Neukusno je porediti Vučića sa Đinđićem

Velika dominacija jedne stranke ne može dugo da traje. Ni u jednom demokratskom društvu se to ne dešava. I to s razlogom, jer i da ste odlični, u društvu uvek postoje oni građani koji su nezadovoljni
Gotovo da nema ministra u novijoj srpskoj istoriji koji je izbegao aferu, skandal, trač. Nekima se, suprotno očekivanjima, bliskost s aferama isplatila, pa su tako i politički napredovali, a svega nekolicina bila je dohvaćena tek malim prstom ruke pravde, toliko slabašno da ih je pravda ubrzo ispustila.

Jedna od retkih koja je preživela medijsku glad za senzacijama, ali i političke osvete i mržnju i ostala da pomaže najugroženijima, čemu je sve vreme bila posvećena, jeste Gordana Matković, nekadašnja ministarka za socijalna pitanja u vladi Zorana Đinđića, a nakon njegovog ubistva i u vladi Zorana Živkovića.
Iako je bila oštra kritičarka Đinđićeve politike pre nego što je Slobodan Milošević smenjen, on ju je ipak pozvao u svoju vladu. Nije ga odbila i tokom njenog mandata isplaćena su sva zaostala davanja ugroženim porodicama i penzionerima. Bila je jednako uvažavana među kolegama u stranci i među protivnicima.

Nakon odlaska iz vlade 2004. imala je plan da se „odmara i uživa", ali se to nije desilo. Nastavila je da se bavi istim poslom kroz nevladin sektor da bi 2007, tokom predsedničkog mandata Borisa Tadića, prihvatila njegov poziv i postala savetnica za socijalna pitanja. Radila je i kao konsultant za Svetsku banku, UNDP i Unicef. I dalje živi na istoj adresi sa sinom Jovanom u stanu koji je kupila 1993.

Napustili ste Demokratsku stranku krajem juna 2013. Zašto ste se odlučili na takav potez, bili ste u njoj od samog osnivanja i znali ste je bolje nego mnogi koji se u njoj sada nalaze?

- Postoji mnogo ljudi u Srbiji koji su ušli u politiku, ali to ne odgovara njihovoj ličnosti. To važi i za mene. U jednom trenutku sam shvatila da ću, ako ostanem, morati da se borim za sopstvena uverenja, ali ako to ne želim, onda nema smisla da više budem u njoj. Ta odluka nije nikakav protest protiv Demokratske stranke već moja nespremnost da se isključivo bavim politikom.
U trenutku kad ste odlazili stanje u DS bilo je veoma loše. Hoćete da kažete da to zaista nije uticalo na vašu odluku?

- U tom trenutku je bila specifična situacija. Za mene više nije bilo prihvatljivo da sedim i da se ne borim za ono u šta verujem, iako je u Demokratskoj stranci i tada i sada bilo moguće boriti se za različite stvari. Uostalom, postoji i ta istina da sam bila jedna od onih koji su otvoreno kritikovali Zorana Đinđića, da bi me on nakon pada Miloševića pozvao da budem ministar u njegovoj vladi. Ali da skratim, ovde je pitanje da li sam želela da se bavim profesijom ili politikom. Odlučila sam se za posao, a da budem iskrena, nisam nešto ljubitelj metoda koje danas važe u politici.

Kako vam se danas čini Demokratska stranka?

- Stranka je danas u veoma nepovoljnoj situaciji jer sve ono za šta se zalagao DS to su u međuvremenu preuzele druge stranke, posebno temu evropskih integracija. I čini mi se da kad takvu ključnu temu preuzmu sve stranke, što je dobro, onda stranka koja se za to najviše zalagala na izvestan način gubi oštrinu. Nakon toga je važno da se u prvi plan istaknu nove ideje po kojima će stranka biti prepoznatljiva, a to nije lako, pogotovu u sadašnjim okolnostima kad smo u teškoj ekonomskoj situaciji. To smatram možda i najvećim problemom DS - nemogućnost da se jasno razlikuje na političkoj sceni po politici i merama koje predlaže.

Mislite da DS nije sposoban da te alternative sam pronađe ili mu je manevarski prostor veoma mali?

- Pa kad pogledate šta je sve od 2000. godine naovamo urađeno s institucijama; kako je sprovedeno izmeštanje kontrolnih funkcija države u pojedina regulatorna tela, stvaranje Saveta za borbu protiv korupcije i još mnogo toga, sve su to bili zahtevi Demokratske stranke. Danas imate javne rasprave o svim zakonima, a sećam se koliko je to bilo neobično kad smo mi započinjali gradnju nekog novog sistema nakon odlaska Miloševića.

Koliko DS uopšte ima snage da se suprotstavi vladajućim strankama i pokuša da ostvari neki bolji izborni rezultat?

