zadovoljava radikalne zagovornike „ruskog puta“ jer joj nedostaje idejna, mesijanska komponenta. Aleksandar Prohanov je nalazi u Putinovom govoru održanom na skupu u Valdaju: „Održavši taj govor, Putin je postao propovednik tradicionalnih religioznih vrednosti celog čovečanstva, neformalni vođa svih zemalja koje ispovedaju monoteizam. Postao je vođa čovečanstva koje se protivi invaziji pakla. Rusko mesijanstvo u čijim nedrima diše nebeski smisao, dobilo je svoju potvrdu u putinskoj spoljnoj politici. Rusija još nije formulisala svoju vaseljensku duhovnu doktrinu koja će zameniti pakleni liberalizam. Takav model još sazreva u nedrima ruske civilizacije, a svet sa nesrtrpljenjem očekuje tu novu reč života izgovorenu sa ruske propovedaonice“.
Propovednički ton navedenih reči Aleksandra Prohanova ne moramo shvatati ozbiljno – u svakoj kulturi, a posebno u ruskoj, mogu se naći brojni marginalci nadahnuti ambicijama da ostatku sveta, sa sjajem u očima i profetskim tonom, saopšte večne istine i razotkriju „tajne“ svetsko-istorijske važnosti. Ipak, sa ambicijom da osmisli celovitu ideologiju „Pete imperije“ ovaj pisac i publicista je u okviru „Izborskog kluba“ okupio niz pojedinaca čiji uticaj na rusku političku elitu i javno mnjenje nije nimalo zanemarljiv. Dovoljno je pomenuti samo neke od njih: Aleksandra Dugina (bivšeg pripadnika marginalnog profašističkog pokreta koji je postao najuticajniji „geopolitičar“, savetnik visokih državnih funkcionera, profesor Moskovskog univerziteta koga često nazivaju „Putinovim Raspućinom“); generala Leonida Ivašova (bivšeg visokog funkcionera Ministarstva odbrane); Sergeja Glazjeva (Putinovog savetnika za ekonomske regionalne integracije); Nataliju Naročnicku (istoričarku, predsednicu Instituta za demokratiju i saradnju u Parizu); Mihajla Leontjeva (uticajnog televizijskog novinara i službenika državne naftne korporacije), te arhimandrita Tihona (člana predsedničkog Saveta za kulturu i Putinovog ličnog duhovnika).
Ovaj spisak se može znatno proširiti imenima uticajnih javnih ličnosti koji nisu članovi Izborskog kluba, ali zastupaju slične ideološko-političke stavove. Koliko oni zaista utiču na politiku Kremlja, a koliko su samo sredstvo koje vlast koristi u povremenim ideološkim kampanjama, ostaje otvoreno pitanje na koje se, u krajnjoj liniji, odgovara u zavisnosti od procene primata ideološke ili real-političke, interesne motivacije ruske političke elite. Nezavisno od takve procene, činjenica je da svojim prisustvom na medijskoj sceni, finansijskim resursima, publicističkoj produkciji i bliskošću sa nosiocima vlasti ovaj široki i šaroliki „nacionalno-patriotski front“ (koji okuplja leve i desne ekstreme – deklarisane staljiniste, pobornike snažne države, imperijalne nacionaliste, protivnike globalizacije, kritičare liberalizma, pobornike antisemitizma, itd.) danas artikuliše glavne teme ruskog javnog diskursa, a ne predstavlja sporednu, „ekscesnu“ pojavu sa društvene margine. Da se predstave o Rusiji u svetu pretežno formiraju pod uticajem njihove publicističke aktivnosti pokazuje, između ostalog, i primer Srbije u kojoj se u velikim tiražima štampaju i prodaju knjige Aleksandra Dugina, Natalije Naročnicke, Olega Platonova, Leonida Rešetnjikova i dr.
