Opozicionari kojih više nema u javnosti – tri sudbine

Gde su nestali buntovnici i organizatori protesta, ljudi koji su bili na čelu promena u turbulentnim vremenima u Rusiji?
Politički život u Rusiji je izgubio na dinamici, а nekadašnji aktivisti su ili emigrirali ili su se povukli u svoju privatnost. Novianar ruske redakcije RSE potražio je ljude koji su ostali upamćeni kao vodje pobune. Jevgenija Debrjanskaja bila je osnivač prve masovne antikomunističke partije u SSSR-u, Mihail Gangan je učestvovao u akcijama koje su predvodili nacionalboljševici prvih godina Putinove vladavine, major Aleksej Dimovski se širom države proslavio borbom protiv korupcije u policiji. Svako od njih je bio izložen represiji ili je bio uhapšen ili je primao pretnje.
Kako oni danas žive i zašto su napustili politiku? Jevgenija Debrjanskaja je zaokupljena klasičnom muzikom, Mihail Gangan radi kao kuvar u njujorškom restoranu, а Aleksej Dimovski u Novorosijsku gaji čili papričice.
Jevgenija Debrjanskaja: “Nisam bila strela koja pogadja ravno u metu”
Jevgenija Debrjanskaja bila je junakinja buntovničke Moskve u vreme gašenja SSSR-a. Ona je organizovala brojne proteste 1988. I zajedno s Valerijom Novodvorskom osnovala je antikomunističku partiju “Demokratski savez”, čije članove je u to vreme proganjao KGB. Bila je jedna od osnivača Libertarijanske partije koja je promovisala prava životinja, istopolne brakove, raspuštanje sovjetske armije i legalizaciju marihuane. Učestvovala je u LGBT pokretima.
"Prvi put sam izašla na protest u zimu 1986, više ne pamtim zašto smo protestovali", kaže. "Moj stan sam 1987. prepustila seminaru “Demokratija i humanizam”, zatim sе 1988. formirao “Demokratski savez”. Veoma često smo izlazili na ulice, hapsili su me bezbroj puta, sedela sam iza rešetaka, kazne su bile velike. Najbolja naša akcija bila je u moskovskom zoološkom vrtu s parolom “Zverima slobodu – komuniste u kaveze”. Bilo je veoma zabavno učestvovati u političkim akcijama, kada su me smatrali za revolucionarku. Tada sam bila mlada… Poslednji put sam učestvovala u protest 2006, to je bio prvi moskovski gej prajd. Odlučila sam jednostavno da podržim Nikolaja Aleksejeva, jer on nije imao iskustvo s nedozvoljenim demonstracijama. Prema tome, moje političko iskustvo trajalo je tačno 20 godina, od 1986. do 2006, ali na samom kraju desio se neki pad. Nisam bila strela koja pogadja tačno u metu. Ničim nisam bila razočarana, samo sam polako prolazila kroz prirodan proces sazrevanja, pojavila su se potpuno drugačija interesovanja kojim ranije nisam pridavala značenje. Oko 2000. već sam se polako povlačila iz politike, nije mi više bila zanimljiva. Naravno, bila sam spremna da podržim prijatelje, ali to više nije bilo deo mog života, moj život se zasnivao na potpuno drugim stvarima. Još kao mlada volela sam klasičnu muziku, zatim sam je potpuno zapostavila, slušala sam Uriah Heep i Deep Purple. Sada sam se jednostavno vratila svojoj osnovi. Muzika, koncerti su ono zbog čega ja živim. I putovanja – uglavnom po Rusiji. Ja veoma volim Rusiju, putovanje Rusijom mi je zanimljivije, upoznavanje Rusije za mene ima veliki smisao. Ali ja svestrano podržavam ljude koji učestvuju u protestima, i dalje ću ih podržavati. Često mi se obraćaju ljudi radi saveta o različitim pitanjima. Moja gledišta su ostala ista kao što su i bila – libertarijanska.
Nekada smo mislili da je moguće raspustiti armiju, da se ukine služba bezbednosti, da se otvore granice, legalizuju istopolni brakovi, ali ispostavilo se da ništa od toga u našoj državi nije moguće ostvariti. Zbog toga mi je veoma žao.
Tokom mladosti smo veoma mnogo pili, a od 1993. ja uopšte ne pijem. Mi smo osetili barem nagoveštaj slobode, onaj osećaj da nešto može da se promeni. Ja ne želim da emigriram, iako moj stariji sin živi u Keniji, moji unuci su počeli i ruski jezik da zaboravljaju. Ali ja živim u Rusiji, ovde ću i ostati, ukoliko se ne desi nešto zbog čega bih morala bežati glavom bez obzira.