- Hajde da se vratimo u 1999. godinu. Da ste to isto pitanje postavili tada, a da ste se oslanjali samo na kadrove DS koji su isključivo bili lojalni predsedniku, vi biste rekli: pobogu, šta ta stranka uopšte može da ponudi? Verovala sam tada, a verujem i sada da je na prvom mestu važno da li imate ideje, a onda i na koji način birate ljude koji će te ideje sprovesti. Nas je čitavih 20 godina pratilo stalno očekivanje građana da stranke moraju imati što veće razlike i u nastupima i u svojim programima. Situacija u kojoj se zemlja danas nalazi nije tako dramatična, pa su i razlike manje.

Kako ocenjujete to što radi Bojan Pajtić i da li je dobro to što je baš on predsednik DS?

- Da, dobro je to što je on predsednik, a mislim da je u tom trenutku izbora bio i jedino dobro rešenje. On je pristojan čovek, a to je meni oduvek bila važna odrednica, a verujem da je to važno i za stranku. Istina, u politici se na to ne gleda uvek kao na kvalitet.

Ako vas dobro razumem, vi i dalje verujete da je u DS moguće da neistomišljenici budu deo iste stranke?

-  Da. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim pošto više nisam u stranci, ali verujem da je i dalje tako. Pa, to je jedina stranka u kojoj je sve vreme postojala borba, posebno kad se odlučivalo o predsedniku stranke. Ne znam da li se iko seća tog prvog duela između Dragoljuba Mićunovića i Koste Čavoškog, pa preko Mićunovića i Zorana Đinđića, zatim Đinđića i Slobodana Vuksanovića, a kasnije i Zorana Živkovića i Borisa Tadića.

Ali nekako se poslednjih godina u toj stranci mnogo toga lošeg dešavalo?

- U toj stranci se svašta dešavalo od njenog početka. Da ste mene pitali u vreme kad je Kosta Čavoški napuštao stranku da li će se na njegovu stranu staviti jedan Borislav Pekić, ja bih vam odgovorila da je to ne moguće. Ali to je Demokratska stranka. U nju su uvek ulazili i ljudi koji su imali svoje mišljenje i oni koji nisu bili spremni na slepo obožavanje predsednika. Mada, nisu baš bili spremni ni na stranačku disciplinu, što je imalo i svoju drugu, negativnu stranu.
Za razliku od perioda kad je na vlasti bio DS, sada je na vlasti Srpska napredna stranka, koja je neuporedivo popularnija nego što je to DS ikada bio. Zapravo, toliko je popularna da je DS još dugo ne može ugroziti. Kako gledate na to da Srbija danas nema jaku opoziciju, a da se za sve važne stvari pita jedan čovek -premijer?

- Ta velika dominacija jedne stranke ne može dugo da traje. Ni u jednom demokratskom društvu se to ne dešava. I to s razlogom, jer i da ste odlični, u društvu uvek postoje oni građani koji su nezadovoljni, a s vremenom sve više počinju da vam uviđaju i mane jer ste dugo na pozornici koja je veoma osvetljena.

Kako vi gledate na premijera Aleksandra Vučića? Imam utisak da je s posebnim žarom voleo da se razračunava baš s Demokratskom strankom?

- To je takva ličnost. Sigurna sam da kod njega postoji frustracija, a to znam jer sam i sama bila deo vlasti, da kad mnogo radite, ne znači da ćete sve i uraditi i tada postajete osetljivi na kritiku. Pored toga, postoje i oni koji su iskreno nezadovoljni. A onda sve te kritike na jednom mestu nije lako podneti, posebno ako ste svesni da mnogo radite. Tako da mi je ta njegova frustracija jasna.

Ima nekih političara koji su zbog sličnosti energija bili skloni da Vučića porede sa Zoranom Đinđićem. Kako vam se čine ta poređenja?

- Nisam spremna da pravim ta poređenja. Za mene je to neukusno. Zoran je neko ko je ubijen kao premijer, a pritom sam ja bila u toj vladi. Uostalom, baš zbog toga ne bih ni mogla da budem objektivna.
Kako gledate na trendove koji su poslednjih godina oblikovali socijalnu politiku? Da li smo postali socijalno odgovornije društvo?

- Mi smo, pre svega, društvo koje nije bogato. Ne volim da kažem siromašno, pošto sve zavisi od toga s kim se poredite. Mi smo, na primer, po kriterijumima Svetske banke, zemlja s višim srednjim dohotkom. Sada kad se okrenem unazad, mislim da je mnogo toga moglo brže da se uradi.

Šta konkretno?

