Razgovarala: Julijana Mojsilović
U 2015. izbeglička kriza doživela je biblijske razmere. Milion izbeglica je, bežeći od oružanih sukoba i progona, u potrazi za sigurnošću i dostojanstvenim životom, krenulo na dug, neizvestan, skup i mukotrpan put ka Evropi. UNHCR je nedavno izdao šestomesečni izveštaj o toj pojavi, pa je prvo pitanje za Hansa Fridriha Šodera kakvi su sada podaci?
Ove godine smo bili svedoci velikog priliva izbeglica, tako da ćemo na kraju godine imati tragični rekord od više od 60 miliona prisilno raseljenih širom sveta, što je najveći broj zabeležen otkad UNHCR postoji, dakle od kraja Drugog svetskog rata. To znači da na svakih 122 ljudi na svetu dođe po jedan izbeglica, raseljeno lice ili tražilac azila, što je zabrinjavajuće jer imamo nove konflikte koji izbijaju, a stari nisu razrešeni već i dalje traju, što je povećalo broj onih koji su bili primorani da beže iz svojih domova. A rešenja ne idu ukorak sa narastajućim problemom.
Zašto je tako?
Pa još imamo konflikte koji traju, nasilje, borbe, građanske ratove u Avganistanu, Iraku, naravno u Siriji gde nije bolje ni ove godine, pa u delovima Afrike gde je stalna nestabilnost u Maliju, Južnom Sudanu, Centralnoafričkoj Republici, Somaliji, da pomenem samo nekoliko žarišta.
A kakva je situacija na obodu Evrope, posebno u Grčkoj?
Ono što ćemo takođe videti do kraja 2015. godine je tih milion od ukupno 60 miliona prisilno raseljenih lica koja su došla u Evropu u potrazi za bezbednošću. Većina raseljenih ostaje u blizini svojih domova, ali će milion izbeglica ući u Evropu do kraja godine. Od tih milion izbeglica više od 800.000 će proći kroz Grčku i Srbiju, većinom izbeglice iz Sirije.
Šta je proisteklo, ako išta bitno, iz odluka nedavno donetih u Briselu kad je reč o izbeglicama?
To još traje, traju sastanci lidera Evropske unije. Verovatno mislite na mini samit održan 25. oktobra na kojem je usvojen plan od 17 tačaka. I to je bilo važno jer je, nakon početka masovnih kretanja letos, to bila prva prilika u kojoj su evropski lideri uspeli da postignu dogovor o nekim urgentnim merama kao što je hitan smeštaj, momentalna registracija u Grčkoj, ali i duž rute. Te mere se primenjuju, neke konzistentnije i brže, neke teže ili sporije. Ali, glavna stvar u situaciji kada se suočavamo sa tako velikim brojem raseljenih i vidimo da ih milion dolazi u Evropu – što nije toliko veliki broj imajući u vidu populaciju čitavog kontinenta koja je veća od 200 miliona stanovnika – jeste da proces treba da bude regulisan. Evropa bi trebalo da bude sposobna da integriše milion izbeglica, verovatno čak i više ljudi na opštu korist, uključujući i na korist evropskih društava. Ali, ne samo dve, tri zemlje. Dakle, potrebna nam je veća solidarnost unutar međunarodne zajednice, uključujući Evropu. I to ne samo u pomoći raseljenim ljudima tamo gde su, već i zauzeti sveobuhvatan pristup lokalnoj integraciji ili preseljenju. To bi značilo da izbeglice koje ne mogu da nađu delotvornu zaštitu blizu država iz kojih su izbegle, imaju mogućnost da započnu dostojanstven život negde drugde. I to je u ovom trenutku najveći izazov za Evropu, jer je potpuno nepotrebno i neprihvatljivo da milion ljudi kreće na opasan put. Više od tri hiljade se udavilo ove godine. U Evropi 21. veka ne bi trebalo da bude moguće da izbeglice moraju da pređu desetine granica spontano, peške po kiši i blatu, kako bi se dokopali sigurnosti. Zato bi trebalo da postoji regulisan proces preseljenja, zaštite i pomoći, koji je moguć i ostvarljiv, onako kako je ostvaren na drugim kontinentima. A to je potpuno u skladu sa zakonom i mogućnostima Evrope. Kad pogledamo ovu i novogodišnje odluke za sledeću godinu, mislim da međunarodna zajednica generalno, a posebno Evropa, treba da pokušaju da ojačaju vrednosti kao što su solidarnost i podela odgovornosti. To bi bilo potrebno kako bismo došli do konstruktivnih rešenja za raseljavanje stanovništva širom sveta, uz bavljenje slučajevima kršenja ljudskih prava i okončavanje sukoba, pomoć izbeglicama da dobiju delotvornu zaštitu u zemljama prvog azila, kao i regulisano preseljenje ili relokaciju u Evropi. Ove godine Evropa je uglavnom bila reaktivna, mnogo je bilo ad hoc reakcija na priliv izbeglica. Nadamo se da će u 2016. godini doći do proaktivnijeg pokušaja koji će sprečiti ovakav priliv i regulisati ga. Kao što je Visoki komesar Gutereš izjavio, “u ovoj situaciji nam je potrebno više, a ne manje Evrope”.
