Ovaj dugogodišnji novinar, urednik i direktor brojnih medijskih kuća podsetio je, u intervjuu za Tanjug, na vreme kada je sedeo pred kamerama Televizije Beograd i svaki dan gledaocima centralnog Dnevnika prenosio najvažnije informacije tog dana, koje su, kako je rekao, uvek počinjale aktivnostima najvažnije ličnosti SFRJ, njenog predsednika, Jospa Broza Tita.
“Mi smo se malo "ritali", pa sam otišao kod Antona Laha, njegovog sekretara, da popričam da se to promeni. Pitao sam da li svaka Titova vest mora da bude prva u Dnevniku, na šta je on odgovorio "Mi to od vas uopšte i ne tražimo, to vi sami stavljate"”, rekao je Milić.
Posle tog razgovora, priseća se Milić, sav pobedonosan odlučio je da, tog dana nebitne, vesti o Titu ostavi za kraj Dnevnika, međutim, urednici nisi imali sluha, pa su vratili na početak neke druge maršalove aktivnosti.
Kako je Milić objasnio, Dnevnik je, osim informativne emisije, istovremeno bio i ogledalo diplomatije, zbog čega je svim, pa i sasvim nevažnim gostima iz inostranstva, zbog želja politike morala da se pridaje jednaka pažnja.
Kada je Tito umro, to se više nije tražilo i tada je počeo period veće slobode.
Milić smatra da je današnje novinarstvo mnogo kvalitetnije nego u periodu kada je on bio pred kamerama, te navodi da tada, primera radi, nije bilo ekonomskih novinara, pošto je izveštavanje o toj oblasti bilo “zadano”, kao i da je bilo “svega dvadesetak vrhunskih novinara, dopisnika iz sveta”.
“Događalo se da su glavni urednici, vodeći urednici bili ljudi sa srednjom školom, a danas je teško naći novinara koji ne zna engleski bar toliko da postavlja pitanja”, rekao je Milić priznajući da nije zadovoljan ni Dnevnikom koji je vodio 70-ih i koji je “bio grozan”.
Na konstataciju da su neka imena starije generacije ostavila pečat u novinarstvu na ovom prostoru, Milić smatra da to nije fer, jer je tada “bio jedan program, a na njemu deset ljudi”.
“Danas imate 500 kanala na kojima se "vrti" po 15 ljudi koji nekoga intervjuišu. To je 500 kanala, puta 15 ljudi, 7.500 ljudi. Ranije si ih imao deset, koji su trajali deset godina, a sada 7.500 koji se menjaju na svakih mesec dana. Ko će ih zapamtiti? I zato ljudi misle da je lošiji kvalitet. Ljudi danas misle i da su glumci lošiji, ali istina je da ih ima više”, objašnjava Milić i konstatuje da se čak ni za tabloidno novinarstvo ne može reći da je lošije od onog koje je postojalo u saomoupravnom socijalizmu.
Kada je reč o ulozi novinarstva, odnosno o tome da li je ono tabloidno i da li bi trebalo da ispunjava svrhu edukacije društva, Milić smatra da samo javni servis mora da ima obavezu obrazovanja.
“Javni servis koji prima pretplatu bi apsolutno trebalo da bude u toj funkciji… Javni servis mora da bude edukativan i ne sme da pati od golotinje. Veoma su jasni kriterijumi - relevantnost, gledanost i kvalitet, koji se meri po broju poželjnih repriza i prodaje inostranstvu”, istakao je Milić.
Direktor vesti i programa na Al Jazeera Balkans nije saglasan sa opštim mišljenjem da je novinarstvo danas u krizi.
“Zašto je novinarstvo u krizi, ako ima tri puta više novinara nego pre rata, a metalna industrija nije u krizi iako ih ima duplo manje? Pa valjda je ona u krizi? Jesu li kafići u krizi, kojih sada ima dva-tri puta više? Nisu. A da lošije prolaze, baš mi je žao, ali ih ima više. To je ta surovost, ali je objektivna. Neka mi neko nađe rešenje - izvadi iz blagajne, podeli svim medijima da dobro žive? To neće ni narod, neće poreski obveznici…”, zaključio je Milić.
http://www.akter.co.rs/27-drutvo/148742-iluzija-je-da-je-nekadanje-novinarstvo-bilo-bolje.html
Нема коментара:
Постави коментар