Službe bezbednosti brutalnije su čak nego u Miloševićevo vreme, a vladaju zemljom

Nakon prošlonedeljnog krvavog terorističkog napada u Parizu sedamdeset i osam miliona  korisnika društvene mreže Fejsbuk poslalo je gotovo dva miliona postova u kojima je uglavnom iskazana solidarnost sa stradalima, javila je beogradska televizija N1.


Istovremeno, ta je tema u Srbiji otvorila „principijelne“ polemike - a sve u kontekstu NATO intervencije na SRJ iz 1999 - o tome koliko je uopšte opravdano u toj se meri identifikovati sa patnjom stradalih u Francuskoj. Umesto saosećanja, dobili smo prazno moralisanje, neretko i neskriveno likovanje.

„Nisam iznenađen komentarima upućenim žrtvama pariskog terora koje poslednjih dana čitam na portalima i društvenim mrežama, a koji se uglavnom svode na dve poruke: to vam je za NATO bombardovanje 1999. i to vam je za glasanje u Unesku“, kaže predsednik Srpskog pokreta obnove i književnik Vuk Drašković.

„Ko to vaspitava srpsku omladinu, zapitaće se neko. Nažalost, vaspitavaju je profesori rata, profesori mržnje, barjaktari zla koji su u međuvremenu postali najuglednije ličnosti ove zemlje, članovi SANU, dobitnici svih društvenih priznanja, književnih nagrada... U propagiranju zla i antizapadne mržnje, baš kao i devedesetih, pomažu im isti oni mediji čiji je zadatak da slede i opravdavaju politiku Slobodana Miloševića i njegovih zločina.“

Koliko je sećanje na NATO intervenciju na SRJ zaista uzrok antizapadnog raspoloženja o kome govorite?

Ono je alibi... Kada je reč o NATO intervenciji na SRJ, Milošević je, pokazalo se, bio veliki strateg i pobednik. Ovo govorim kao direktan svedok, kao tadašnji potpredsednik vlade SRJ za spoljnu politiku koji je, žrtvujući vlastiti ugled vođe svih dotadašnjih antimiloševićevskih i antiratnih demonstracija, ipak pristao da uđe u tu vladu i da pokuša da sa zapadnim silama postigne sporazum o tome da Srbija zadrži Kosovo u granicama SRJ i izbegne NATO bombardovanje.

U Parizu, tokom pregovora u Rambujeu, Beogradu je ponuđeno oboje. Pokušavajući kasnije da ubedim Miloševića da predloženi sporazum što hitnije potpiše, ostao sam šokiran njegovom reakcijom.

Kakvom reakcijom?

Kosovo je, tvrdio je Milošević, Srbiji kamen o vratu, pa će NATO bombardovanje biti idealna prilika da joj ga Zapad otme. Posle toga, sklapao je Milošević svoju krvavu strategiju, svu krivicu prebaciću na antisrpski Zapad i otvoriti vrata formiranju federacije ili konfederacije sa Rusijom i Belorusijom.

Provociranjem NATO bombardovanja, Milošević je Srbiju, koju je svet doživljavao kao agresora u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a srpskog i jugoslovenskog predsednika nazivao „balkanskim kasapinom“, na kraju ipak uspeo da učini žrtvom najveće vojne mašinerije u istoriji sveta.

Zato i kažem da se pokazao kao veliki strateg i pobednik. Da paradoks bude veći, najodgovorniji za verovanje u te laži, kao i za kasnije podgrevano antizapadno raspoloženje u Srbiji, nije Miloševićev režim, već režim uspostavljen nakon njegovog pada.

Zašto?

Zato što nije otvorio arhive i građanima ispričao istinu o NATO bombardovanju, o tome kako je do njega došlo; o žrtvama, o zločinima koje su Miloševićeve policijske, vojne i paravojne snage počinile nad kosovskim Albancima; o masovnim grobnicama, o nedužnim žrtvama njegovih eskadrona smrti.


Premijer Aleksandar Vučić jednom je rekao da će Srbija biti šokirana kada sazna ko je 1998. likvidirao šestoricu srpskih mladića u pećkom kafiću „Panda“. I?

Od početka sam snažno podržao opredeljenje Aleksandra Vučića da započne sa čišćenjem srpske pećine zločina, da zločince privede pravdi, da pomiri region, da se založi za njegovu stabilnost. U razgovorima sa njim tražio sam da skine glavu toj nemani zločina, krvi i kriminala, tom levijatanu Srbije.

Ne fizički, naravno, već da raspusti i reformiše službe, da povede istragu o tome ko je pravio zločine i da krivce izvede pred lice pravde. Kada je premijer saopštio da zločin u kafiću „Panda“ nisu počinili albanski teroristi, nego... Nije izgovorio ko je to učinio, ali je bilo jasno na koga je mislio.
Na koga?

Na Miloševićevu službu bezbednosti. E, kada je to pomenuo, poverovao sam da je Vučić zaista krenuo da uništi zlo. Umesto toga, premijer je zaćutao.