Politika je potpuno nestala iz mog života. Ja volim da šetam, imam pse, mačke. Političke vesti više ne čitam, one u meni bude melanholiju. Vesti ionako ne moram da čitam – dovoljno je da prošetam ulicom, sednem u kafanu i odmah mogu da osetim tu tešku atmosferu, tu tugu i melanholiju Rusije."
Mihail Gangan: “Druga Rusija odavno ne postoji”
Mihail Gangan (rođen 1986) učestvovao je u protestima partije Edvarda Limonova. U oktobru 2003. on je, protestujući protiv učešća Komunističke partije na lažiranim izborima za Državnu dumu, Genadija Zjuganova gađao paradajzima. Na dan druge inauguracije Putina 7. maja 2004, Mihail Gangan i njegovi prijatelji upali su na scenu teatra Boljšoj za vreme opere “Mazepa”, raširili su transparente s antipredsedničkim parolama, upalili su baklje, vezali su se lisicama za stolice. Očekivali su da će Putin biti u specijalnoj loži, međutim on nije bio u pozorištu. U decembru 2004. Gangan je zajedno s grupom nacionalboljševika učestvovao u zauzimanju čekaonice predsedničkog kabinete. Uhapšen je zbog optužbe za organizovanje masovnih nereda. Nakon godinu dana provedenih u zatvoru pušten je na slobodu. U maju 2007. bio je jedan od organizatora “Marša nesaglasnih” u Samari u vreme održavanja samita Rusija – EU. U junu 2007, kada je postalo izvesno da organi reda pripremaju njegovo hapšenje, Gangan je bio primoran da napusti Rusiju. Pobegao je u Ukrajinu i 2008. dobio je politički azil. Nakon dolaska na vlast Viktora Janukoviča preselio se u SAD. Trenutno živi u Njujorku.
"Prvi put sam izašao na protest 2001. To je bio miting zbog početka sudskog procesa nad Limonovim. Imao sam 16 godina. I prvo iskustvo komuniciranja s policijom doživeo sam 2001. Tada još nisam bio punoletan, smeštali su me u policijske prostorije za maloletne, vršili su psihološki pritisak na mene. A najviše sam zapamtio 'Marš nesaglasnih' u Samari 2007, zbog posledica i otpora policije. Na samu akciju nisam uspeo da dođem, ali priprema za nju trajala je dosta dugo. Trećeg marta bio sam u Sankt Peterburgu kada se okupilo sedam hiljada ljudi, i zatim u maju u Samari. Sada je sve drugačije: policijska država u Rusiji se utvrdila, ali ne sme da se zaboravi uloga koju je imala opozicija, koja je od 2011. svima govorila da će biti veoma loše ako odu tamo. Smatram da je moglo mnogo više da se uradi, taj konflikt s vlašću nije trebalo da se izglađuje, nismo trebali pokušavati postići dogovor. Sada više ne postoji taj resurs kojim bi se vlast mogla promeniti – možda i radikalnim, ali zakonitim metodama. Teško da će neko sada želeti da pođe tim putem, a verovatno to nema baš ni smisla. Ako me pitate da li bih se sada upustio u takve radikalne akcije ako bih se nalazio u Rusiji – verovatno ne bih. A to, da će biti ovakva rekacija, to se moglo predvideti. Bilo je očigledno da će, nakon što je izvojevala pobedu 2011, vlast i dalje jačati svoje pozicije. Jasno je šta je vlast i ko je Putin. Mislim da je to svima bilo jasno još tada. I to da će on ovako postupati, i to je moglo da se predvidi. Ljudi su iz nekog razloga odlučili da će moći da se dogovore, da će im učiniti neke ustupke, mislili su da izlazak na ulicu predstavlja pobedu. Kao što vidimo, uzimajući u obzir toliki broj političkih zatvorenika, to veoma teško možemo nazvаti pobedom.
Ja sam počeo u nacionalboljševičkoj partiji, ali sada me pozicija Limonova uznemirava. On govori i piše da se i ranije Nacionalboljševička partija borila za istu stvar. To svakako nije istina. Mi smo se borili za sasvim drugo, ne za ono o čemu piše Limonov. Ali ja se ni zbog čega ne kajem, nisam učinio ništa zbog čega bi trebalo da se stidim.