Da, ali neke, uglavnom istočnoevropske zemlje, nisu baš zadovoljne preraspodelom izbeglica.
Ne znam da li postoji dobar pregled onoga šta misle stanovnici Evrope. Opšta javnost u svim zemljama je veoma toplo dočekala izbeglice. Ali, bilo je i političara koji su davali izjave u kojima nema mnogo razumevanja za izbeglice, no takve stvari su vrlo često služile unutrašnjoj politici. Smatram da ne možemo reći da te zemlje ne dele zajedničke evropske vrednosti. Prihvaćene su u evropsku porodicu i mislim da ne možete samo reći da one ne dele vrednosti na kojima je Evropa izgrađena zato što su imale nešto drugačiju istoriju. Svakako je potrebno više objašnjavanja, više razumevanja. Naravno, nije lako razumeti da zemlje iz kojih je takođe bio veliki broj izbeglica, poput Mađarske, Češke Republike, Slovačke ili Poljske u drugoj polovini 20. stoleća, sada kažu da same nisu spremne da prime izbeglice.
Kad je već reč o tome, kako vidite stav prema izbeglicama u Srbiji?
Opšte uzevši, stav stanovništva, civilnog društva i vlasti bio je veoma pozitivan. Vlada se angažovala prilično konzistentno i pozitivno u zaštiti i pružanju pomoći izbeglicama i u sprečavanju ksenofobije i antiizbegličkog raspoloženja. Narod Srbije očito razume nevolje izbeglica. Srbija nije zatvorila svoje granice, ne pritvara izbeglice i tražioce azila. I mi ćemo nastaviti da pružamo pomoć Srbiji da bi ovaj pozitivan stav ostao nepromenjen. Ovo je Srbiji pružilo veoma dobru priliku da pokaže koliko je zrela evropska nacija, što je pomoglo u procesu pristupanja EU. U tom procesu Srbija će takođe morati postepeno da priznaje i integriše više izbeglica, da bi postala sastavni, odgovorni deo evropskog sistema solidarnosti.
Na koje sve načine UNHCR pomaže u toj situaciji i koji su vam planovi za zimu?
Još u aprilu, maju, a već prilično konsolidovano od juna pomagali smo Vladi Srbije u pružanju humanog tretmana ovim izbeglicama, a i u upravljanju, uključujući evidentiranje i pružanje zaštite i humanitarne pomoći. To, naravno, nije uvek bilo lako. Morali smo da povećamo operaciju, gotovo smo utrostručili osoblje, doveli mnogo stručnjaka za hitne situacije. Trenutno imamo oko 90 ljudi koji pomažu vlastima, a treba da pružimo i značajnu finansijsku podršku Srbiji koja za ovu godinu iznosi 6,3 miliona dolara, a do kraja 2015. biće oko sedam miliona samo u drugoj polovini godine kao hitna pomoć. Ono što je bilo najvažnije jeste da se osnaži sistem koordinacije, da se pomogne u procesu identifikacije potreba izbeglica, uoče osobe sa posebnim potrebama, jer imamo sve veći broj uglavnom sirijskih porodica, dece, starih, koji prolaze kroz Srbiju. Njima treba pomoć bilo u hrani, odeći, pristupu zdravstvenoj nezi. Takođe se radi na spajanju porodica, jer se mnoge razdvoje pri prelasku tolikog broja granica, tako da se uspostavlja sistem širom zemalja (na ruti) kako bi se te porodice spojile. Pomažemo postojećem socijalnom i zdravstvenom sistemu Srbije, tako da ne budu previše opterećeni izbeglicama. Vlastima pomažemo i opremom u smislu bezbednosti i evidentiranja, tako da nacionalna bezbednost ne bude ugrožena tim prilivom. Tu je, naravno, i velika pomoć za odgovor na humanitarne potrebe – u hrani, zbrinjavanju, posebno sada zimi. U tom smislu gledamo u dva pravca – šta je potrebno da bi svi imali krov nad glavom, čak i kad su samo u prolazu, ili ako privremeno “zaglave” čekajući na transport ili na proceduru evidentiranja, kao i da se pripremimo za neku nepredviđenu situaciju kao što je zatvaranje granica. Trudimo se da sve to obezbedimo duž rute, trenutno od Preševa do Šida.