- E, tu se sada vraćamo na ono što nedostaje sadašnjim strankama opozicije, pa tako i Demokratskoj stranci. To su one „sitne" stvari. Mislim da je nama vreme da se zaustavimo s reformama i da počnemo da uvezujemo sve ono što smo do sada uradili. Mi smo jedan poredak demontirali i stvorili smo novi u kojem se stalno nešto menja. Mnogo toga se uradilo, ali još nismo zastali i pogledali kako sve funkcioniše i da li funkcioniše. Na primer, 2011. donet je Zakon o socijalnoj zaštiti, ali nije doneto četiri ili pet podzakonskih akata bez kojih taj zakon ne može u potpunosti da funkcioniše. Da imam tu moć, zahtevala bih da ne može nijedan zakon da se usvoji dok se sva podzakonska akta ne pripreme. Ono što ne možemo da pripremimo, onda to ne treba ni da ide u zakon i to je to. Mislim da bi i sadašnja vlada trebalo ili da donosi podzakonska akta, ili da menja zakon. Da kaže - taj zakon nije dobra ideja i nećemo ono što se u njemu nalazi. Ovako, zapravo, vlada krši pravni poredak. Kada biste vi nekome na zapadu ili nekome u Srbiji, ali za 20 godina, rekli da su donošeni zakoni, a da podzakonska akta bez kojih taj zakon ne može da funkcioniše nikada nisu doneta, i jedni i drugi bi rekli da je to nemoguće. I onda se vraćamo na pitanje svih pitanja - da li naš pravni sistem funkcioniše?

I da li funkcioniše?

- Zaista nemam dovoljno informacija da bih dala taj odgovor, ali po onome koliko mogu da procenim - ne funkcioniše.
Poslednjih meseci neprestano se govori o penzijama i siguran sam da, ma koliko ta priča bila komplikovana, penzioneri, a i svi oni koji od penzija žive, pomno prate sve u vezi s tom temom. Ne želim da postavljam komplikovana pitanja jer sam siguran da odgovori ne mogu biti jednostavni, ali šta penzioneri sada mogu da očekuju, posebno oni koji će u penziju otići kao višak zaposlenih u javnoj upravi?

- Tu danas nema jasne politike. To je zaista veliki problem. Naš sistem je postavljen tako da se penzije isplaćuju po sistemu tekućeg finansiranja. Postoji i jak razlog zašto je sistem tako postavljen i zašto kao takav postoji u svim zemljama. Jedino što se naučilo tokom sedamdesetih i osamdesetih jeste to da problem viška zaposlenih u javnoj upravi nikako nije dobro rešavati merama kao što je prevremeno penzionisanje, jer će to biti dodatno i veoma dugo opterećenje. I onda nastupa konfuzija, država uvodi negativne penale kako bi motivisala ljude da rade što duže, jer ako ranije odu u penziju, imaće znatno manja primanja, a onda nekima, kao što je to sada slučaj s uposlenicima u javnoj upravi, kaže - vi sada morate da idete u penziju i još ćemo vam oduzeti od penzije jer odlazite ranije. Jednostavno, mora da se zna šta se želi učiniti s tim reformama penzijskog sistema. I onda se radi u skladu s tim ciljevima. Ali ne mogu se donositi mere koje su međusobno suprotstavljene. To znači ili da ti cilj nije jasan, ili da ne znaš šta radiš, pa sprovodiš neke iznuđene stvari, što uvek predstavlja urušavanje sistema.

Šta u ovoj konfuziji penzioneri uopšte mogu da očekuju?

- Ono što mogu da očekuju jeste da dele sudbinu društva. Ako ovo društvo nije sposobno da obezbedi veću zaposlenost i smanji sivu ekonomiju, onda ne mogu da očekuju ništa dobro.  Ipak, da ne ostanemo samo na penzijama. Pre nekoliko godina ste, dok ste bili savetnica Borisa Tadića, izjavili da gotovo 370.000 ljudi nema ni kupatilo ni toalet, a da dva procenta građana živi u prostorijama koje nisu za život. Da li to znači da je siromaštvo u Srbiji prisutnije nego što statistika pokazuje?

- Srbija je napravila strategiju za smanjenje siromaštva još 2003. godine i ta strategija je predviđala da se apsolutno siromaštvo u Srbiji prepolovi u narednih pet godina. To se zaista i dogodilo i tada smo mi zadovoljno „zatvorili knjigu", a onda se desila 2008. i jak udar ekonomske krize. Ali ono što se jeste malo popravilo desilo se nakon donošenja Zakona o socijalnoj zaštiti kroz jačanje mreža pomoći koju je zakon predvideo. Ipak, ono što nismo uspeli da rešimo jeste pitanje Roma. Nije za utehu, ali s tim pitanjem teško se bore i uspešnije i bogatije zemlje. Znam i da se sada pravi nova strategija za Rome, ali mislim da bi u odnosu na pomoć toj zajednici morala da se napravi jedna vrlo specifična politika i da se vodi na potpuno drugačiji način nego što se to do sada radilo.

