je sada, kada smo planetu prepustuli Amerikancima, svetom zavladao haos. I zato treba kazniti Amerikance. I kada im Rusija otme pendrek pomoću kojeg oni vladaju svetom, biće to najteža kazna za njih.
Tada se ovoj sadržajnoj diskusiji pridružio i Sergej Stankevič rekavši da njega jako zabrinjava to što Erdogan nije hteo da telefonira Putinu. Napad na naš avion je naravno zločin i krivci moraju biti kažnjeni, ali mi ni u kom slučaju ne smemo dozvoliti da izgubimo Tursku. Stankeviča su svi uglas pokušali da prekinu, ali on je ipak nekako uspeo da nam saopšti nešto o problemu dve sirijske oblasti koje naseljavaju sirijski Turkmeni i koja se nalazi u blizini granice sa Turskom. Ove dve oblasti se, po mišljenju Stankeviča, „detaljno moraju očistiti“(!).
Tada sam shvatio da razlozi neprekidnih poraza „liberala po porudžbini“ tipa Sergeja Stankeviča i Borisa Nadeždina nisu samo to što diskusijama suvereno manipuliše sam Solovljov, već i to što bilo kakvo alternativno mišljenje u korenu biva sasečeno udarničkim entuzijazmom ostalih gostiju u studiju. Meni su naravno neuporedivo bliže evropske vrednosti za koje se zalažu Stankevič i Nadeždin, od onog lonca punog imperijalnih, sovjetskih i evroazijskih stavova i ideja koje pod budnim okom Solovljova kuvaju Bagdasarov, Kulikov, Mihejev i Nikonov. Ali taj njihov čorbuljak deluje konkretnije i logičnije od nejasne „ni tamo ni ovamo“ pozicije „liberala po narudžbini“.
Ne može se pozivati na jedinstvenu koaliciju Rusije sa zapadom i pri tome ne razumeti da Putin čini sve da zaštiti vlast ljudoždera Asada. Niti se može slušati kako se naša armija svakodnevno trudi da uništi sve one koji se bore protiv Asada i ISIS-a, a istovremeno ne znati da zapadna koalicija ima upravo obrnute ciljeve. Ne može se javno deklarisati želja da se „ne izgubi Turska“ i istovremeno se zalagati za „detaljno čišćenje“ oblasti koje naseljavaju sirijski Turkmeni. Ne može se od Erdogana tražiti izvinjenje i istovremeno odobravati bombardovanje teritorija koje naseljavaju ljudi etnički bliski Turcima i tražiti zatvaranje sirijsko-turske granice.
Stav Bagdasarova o „našem Konstantinopolju“, Nikonova s njegovim veličanstvenim „ruskim svetom“ i slični stavovi i izjave Kulikova, Mihejeva i Solovljova – sve to spada u krug ideja manijaka (ili grupe ljudi koji se pretvaraju da su manijaci) koji žive u nekoj svojoj alternativnoj stvarnosti. A stavovi Stankeviča i Nadeždina koji sede na dve stolice – na evropskim vrednostima i ruskom patriotizmu putinskog tipa – takav način mišljenja karakterističan je za ljude koji pate od takozvanog bipolarnog poremećaja, u narodu poznatog kao šizofrenija. A manijaci su po pravilu mnogo ubedljiviji od šizofreničara i zato „imperijalni jurišnici“ Solovljova, iz emisije u emisiju, bez prestanka pobeđuju „liberale po narudžbini“.
Igor Jakovenko, Ежедневный журнал, 01.12.2015.
http://pescanik.net/konstantinopolj-je-nas/
Нема коментара:
Постави коментар