Ko su donatori u ovoj velikoj i skupoj operaciji?
Donatori su mnogobrojni, dolaze iz svih delova sveta. Većina fondova koje trošimo na pomoć izbeglicama u Srbiji dolaze od dobrovoljnih doprinosa vlada, kao i od Evropske komisije. Pomoć stiže zaista iz celog sveta. Japan je veoma brzo reagovao, SAD, članice EU, institucije iz zemalja koje nisu u Uniji takođe su širokih ruku, kao Norveška, Švajcarska. Takođe, dobijamo pomoć i od privatnih donatora i korporativnog sektora. Opšte uzevši, reakcija donatora je veoma pozitivna. Takođe je bitna pomoć izbeglicama u blizini njihovih zemalja porekla – u Turskoj, Libanu, Iraku, Jordanu, unutar same Sirije, tako da ne moraju da prelaze ceo put do Evrope.
Kakva je vaša prognoza za sledeće mesece i celu 2016?
Teško je predvideti. Ono što sad vidimo, verovatno zbog hladnog vremena, jeste da se broj izbeglica koje beže Balkanskom rutom donekle smanjio. Vrhunac je bio u oktobru, kada je nekih dana dolazilo i po 10 hiljada izbeglica. Prosek je tada bio 6-7 hiljada novopridošlih dnevno. Sad je to smanjeno na oko tri hiljade, tako da lakše rešavamo obezbeđivanje tople odeće i smeštaja. Ono što projektom planiramo za 2016. godinu, zajedno sa svim partnerima, jeste pomoć za oko milion ljudi opet. To je samo pametno planiranje, ali se nadamo naravno da neće toliki broj izbeglica biti prinuđen da dođe. Moramo biti spremni za najgore, a nadati se najboljem. Zajedno sa Međunarodnom organizacijom za migracije (IOM) i brojnim drugim partnerima napravili smo Regionalni plan pomoći za izbeglice i migrante koji pokriva celu Balkansku rutu, od Turske do Slovenije. Da li ćemo imati još jedan milion izbeglica i migranata u regionu 2016. godine umnogome će zavisiti od toga koliko će međunarodna zajednica postati proaktivna u zadovoljavanju potreba izbeglica u susedstvu zemalja u kojima ima konflikta. Potreban nam je sveobuhvatan, isplaniran odgovor, umesto ad hoc reakcija.
Još ima nezbrinutih iz ratova u regionu
Hans Fridrih Šoder kaže da se UNHCR, čija je kancelarija u Beogradu otvorena 1976, još bavi trajnim rešenjima za ugrožene izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine i interno raseljena lica sa Kosova. Pomoć njihovoj potpunoj integraciji i dalje je nesmanjena i odvija se paralelno sa novom izbegličkom situacijom. U Srbiji postoji još devet kolektivnih centara koji bi trebalo da budu zatvoreni do kraja 2016.
Šoder kaže “Uz poseban program odgovora na ovogodišnju, novu situaciju sa izbeglicama, imamo redovne programe koje nastavljamo punom parom. Zapravo, do kraja ove godine UNHCR će u Srbiji uložiti jednak iznos od 7 miliona američkih dolara kroz dva programa: jedan da se pomogne i pruži zaštita novim izbeglicama i drugi da se obezbede trajna rešenja za one koji su raseljeni pre 15-20 godina. To ukupno iznosi 14 miliona američkih dolara pomoći za Srbiju u 2015. godini. Finansiramo stambena rešenja za izbeglice i interno raseljene, tako da niko više ne mora da boravi u kolektivnim centrima. Romi su među najranjivijim raseljenim licima i tu imamo programe za edukaciju, smeštaj, infrastrukturu i druge programe podrške zajednici.
