Problem izbeglica je prevashodno društveno-politički

Judita Popović, članica Predsedništva LDP, govorila je o pojavi izbegličke krize i budućoj perspektivi i pitanjima kako se nositi sa ovim izazovom na konferenciji koju je organizovala Fredrich Naumann fondacija u Medija centru.  Primena zakona i konvencija da vodi računa o životu i ljudima „Problem je suviše kompleksan da bi se rešio ad hoc, da bi se dali odgovori koji bi u momentu tu nesreću, strahove i tragedije ublažili. Smatram da zakoni ne mogu da budu sterilni, nisu to ni konvencije, oni koji ih primenjuju moraju da vode računa o životu i o ljudima na koje se ti zakoni primenjuju. Trenutno imamo Ženevsku koncenciju o izbeglicama sa određenim prazninama, a imamo i zakone pojedinih država, koje u sadejstvu sa tom Konvencijom iz 1951, koja očigledno više ne može da prati današnju realnost, često povlače poteze nauštrb ljudskih prava i sloboda koje bismo uvek morali da stavimo u prvi plan. To su vrednosti koje čine bazu Evropske unije, zajednice naroda, i bez obzira što se često pominje i ekonomski momenat, EU bez poštovanja osnovnih ljudskih vrednosti, neće više postojati ni u ovoj formi ni u ovom sadržaju, to više neće biti EU sa ovim identitetom i zato moramo da o tome vodimo računa. Imamo jako dobar primer kako se pozivanjem na određena prava države krše ljudska prava i slobode. To je Mađarska kada je podigla zid. Na taj način, pozivajući se na Ženevsku konvenciju, krše se njene odredbe, a pritom i sva ostala međunarodna prava koja dotiču prava imigranata, odnosno izbeglica. Tim zidom se sprečava mogućnost da se uopšte zatraži azil, a Srbija koja ima jedan veoma problematičan Zakon o azilu, izlazi u suret mađarskoj desničarskoj Vladi koja se raduje činjenici da je prnašla modus operandi kako da zaštiti svoj način života, ali više za unutrašnju upotrebu nego što to može da „drži vodu“ u međunarodnim razmerama.“ Srbija svojim zakonodavstvom nije dorasla izazovu „Srbija sa svojim zakonodavstvom koji se tiče ove problematike kaska i ona nije dorasla ovom izazovu koji se trenutno odvija na njenim drumovima, što se vidi iz postupaka ministara, odnosno celokupne Vlade. To što migranti ne prepoznaju Srbiju kao svoju krajnju destinaciju Srbiji možda predstavlja jednu olakšavajuću okolnost, ali činjenica da Srbija mora i u tom vremenskom periodu, dok se ti ljudi nalaze na njenoj teritoriji, da obezbedi neku vrstu sigurnosti i bezbednosti, određenu zaštitu, a ona to ne zna, ne može i to često veoma pogrešno radi.“ Postaviti dijagnozu sadašnjeg stanja i povući poteze za budućnost „Svet je, ustvari, jedno globalno selo, i zato ne treba da se čudimo što je neka tuđa nesreća, tuđa tragedija, na kraju došla u naše dvorište i zato ne treba da nas čudi da se iz dana u dan povećava broj nesrećnika jer očekuju na ovoj strani planete neki boljitak i neku sigurnost za svoje živote. I zato ova izbeglička kriza ima tendenciju da traje. U Evropi je otprilike od početka krize broj izbeglica došao do milion ili će do kraja godine to sigurno biti. I zato, kada se razgovara o izbegličkoj krizi, mora se razmišljati mnogo šire nego što su mnogi spremni za to. Pored toga, što je potrebno da se napravi dijagnoza zašto se sve to dešava, a ne dešava se od juče, da se napravi dijagnoza sadašnjeg stanja - šta radimo dobro, a šta radimo pogrešno, koji su sve projekti propali u prošlosti - da bismo mogli da predvidimo koje poteze moramo da vučemo u budućnosti. Ostaje pitanje kako i koje poteze treba povući za budućnost? Kao početnu tačku od koje bismo trebali da krenemo navela bih činjenicu da su Turska, Jordan i Liban preuzeli najveći broj izbeglica. Turska recimo skoro 2 miliona, Liban preko milion, Jordan 650 hiljada. S obzirom na ekonomsku snagu ovih država to su ogromne brojke, a pri tom istraživanja govore o tome da ove ekonomije nisu nešto naročito trpele zbog ogromnog broja izbeglica koje su primile, štaviše, one beleže rast BDP otprilike oko 3% svaka. I zato kada pristupamo temi izbeglica ne moramo uvek da gledamo onu lošu, mračnu stranu. Problem izbeglica je prevashodno društveno-politički problem, zato što svaka država ima neke svoje određene strategije razvoja. Da li će taj razvoj da ide u desnom, levom ili nekom trećem smeru, umnogome zavisi i od toga kakav uticaj će ova migrantska kriza da izvrši na unutrašnjo-političku situaciju jedne države, na stanje društva koje zatiče svaki izbeglica koji naiđe u određenu državu.