Nema poligrafa za sve laži u Srbiji

Rat dvoje dnevnih novina i jedne televizije sa nacionalnom frenkvencijom me nije, javno priznajem, uopšte interesovao dok u nekim glavama nije izbio “državni udar” i dok ministar nije držao konferenciju za štampu s brojnom uniformisanom i naoružanom pratnjom. Kao neko ko ponekad napiše nešto kritički o radu članova Vlade, nisam se u tom trenutko osećao prijatno.
Jedni me pozivaju da branim Vladu od domaćih izdajnika i stranih plaćenika, a drugi su se proglasili za najveće borce slobodnog istraživačkog novinarstva i očekuju od svih, pa i od mene, da ih u tome podrže. Podsećam čitaoce da su isti ti zajedno i pojedinačno po nalogu vodili protiv mene i novina koje sam uređivao višemesečnu bezočnu klevetničku kampanju. Odgovorio sam im tada tužbama sudu jer su to bile najobičnije laži. Danas mogu da im poručim da branim njihovo pravo da pišu sve, bilo da su laži ili istine, i da zbog toga odgovaraju jedino na sudu ako ih neko tuži po Zakonu o informisanju. Od mene više ne zaslužuju.
 
Ova afera otkrila je ili potvrdila, međutim, nešto mnogo važnije: da ne znamo zašto plaćamo regulatorna tela za elektronske medije, da policija sama vodi i završava istragu, pa čak i presuđuje i da tužilaštva i sudovi sve to ćutke posmatraju.

Jedni me pozivaju da branim vladu od izdajnika, drugi su se proglasili za  najveće borce za slobodu novinarstva

Otkad se poligraf iz opskurnih TV emisija preselio u politički život, svi smo, hteli ili ne, postali učesnici rijalitija. Testiranje na poligrafu postalo je dokaz da li neko laže ili je pošten, postalo je batina kojom se preti neistomišljenicima. Šta je zapravo ta sprava, najbolje je objasnio u poslednjem NIN-u profesor Pravnog fakulteta Milan Škulić, koji kaže da pravno gledano rezultat poligrafa, po njemu pouzdane mašine, nije dokaz, ali je indicija policiji da li je neko kriv ili nije.
 
“Ima značaj nižeg nivoa saznanja. On nije savršen iz mnogo razloga i ne meri laž, kako se pogrešno veruje. Njime se mere fiziološke funkcije čoveka. Koristi se u predistražnom postupku, za najniži stepen - osnovne sumnje. Ali za policiju on ima svoju funkciju i značaj, inače se ne bi ni koristio.”
 
Za neke se predistražni postupak završi na poligrafskom ispitivanju, a ako to još učini i dobrovoljno - onda je čist i u to više niko ne sme da sumnja. Ovu farsu sa poligrafima sigurno neće zaustaviti policija, ali bi morali da se oglase tužioci i sudije. Zato i brine njihovo ćutanje jer samo oni mogu da odbrane svoje institucije i kažu da naloge za istragu mogu da daju samo tužioci, a presude da pišu isključivo sudije.
 
I za kraj: Nema te sprave koja može da izmeri sve laži koje se dnevno izgovore u Srbiji.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/611447/Kolumna-Veselina-Simonovica-Nema-poligrafa-za-sve-lazi-u-Srbiji