Postoji i veza između redovnog programa i urgentnog odgovora. Na primer, pomoć Srbiji da unapredi azilni sistem. Trebalo bi da postoji mogućnost da tražiocima azila bude i ovde u Srbiji priznat izbeglički status. A u 2015. godini ostvaren je izvestan napredak. U 2014, izbeglički status priznat je šestorici tražilaca azila. Do sada je ove godine taj status dobilo 30 osoba. Ovo je i dalje veoma mali broj, ali i mali korak u dobrom pravcu.
autor: J. Mojsilovićizvor: Novi magazinNe znam da li postoji dobar pregled onoga šta misle stanovnici Evrope. Opšta javnost u svim zemljama je veoma toplo dočekala izbeglice. Ali, bilo je i političara koji su davali izjave u kojima nema mnogo razumevanja za izbeglice, no takve stvari su vrlo često služile unutrašnjoj politici. Smatram da ne možemo reći da te zemlje ne dele zajedničke evropske vrednosti. Prihvaćene su u evropsku porodicu i mislim da ne možete samo reći da one ne dele vrednosti na kojima je Evropa izgrađena zato što su imale nešto drugačiju istoriju. Svakako je potrebno više objašnjavanja, više razumevanja. Naravno, nije lako razumeti da zemlje iz kojih je takođe bio veliki broj izbeglica, poput Mađarske, Češke Republike, Slovačke ili Poljske u drugoj polovini 20. stoleća, sada kažu da same nisu spremne da prime izbeglice.
Kad je već reč o tome, kako vidite stav prema izbeglicama u Srbiji?
Opšte uzevši, stav stanovništva, civilnog društva i vlasti bio je veoma pozitivan. Vlada se angažovala prilično konzistentno i pozitivno u zaštiti i pružanju pomoći izbeglicama i u sprečavanju ksenofobije i antiizbegličkog raspoloženja. Narod Srbije očito razume nevolje izbeglica. Srbija nije zatvorila svoje granice, ne pritvara izbeglice i tražioce azila. I mi ćemo nastaviti da pružamo pomoć Srbiji da bi ovaj pozitivan stav ostao nepromenjen. Ovo je Srbiji pružilo veoma dobru priliku da pokaže koliko je zrela evropska nacija, što je pomoglo u procesu pristupanja EU. U tom procesu Srbija će takođe morati postepeno da priznaje i integriše više izbeglica, da bi postala sastavni, odgovorni deo evropskog sistema solidarnosti.
Na koje sve načine UNHCR pomaže u toj situaciji i koji su vam planovi za zimu?
Još u aprilu, maju, a već prilično konsolidovano od juna pomagali smo Vladi Srbije u pružanju humanog tretmana ovim izbeglicama, a i u upravljanju, uključujući evidentiranje i pružanje zaštite i humanitarne pomoći. To, naravno, nije uvek bilo lako. Morali smo da povećamo operaciju, gotovo smo utrostručili osoblje, doveli mnogo stručnjaka za hitne situacije. Trenutno imamo oko 90 ljudi koji pomažu vlastima, a treba da pružimo i značajnu finansijsku podršku Srbiji koja za ovu godinu iznosi 6,3 miliona dolara, a do kraja 2015. biće oko sedam miliona samo u drugoj polovini godine kao hitna pomoć. Ono što je bilo najvažnije jeste da se osnaži sistem koordinacije, da se pomogne u procesu identifikacije potreba izbeglica, uoče osobe sa posebnim potrebama, jer imamo sve veći broj uglavnom sirijskih porodica, dece, starih, koji prolaze kroz Srbiju. Njima treba pomoć bilo u hrani, odeći, pristupu zdravstvenoj nezi. Takođe se radi na spajanju porodica, jer se mnoge razdvoje pri prelasku tolikog broja granica, tako da se uspostavlja sistem širom zemalja (na ruti) kako bi se te porodice spojile. Pomažemo postojećem socijalnom i zdravstvenom sistemu Srbije, tako da ne budu previše opterećeni izbeglicama. Vlastima pomažemo i opremom u smislu bezbednosti i evidentiranja, tako da nacionalna bezbednost ne bude ugrožena tim prilivom. Tu je, naravno, i velika pomoć za odgovor na humanitarne potrebe – u hrani, zbrinjavanju, posebno sada zimi. U tom smislu gledamo u dva pravca – šta je potrebno da bi svi imali krov nad glavom, čak i kad su samo u prolazu, ili ako privremeno “zaglave” čekajući na transport ili na proceduru evidentiranja, kao i da se pripremimo za neku nepredviđenu situaciju kao što je zatvaranje granica. Trudimo se da sve to obezbedimo duž rute, trenutno od Preševa do Šida.