Za razliku od savremene ruske književnosti koja je u Srbiji predstavljena u svojoj stilskoj i žanrovskoj raznovrsnosti, teorijska i publicističko-politička literatura je, osim par izuzetaka, upadljivo jednoobrazna. Postoje brojni razlozi ove naglašeno selektivne recepcije koja zaslužuje posebnu studiju u koja bi bilo više reči o ovdašnjim političkim i kulturnim okolnostima, nego o samoj Rusiji. Takođe, važno je imati na umu da se u Srbiji predstave o Rusiji ne formiraju samo čitanjem knjiga pomenutih autora, već i njihovim čestim gostovanjima, istupima u štampi, govorima na naučni skupovima i državnim manifestacijama. Njihovo prisustvo u Srbiji ne ostaje bez odjeka – oslanjajući se na njih kao neporecive autoritete, veliki deo ovdašnje publicistike reprodukuje upravo njihove teorijske i političke stavove. Na popularnost ovih ruskih autora svakako je uticala pažnja koju su oni tokom devedesetih godina, nasuprot zvaničnoj politici Kremlja, usmeravali ka Srbiji kao „avangardi“ u borbi protiv „novog svetskog poretka“. Naglašavanje važnosti koju Srbija ima u svetskoj „geopolitičkoj igri“ nije prestalo ni kada je Rusija, početkom drugog mandata Putina, počela ponovo da zauzima tradicionalnu poziciju „starijeg brata“. Tako je u još u martu 2008. godine Dugin svojim slušaocima na Pravnom fakultetu u Beogradu mogao da poruči: „Srbija je predstraža evrazijskog, pravoslavnog i kontinentalnog principa… U Srbiji leže ključevi ruske politike“. Ipak, ove laskave reči danas se znatno ređe čuju – „ključ“ je (opet) u Moskvi, a Vladimir Putin bi, prema oceni sadašnjeg predsednika Nikolića, na izborima u Srbiji 2012. godine pobedio oba domaća kandidata!
U domaćoj javnosti, bez obzira da li su (u većini) vrednosno pozitivna ili (u manjini) negativna, preovlađuju predstave o Rusiji kao jednoobraznom, homogenom entitetu sa večnom i lako shvatljivom „suštinom“. Potreba da se problematizuju takve predstave u kojima se gubi iz vida kompleksnost ruske političke, kulturne i intelektualne istorije i savremenosti bila je jedan od osnovnih podsticaja za nastanak ovog zbornika radova. S obzirom na pomenutu jednostranu recepciju ruske teorijske i ideološke scene u Srbiji, radovi sadržani u ovom zborniku su izabrani sa ciljem da predstave jednu drugačiju Rusiju, tj. da dokumentuju načine mišljenja i teorijske pristupe koji su alternativni kako u odnosu na vladajući ideološki diskurs u Rusiji, tako i u odnosu na njegove ovdašnje reprodukcije.
Prihvativši predlog urednika Biblioteke XX vek da ova knjiga nosi naslov Druga Rusija, njen priređivač je bio svestan mogućih nesporazuma u razumevanju i tumačenju ove sintagme. Jedan od njih – asocijacija na naziv (neregistrovane) političke partije koju predvodi Eduard Limonov – lako može biti otklonjen već površnim uvidom u objavljene tekstove koji se nikako ne mogu dovesti u vezu sa ideologijom „nacional-boljševizma“ koju propoveda ovaj ekscentrični ruski pisac za koga je osnovni nedostatak oficijelne kulturno-ideološke paradigme njena nedovoljna radikalnost i nedoslednost u praktičnoj realizaciji.
Takođe, ni široka i ideološki raznorodna politička koalicija koja je koristila ovaj naziv (2006-2010) pokušavajući da pod njim objedini opoziciju Putinovom režimu i nizom demonstracija (Марш несогласных) podstakne građanski aktivizam, ne može se dovesti u neposrednu vezu sa naglašeno teorijskim karakterom angažmana autora čiji su radovi objavljeni u zborniku. Naime, njihova kritička pozicija ne implicira direktni politički aktivizam, niti postoji nekakav osmišljen, programski politički projekat za čije bi se ostvarenje zalagali svi autori radova objavljenih u ovom zborniku. Pripadajući različitim generacijama i „školama mišljenja“, oni su baštinici tradicije ruske inteligencije koja se u prošlosti samorazumevala kao „druga“ u odnosu na samodržavlje, ali se za razliku od svojih prethodnika, danas oni više ne mogu osloniti na veru u „zakone istorije“, niti sebe mogu smatrati „glasom naroda“ ili „klase“.