Uplašio se ili...?

Verovatno su ga opkolili... Ovom zemljom, Vladom, parlamentom, svim njenim institucijama vlada zlo nad zlom, vlada nad vladama - nereformisane službe bezbednosti koje podržavaju njihova ruska sabraća. One su Srbiju pretvorile u kaljugu u kojoj se trguje i vlada pomoću „pouzdanih izvora“, dosijea, tajnih snimaka...

Moram da vas pitam kako to da ste od nekoga ko u Glavnom odboru svoje stranke ima čoveka za koga se sumnja da je umešan u ubistvo braće Bitići očekivali da krene u obezglavljivanje levijatana o kome govorite?

Američki ambasador u Beogradu nedavno je podsetio na likvidaciju braće Bitići, koja je zapela i koja će zapinjati sve dok se službe ne očiste od onih koji su učestvovali u zločinima. Nije tajna da ti krugovi uživaju snažnu podršku i u Srbiji i van nje. Uostalom, pojedine veoma uticajne strukture u Rusiji najveći su zaštitnici zločina Slobodana Miloševića.

Za njih su Milošević, Ratko Mladić, Radovan Karadžić i Mirjana Marković heroji, dok su ubice srpske dece u Peći, ubice mojih najdražih na Ibarskoj magistrali, ubice Ivana Stambolića, Zorana Ðinđića, Slavka Ćuruvije, sudije Simeunovića, braće Bitići i ostalih verovatno burevesnici nove slobode koja će obasjati Srbiju. Kada je Ðinđić ubijen, spiker ruske državne televizije rekao je da je streljan srpski izdajnik koji je zaslužio metak. To su strašne stvari! Iako mi je veoma teško što to govorim...

 Zašto vam je teško?

Zato što sam, kao i većina Srba, vaspitan da volim Rusiju. U dubini te ljubavi nikada se nisu nalazili zlo i promocija zla. E, sada se pak ljubav prema Rusiji direktno manifestuje kao obožavanje i veličanje zločina. Takvom politikom u odnosu na krvavo nasleđe Slobodana Miloševića, kao i podržavanjem ovakvih prijatelja u srpskom narodu, Rusija ozbiljno rizikuje da ispari i nestane iz onih najplemenitijih istorijskih osećanja velike većine Srba. Zato mi je teško.

Ko su danas „ruski prijatelji“ u Srbiji, koga zvanična Moskva podržava?

Svojevremeno je pojedinačno najjača partija u Srbiji - govorim o Srpskoj radikalnoj stranci - lansirala tezu da Srbi u stvari nisu Srbi nego „mali Rusi“. Aktuelni predsednik republike izjavio je da je njegov politički cilj da Srbija postane ruska gubernija. Kada je najavljena britanska rezolucija o osudi genocida u Srebrenici, ovde su sve te snage, svi profesori zločina, zagalamile da je reč o antisrpskoj zaveri i da se mora tražiti pomoć Rusije.

Predsednik Vlade rekao je da Srbija to neće činiti budući da nema smisla moliti Ruse da vas štite od onih čijem članstvu težite. E, a onda je predsednik republike ipak zatražio pomoć, što je Moskva jedva dočekala. Na kraju, u tu mrežu je upao i sam premijer, nakon čega je Srbija doživela veliki poraz
Zašto poraz?

Britanska rezolucija o Srebrenici pozivala se na presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu, u kojoj se kaže da je u Srebrenici počinjen lokalni genocid za koji nisu odgovorne ni država Srbija ni srpski narod.

I da država Srbija, iako je bila u mogućnosti, nije sprečila da genocid bude počinjen.

Kao i da su genocid u Srebrenici počinili konkretni zločinci, sa imenom i prezimenom. Predsednik Srbije zatražio je ruski veto, verovatno uveren u to da je zapravo ceo srpski narod u Srebrenici počinio genocid i da bi ga sada trebalo spasavati od genocidne stigme.

Ova tragična identifikacija celog naroda sa genocidom direktna je posledica zalaganja predsednika Srbije da se spreči donošenje britanske rezolucije. Slična stvar je i sa prijemom Kosova u Unesko: Srbiji je opet „pomogla“ Moskva i ta „velika pobeda“ takođe je veliki poraz. Jer ako srpsku baštinu na Kosovu ne čuva država Srbija, koja tamo već petnaest godina nema nijednog svog vojnika ni policajca, ko će je čuvati?

Niko, jer predsednik Srbije, uz svesrdnu pomoć Rusije, odbija da srpske crkve i manastire na Kosovu poveri na čuvanje Albancima. Albanci su prokletnici, kaže predsednik, dok srpski šef diplomatije Kosovo upoređuje sa ISIS. I to Srbija danas slavi, to je ta pobeda, to je ta laž! 

http://www.newsweek.rs/srbija/63502-intervju-vuk-draskovic-sve-je-laz-velika-laz.html