Ko su donatori u ovoj velikoj i skupoj operaciji?
Donatori su mnogobrojni, dolaze iz svih delova sveta. Većina fondova koje trošimo na pomoć izbeglicama u Srbiji dolaze od dobrovoljnih doprinosa vlada, kao i od Evropske komisije. Pomoć stiže zaista iz celog sveta. Japan je veoma brzo reagovao, SAD, članice EU, institucije iz zemalja koje nisu u Uniji takođe su širokih ruku, kao Norveška, Švajcarska. Takođe, dobijamo pomoć i od privatnih donatora i korporativnog sektora. Opšte uzevši, reakcija donatora je veoma pozitivna. Takođe je bitna pomoć izbeglicama u blizini njihovih zemalja porekla – u Turskoj, Libanu, Iraku, Jordanu, unutar same Sirije, tako da ne moraju da prelaze ceo put do Evrope.
Kakva je vaša prognoza za sledeće mesece i celu 2016?
Teško je predvideti. Ono što sad vidimo, verovatno zbog hladnog vremena, jeste da se broj izbeglica koje beže Balkanskom rutom donekle smanjio. Vrhunac je bio u oktobru, kada je nekih dana dolazilo i po 10 hiljada izbeglica. Prosek je tada bio 6-7 hiljada novopridošlih dnevno. Sad je to smanjeno na oko tri hiljade, tako da lakše rešavamo obezbeđivanje tople odeće i smeštaja. Ono što projektom planiramo za 2016. godinu, zajedno sa svim partnerima, jeste pomoć za oko milion ljudi opet. To je samo pametno planiranje, ali se nadamo naravno da neće toliki broj izbeglica biti prinuđen da dođe. Moramo biti spremni za najgore, a nadati se najboljem. Zajedno sa Međunarodnom organizacijom za migracije (IOM) i brojnim drugim partnerima napravili smo Regionalni plan pomoći za izbeglice i migrante koji pokriva celu Balkansku rutu, od Turske do Slovenije. Da li ćemo imati još jedan milion izbeglica i migranata u regionu 2016. godine umnogome će zavisiti od toga koliko će međunarodna zajednica postati proaktivna u zadovoljavanju potreba izbeglica u susedstvu zemalja u kojima ima konflikta. Potreban nam je sveobuhvatan, isplaniran odgovor, umesto ad hoc reakcija.
Još ima nezbrinutih iz ratova u regionu
Hans Fridrih Šoder kaže da se UNHCR, čija je kancelarija u Beogradu otvorena 1976, još bavi trajnim rešenjima za ugrožene izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine i interno raseljena lica sa Kosova. Pomoć njihovoj potpunoj integraciji i dalje je nesmanjena i odvija se paralelno sa novom izbegličkom situacijom. U Srbiji postoji još devet kolektivnih centara koji bi trebalo da budu zatvoreni do kraja 2016.
Šoder kaže “Uz poseban program odgovora na ovogodišnju, novu situaciju sa izbeglicama, imamo redovne programe koje nastavljamo punom parom. Zapravo, do kraja ove godine UNHCR će u Srbiji uložiti jednak iznos od 7 miliona američkih dolara kroz dva programa: jedan da se pomogne i pruži zaštita novim izbeglicama i drugi da se obezbede trajna rešenja za one koji su raseljeni pre 15-20 godina. To ukupno iznosi 14 miliona američkih dolara pomoći za Srbiju u 2015. godini. Finansiramo stambena rešenja za izbeglice i interno raseljene, tako da niko više ne mora da boravi u kolektivnim centrima. Romi su među najranjivijim raseljenim licima i tu imamo programe za edukaciju, smeštaj, infrastrukturu i druge programe podrške zajednici.
Postoji i veza između redovnog programa i urgentnog odgovora. Na primer, pomoć Srbiji da unapredi azilni sistem. Trebalo bi da postoji mogućnost da tražiocima azila bude i ovde u Srbiji priznat izbeglički status. A u 2015. godini ostvaren je izvestan napredak. U 2014, izbeglički status priznat je šestorici tražilaca azila. Do sada je ove godine taj status dobilo 30 osoba. Ovo je i dalje veoma mali broj, ali i mali korak u dobrom pravcu.
http://www.novimagazin.rs/vesti/intervju-hans-fridrih-soder-nadamo-se-najboljem-ali-se-spremamo-za-najgore
Нема коментара:
Постави коментар