Stoga je njihova funkcija prevashodno negativna – ona je usmeren na teorijsku dekonstrukciju ideoloških narativa o ruskoj posebnosti („ideji“ ili identitetskoj suštini) i demitologizaciju niza koncepata (snažne države, mudrog vođe, pasivnog društva, prezira prema institucijama i procedurama, glorifikaciji nasilje, itd.) koji su u njemu sadržani, a ne na formulisanje pozitivno definisane političke alternative u koju bi oni, kao (istorijski, epistemološki…) privilegovani akteri imaju nekakav poseban uvid. U tom pogledu, ne postoji nikakva dihotomna simetrija „dve Rusije“ – naprotiv, „druga“ se situaciono konstituiše kritikom „prve“, dovodeći u pitanje njenu homogenizujuću moć bez težnje da je zameni sopstvenom”.
Sadržaj
Milan Subotić: „Druga Rusija“: uvodne napomene; Olga Malinova: “Dugi” diskurs o nacionalnoj samobitnosti i opozicija zapadnjaštva i antizapadnjaštva u postsovjetskoj Rusiji; Maksim Kantor: Sablasti Evrazije; Maihail Suslov: „Uranija je starija od sestre Klio“: Diskurzivne strategije u savremenim ruskim udžbenicima o geopolitici; Nikolaj Koposov: Istorijska politika za vreme Putina; Igor Torbakov: „Nepredvidljiva“ ili „neodređena“ prošlost? Međunarodni odnosi i ruska istorijska politika; Aleksandar Etkind: Petromačo, ili mehanizmi demodernizacije u resursnoj državi; Ilja Kalinin: Kulturna politika kao instrument demodernizacije; Aleksej Miler: Koncepcija „ruskog sveta“; Igor Zeveljov: Granice ruskog sveta; Boris Dubin: Prvi čovek države na pozadini celine; Sergej Medvedev: Ruski resantiman; Boris Dubin: Istorijsko pamćenje i poseban put.Milan Subotić (1956) je viši naučni saradnik u Institutu za evropske studije u Beogradu. Bavi se istorijom ideja, studijama nacionalizma, političkim teorijama, a posebno istraživanjem ruske intelektualne i političke tradicije. Objavio je knjige: Sricanje slobode. Studije o počecima srpske liberalne misli (1992); Tumači ruske ideje (2001); Put Rusije: evroazijsko stanovište (2004); Na drugi pogled. Prilog studijama nacionalizma (2007); Solženjicin. Anđeo istorije (2007); Ruske teme: mesijanstvo,inteligencija, nacija (2013).
Biblioteka XX vek, decembar 2015
http://pescanik.net/druga-rusija/
NOVI ZAKON Putin ukinuo slobodnu trgovinu sa Ukrajinom
Ruski predsednik Vladimir Putin potpisao je danas zakon kojim se od 1. januara 2016. godine suspenduje ugovor o zoni slobodne trgovine sa Ukrajinom, a odluku o njenom ponovnom uspostavljanju, prema tom zakonu, doneće predsednik lično, javlja ruska agencija Tas.
Istovremeno, ruski predsednik je, kako prenosi isti izvor, potpisao i uredbu o delimičnom nastavku važenja sporazuma o zoni slobodne trgovine s Ukrajinom u delu koji se odnosi na izvozne carine na gas.
Putin je 17. decembra inicirao donošenje Zakona o suspendovanju ugovora o zoni slobodne trgovine sa Kijevom, kojim se predvidja ukidanje trgovinskih povlastica Ukrajini, navodeći kao razlog "vanredne okolnosti koje pogadjaju interese i nacionalnu bezbednost Rusije, zbog čega je potrebno usvajanje hitnih mera".
Sa druge strane, ukrajinski premijer Arsenij Jacenjuk je danas poručio da će na svaku akciju Rusije, Ukrajina odgovoriti kontra akcijom i konramerom, prenela je britanska agencija Rojters.
Jacenjuk je rekao i da će ukrajinska vlada kasnije danas odobriti zabranu uvoza pojedinih proizvoda iz Rusije, što je, kako ocenjuje britanska agencija, vid odmazde za slične akcije Moskve protiv ukrajinskih proizvoda.
Tokom sednice vlade, Jacenjuk je kazao da će ukrajinska vlada takođe promeniti carine na uvoz ruskih proizvoda, ali nije pružio dodatne detalje.