U intervjuu od pre četiri godine izjavili ste da je trećina mladih od 18 do 24 godine potpuno napustila školovanje, zatim da nedovoljno dece pohađa srednje škole i da studiranje na fakultetima traje predugo. Imajući u vidu da je jedno od polja vašeg interesovanja i tržište radne snage, koliko ovakvi nalazi mogu da zabrinu?

- Ima mnogo faktora koji stoje iza takvih podataka. Neka deca moraju da napuste školovanje jer nemaju novca, ili moraju da pomognu da se izdržava porodica u kojoj žive. Međutim, razlozi leže i u nereformisanom školstvu, posebno u srednjoškolskom sistemu. Kada pogledam Veliku Britaniju, pa tamo sada „cveta hiljadu cvetova", postoje najrazličitiji programi i obrazovanju se drugačije pristupa. S druge strane, sasvim je očekivano da će u ovakvom sistemu Creme de la Creme mladih napustiti zemlju. Ali to može da se posmatra s dozom realnosti i da se proaktivno reaguje. Možda oni ne žele da se vrate i rade ovde, ali bi zato bili spremni da pomognu mladim ljudima u zemlji, na primer savetima ili mentorskim radom. U tom kontekstu se naravno postavlja pitanje kako da se ta mentorska podrška obezbedi onima koji su najtalentovaniji i najpredaniji, a ne onima koji bi preko veze došli do tih benefita. To nije problem, s tim se lako može izaći na kraj. Dovoljno je samo da se izbor onih s kojima treba raditi prepusti mentoru, a ne nekome ovde ko bi ljude birao preko neke veze. Naravno, sve to ukoliko je ovoj zemlji u interesu da postavi bilo kakav objektivan mehanizam. I koliko god zvučalo neverovatno, ali zahvaljujući novim tehnologijama i uprkos sistemu mladi ljudi u zemlji nikada nisu imali toliko šansi za napredak i učenje.

Pored svega čime se bavite, 2003. dobili ste i nagradu „Konstantin Obradović", koju Beogradski centar za ljudska prava dodeljuje za unapređenje ljudskih prava u Srbiji. Mislim da ste uz Žarka Koraća jedini političar koji je dobio to priznanje i svi su se složili da je nagrada otišla u prave ruke. Kakvo je po vašem mišljenju stanje ljudskih prava u Srbiji danas?

- Ta slika je nezadovoljavajuća, ali teško je očekivati da ljuska prava budu zadovoljavajuća a da vam pravni sistem ne funkcioniše. Ipak, mislim da smo postavili neke institucije za koje verujem da će ostati i dalje nezavisne. Vrlo je važno da ombudsmani opstanu, institucija poverenika za informacije od javnog značaja, zatim Savet za borbu protiv korupcije, kao i Državna revizorska institucija. To je zaista važno.

Ali nedavno Miroslava Milenović, članica Saveta za borbu protiv korupcije, fizički je napadnuta ispred svoje zgrade.

- Da, znam, zato i kažem da je stanje nezadovoljavajuće, ali postavljanje institucija je samo prvi korak. Nakon toga s tim institucijama moramo raditi ono što Englezi rade sa svojom travom kako bi bila zelena i bujna - zalivati i kositi. I tako 200 godina. Za neke stvari zaista je potrebno vreme, nije dovoljno samo imati neke institucije.Imajući u vidu da ste kao ministarka bili jedina koja nije imala nikakve afere i skandale i da su vas čak i protivnici poštovali, da li vas je iko iz nove vlasti zvao za konsultacije ili bilo kakav drugi angažman?

- Radili smo jedno ozbiljno istraživanje o novčanim naknadama za decu i za porodice s decom koje je finansirao Unicef, ali je to rađeno indirektno za potrebe vlade preko našeg centra. Smatram da je veliki problem što Vlada Srbije nije zainteresovana ni za kakva istraživanja. Ne vide da im je to potrebno.

Pronašao sam informaciju da ste kao ministarka odbili poklon koji vam je namenio vaš tadašnji kolega, ministar policije Dušan Mihajlović. U pitanju je bio pištolj koji su dobili svi članovi vlade. Onako iznenada i bez jakog povoda. Da li ste se možda prerano odrekli poklona?

- Znate, ja imam problem s poklonima uopšte. A bilo mi je pomalo zastrašujuće da primim pištolj, i to još od ministra policije. Šta će meni pištolj? Mislite li da mi treba?

Ne znam, šta vi mislite?

- Ako mi i bude potreban, svakako ga ne bih primila kao poklon. Ako bih morala da se naoružam, sama bih ga kupila.

http://www.newsweek.rs/srbija/64755-intervju-gordana-matkovic-neukusno-je-porediti-vucica-sa-djindjicem.html?page=2