“ Jačanje desnice i izbeglička kriza „Svedoci smo da jača desnica u Evropi, i ne jača od juče, to je već jedan ozbiljan trend koji umnogome utiče na bazične vrednosti EU, a to su ljudska prava i slobode. Svi zahtevi da se podignu ograde, da se spreče migranti da uđu u konkretnu državu iz različitih strahova - za radna mesta, pritiska druge kulture, uništavanja kulturnog identiteta - sve je to, ustvari, vokabular desnice i desničarskog trenda. Primer Mađarske ili najnoviji primer Francuske - kakav su odgovor njihovi regionalni izbori dali na ovu krizu. Zato migrantska izbeglička kriza, pre svega, treba da se fokusira na to kako jedno društvo koje se suočava sa takvom vrstom tragedije, a pri tom ima već neke svoje probleme, strahove, politike koje imaju interese koji se u znatnoj meri razlikuju od univerzalne politike evropskih, civilizacijskih vrednosti, to društvo moramo da probudimo. Probudićemo ga empatijom, solidarnošću, ukazivanjem na činjenicu da u Evropi živi oko 500 miliona ljudi, da u Americi živi oko 320 milona ljudi, a jedna Sirija je raseljena sa 7 miliona ljudi, da se migranti koji dolaze u Evropu ipak ne mogu u toj meri prepoznavati kao rušilačka snaga, energija, koja će znatnije da utiče na demografiju koju zatiče, na populaciju, na društvo, na kulturni obrazac koji je, inače, iz perspektive migranata, jako poželjan, jer zašto bi inače krenuli iz svojih porušenih domova ako ne prepoznaju u ovim državama Evrope određenu sigurnost, civilizaciju, kulturu, ekonomsku stabilnost i, ustvari, bolji život.“ Solidarnije, organizovanije, spremnije, odgovornije „Moramo biti solidarni, moramo biti odgovorni kao ljudi i u tom smislu se organizovati. Organizovati se možemo jer je ova Evropa građana ne jednu godinu već pedesetak, i zato što je Evropa upoznala sve one tragedije koje mogu da zadese jedno društvo ukoliko se u nekom momentu postupa neodgovorno, zabašure problemi, zaboravi da bez solidarnosti nema budućnosti. I zato mislim da je ogroman put pred Evropom, pred celim svetom, Amerikom, u rešavanju izbegličke krize. To rešavanje mora da bude mnogo šire, mnogo spremnije, mnogo odgovornije, nego što je do sada bilo. A tu negde mora i Srbija da pronađe svoje obaveze i odgovornosti jer je deo tog sveta i zato što se i neposredno suočava sa ogromnom tragedijom koju migranti nose. Mislim da ima mesta optimizmu, svetskih kriza je bilo i biće, Evropa je prolazila kroz različite krize, bilo je terorizma i pre ovog terorizma, bilo je jako velikih problema koji su se rešavali i na kraju rešili. Možda ne do kraja, ali to ne znači da treba da se odustane sada i da Evropa mora da podigne zidove i napravi tvrđavu od svog prostora. Evropa sama u svom nastajanju je krenula od ideje da mora da se obezbedi minimum ljudskih sloboda i ljudskih prava kako bi ona kao bitan segment sveta predstavljala snagu koja će dati doprinose za razvoj ostatka sveta koji nema tu sreću i nema tu snagu da dostigne nivo razvoja koji je Evropa dostigla. Smatram da ovi izazovi za nas predstavljaju jednu nadu. Kako su se izbeglice prihvatale pokazalo je dobru nameru, da i krajnje destinacije, poput država kao što su Švedska, Nemačka, itekako imaju odgovore koji su civilizovani, humani i to daje ogromnu nadu za Evropu i civilizaciju uopšte. Bez takvog pristupa nema civilizacije i nema odgovora ni terorizmu, ni izazovima migranskih problema, i to je jedini način da sačuvamo tu našu civilizaciju.“ Pored gospođe Popović na konferenciji su govorili i: Jelena Milić, director CEAS-a i Teodoros Skylakakis, former MEP (Grčka)

http://istina.ldp.rs/Vesti/19204/Problem-izbeglica-je-prevashodno.shtml