Na "crnoj listi", koju je ranije danas predstavilo ukrajinsko ministarstvo finansija, nalaze se proizvodi iz Rusije, kao što su meso i mesne preradjevine, hrana za bebe, čokolada, riba, sir, kafa, pivo, cigarete, alkohol, herbicidi, pa čak i lokomotive, navodi britanska agencija.
http://www.alo.rs/putin-ukinuo-slobodnu-trgovinu-sa-ukrajinom/26775
Najviša stopa inflacije u Rusiji od 2008.
Stopa inflacije u Rusiji je u 2015. dostigla 12,9 odsto, što je najviša stopa od globalne ekonomske
Izuzev 2008. godine, inflacija u Rusiji je na ovako visokom nivou bila još samo dva puta u poslednjih 15 godina, odnosno 2001. godine (18,8 odsto) i 2002. godine (15,6 odsto).
Prema zvaničnim podacima, ruska inflacija u 2015. trebalo je da iznosi 12,2 odsto.
Ruski ministar finansija Anton Siluanov je prognozirao čak i veću inflaciju za 2015. godinu, od preko 13 odsto, dok za narednu godinu predviđa znatno usporavanje rasta potrošačkih cena.
"Planiramo da inflacija bude na nivou između 6,0 i 7,0 odsto iduće godine u odnosu na nešto iznad 13 odsto u tekućoj godini", izjavio je nedavno Siluanov.
http://rs.n1info.com/a122654/Svet/Svet/Najvisa-stopa-inflacije-u-Rusiji-od-2008.html
Rusija smanjila izvoz nebrušenih dijamanata
Izvoz nebrušenih dijamanata iz Rusije u prva tri kvartala 2015. iznosio je 20,38 miliona karata, što je pad od 17,6 odsto u poređenju sa istim periodom prethodne godine, saopštilo je rusko Ministarstvo finansija.
Vrednost izvezenih dijamanata pala je na 583 miliona dolara, što ja 1,7 puta manji izvoz nego u prvih devet meseci 2014.
Tokom trećeg kvartala 2015. izvoz neobrađenih dijamanata iznosio je 5.4 miliona karata, što je 28 odsto manje u odnosu na isti kvartal godinu dana ranije.
Najveći kupac, i u robi i po vrednosti izvezene robe, bila je Belgija sa kupljenih 3,59 miliona karata. (Antverpen je najveća svetska berza dijamanata).
Indija je na drugom mestu sa 1.02 miliona karata.
Istovremeno, uvoz neobrađenih dijamanata u Rusiju tokom trećeg tromesečja 2015. opao je za 10 odsto, na 22,7 miliona dolara.
Najveći svetski svetski proizvođač dijamanata Alrosa, koja kontroliše 97 odsto ruske proizvodnje, očekuje da će u 2015. ostvariti dobit od 6,8 odsto, što je daleko ispod dobiti iz 2014. od 32 odsto, izražene u dolarima.
Pad cena dijamanata od 15% u ovoj godini i slaba rublja u odnosu na američki dolar glavni su razlozi slabijih rezultata globalnog proizvođača dijamanata u 2015.
http://gdeinvestirati.com/rusija-smanjila-izvoz-nebrusenih-dijamanata/
Rat u svemiru je MNOGO BLIŽI nego što mislimo
Nuklearna ravnoteža između SAD i Rusije u prošlosti je pomogla da ne dođe do rata u kosmosu. Ipak, savremeni svet daleko je složeniji i već 60 zemlalja aktivno je u svemiru. Dakle, da li rat koji uključuje napade na satelite postoaje sve realnijnija opcija?
Milioni ljudi oduševljeno su dočekali holivudksu verziju sukoba u udaljenim svetovima kada se ovog meseca pojavio nastavak čuvenih “Ratova zvezda”. U pitanju je udobno posmatranje nečega što nema mnogo veze sa realnošću. Ali, da li je zaista tako? Prema Piteru Singeru, vojnom analitičaru, “ideja o ratu u svemiru nekada je bila naučna fantastika, a sada je stvarnost”.
Svemirski ratovi možda neće uključivati intergalaktička carstva i svemisrke brodove koji će uništavati jedni druge. Ukoliko dođe da njih, oni će verovatno biti usmereni na ono što nam je svima izazuetno važno - satelite.
Sateliti sve više i više utiču na naše živote. Oni nam pomažu da znamo vreme, izvučemo novac iz banke ili pronalazimo pravce pomoću naših mobilnih telefona.
A što se moderne vojske tiče, život bez satelita bio bi noćna mora.
Oni služe za ciljanje oružja i pronalaženje meta. Za američku vojsku oni predstavljaju “centralni nervni sistem”, kaže Singer, budući da se sateliti koriste za 80 odsto komunikacije. A to uključuje i komunikaciju između centrale i nuklearnog sistema.
U svakom trenutku mora da bude “stoprocentno pouzdan” kamunikacioni kanal između predsednika i nuklearnih snaga, laže Brajan Viden, bivši američki oficir zadužen za balistiku.
Sateliti su stvoreni kako bi obezbedili takve komunikacije kao i otkrili eventualni nuklearni napad. Oni su smešteni u orbiti daleko iznad Zemlje i do nedavno su smatrani svetilištima, bezbednim od bilo kakvog napada.
Zahvaljujući Kinezima, koji su 2013. testirali projektil koji je mogao da dosegne 36.000 km od Zemlje, ni sateliti više nisu nedostižni.
- Mislim da će biti u stanju da prete svim satelitima u orbiti, Moramo da smislimo način da se odbranimo i to ćemo uraditi - rekao je general Džon Hajten.
Ipak, ovo nije prvi put da se strahuje od mogućeg rata u svemiru.
Američki predsednik Ronald Regan je 1983. godine pokrenuo Stratešku odbrambenu inicijativu, šire poznatu kao “Ratovi zvezda”, predlažući razvoj svemirskog oružja kojim bi se branili od Sovjeta. Sovjeti su onda počeli da razmišljaju kako da ciljaju američke satelite.
Ovo je označilo početak nove dramatične faze jer se iznenada pojavio odnos snaga koji bi mogao da ugrozi ravnotežu supersila na Zemlji.
- Sovjeti su zapravo pokrenuli test protivsatelitskog oružja u orbiti... oni su zapravo pokrenuli scenario nuklearnog rata. U smislu, ako dođe do rata, oborićemo špijunske satelite, oborićemo staelite za komunikaciju, a onda i sve ostale - kaže Bupendra Jasani sa Kraljevskog koledža u Londonu.
Danas, tvrdi on, Kina razmišlja u sličnom pravcu.
A danas, sa samo jednom vojnom supersilom (američkom), svet je nepredvidiv više nego što je to bio osamdesetih godina, smatra Viden.
- Između Rusije i SAD postoji prećutni dogovor da bi napad na satelit kojim bi se onemogućila nuklearna komanda ili kontrola, de fakto bio nuklearni napad. Dogovor služi da obe strane odvrati od napada. Međutim, sada tu preti i Kina koja može da uništi ili onemogući satelitske veze jer oni dobro znaju da se sateliti nalaze u središtu američke vojne moći - dodaje.
Još jedna briga su i sajber napadi na vojne satelite.
- U tome ne moraju da učestvuju samo veliki igrači. Projektile ne mogu svi da lanisraju, ali sajber napade mogu da izvršavaju i Hezbolah i Al kaida i ISIS - dodaje Singer.
Još pedesetih godina strahovalo se od rata u svemiru.
- Ozbiljno smo razmišljali o mogućem sukobu u svemiru - kaže Sergej Hruščov, sovjetksi raketni naučnik i sin sovjetskog lidera Nikite Hruščova.
Ozbiljno smo razmišljali o mogućem sukobu u svemiru.
Kada je čovek 1965. počeo da dizajnira prvu svemirsku stanicu, ona je bila naoružana malim raketama i topovima.
I Sovjeti i Amerikanci izveli su nuklearne detonacije u svemiru, a SAD planira da demonstrira svoju moć nuklearnom eksplozijom na Mesecu.
- Ideja da ako se bomba detonira na mesecu, krater će moći da se vidi ljudskim okom sa Zemlje i to bi bila demonstracija raketne sposobnosti. Poenta bi bila da se pošalje poruka Rusima, ali se od nje odustla jer američko stanovništvo ne bi podržalo ideju bacanja bombi na Mesec - kaće Žil Stjuart, urednik žurnala “Space Policy”.
http://www.blic.rs/vesti/svet/rat-u-svemiru-je-mnogo-blizi-nego-sto-mislimo/kvjtq4w
Нема коментара:
Постави коментар