Mislim da su ljudi koji su ostali uz Limonova odani njegovoj ličnosti, a ne onome za šta smo se mi borili. Pored toga, treba uzeti u obzir da sve ono što se zvalo Nacionalboljševička partija, а zatim “Druga Rusija”, sada u stvari više nije politička partija, oni su odustali od svih političkih ambicija, odustali su od stranačke registracije, odustali su od tužbe Evropskom sudu za zaštitu ljudskih prava u vezi sa zabranom stranke. Dakle, oni se ne bore kako svaka druga partija – za vlast, za uticaj. Oni su trenutno neka grupa, kao organizacija “Naši”, samo malo drugačijeg tipa. Ako su iz organizacije 'Naši' najbolji aktivisti stigli do Dume i državnih službi, današnji limonovci stižu na groblja, jer ginu u Luganjsku i Donjecku. Prosto rečeno, to je humanitarna organizacija koja se bavi prikupljanjem pomoći i dobrovoljaca, ali koja nema nikakve veze s politikom.
S moje tačke gledišta u Rusiji opozicija trenutno ne postoji. Kako će se događaji razvijati ne mogu da predvidim. Ako bih se vratio, odmah bi me smestili u zatvor. Čak i u mome gradu, u Samari, nemam više prijatelja, svi su otišli – neko u Moskvu, neko u Sankt Peterburg, neko u inostranstvo. Stoga nemam gde da se vraćam."
Aleksej Dimovski: “Povukao sam se uzgajam ljutu papriku”
Major milicije Aleksej Dimovski (rođen 1977) postao je široko poznat pre šest godina nakon što se u novembru 2009. putem videa obratio Vladimiru Putinu i oficirima Rusije, kada je u jednoj emotivnoj poruci skrenuo pažnju na nedostatke u radu policije i pozvao da se organi reda očiste od korupcije. Iz milicije je otpušten zbog klevete, a 2010. je uhapšen, ali je ubrzo i pušten, а optužba je povučena. Dimovskog su smatrali za jednog od lidera protestnog pokreta i mnogi su pretpostavljali da će on imati sjajnu političku karijeru. Na sajtu Dimovskog se redovno objavljuju tekstovi koji raskrinkavaju politiku vlasti, međutim sam Aleksej je poslednjih godina nestao iz javnosti.
"Ne žalim što sam se tada obratio Putinu. Verujem da sam hrabar čovek. Ne bih želeo da sve vratim unazad, postupio bih isto kao 2009, ali da sam znao kakve prljave igre se vode u našoj državi, koliko su potkupljivi mediji, verovatno bih bio obazriviji. Naravno, ne bih bio toliko otvoren, s obzirom da su me prikazali kao nekog prevaranta, lažova, bolesnika i poremećenu osobu.
Zato sada imam dovoljno vremena da odgajam ćerku. Sa pet godina ona se ujutro poliva ledenom vodom, ume da pliva prilično dobro, raspoznaje pečurke, jagodičaste plodove, šeta po šumi, noći sa mnom pored vatre. Širile su se glasine da sam u Moskvi, da imam džip, vikendice, milione dolara od CIA namenjene za raspad MUP-a. A ja i dalje živim u Novorosijsku. Imam sopstvenu kuću, izgradio sam i kokošinjac, uskoro ću gajiti piliće. Gajio sam i karipsku papriku, iz Čilea sam naručio seme, celo leto sam se bavio gajenjem paprike.
Govorili su mi da sam borac za pravdu. Ne, nisam borac za pravdu, ja branim istinu. U našem svetu ljudi su prestali jedni drugima da veruju, sada veruju samo u laži. Kada sam se bacio u politiku, sretao sam se lično s Kasparovim, s pomoćnicima Njemcova i Žirinovskog, s “Jedinom Rusijom”... Od svega sam odustao. Nedavno sam proučio gotovo sve svete knjige – Kuran, Bibliju, Bhagavat Gitu, ni u jednoj od ovih knjiga ne piše da treba lagati. Razgovarao sam i sa mnogim sveštenicima – s mulom, s rabinom – svi každu da treba da se govori istina, ali iz nekog razloga unaokolo svi lažu.
Mnogi misle da sam se umorio, mnogi misle da sam bolestan, ali kako kažu reči poznate ruske pesme, 'varaju se i jedni i drugi – ovo je samo predah'.”

http://www.slobodnaevropa.org/content/ruska-svakodnevica-opozicionari-kojih-vise-nema-u-javnosti/27352201.html

Rusija i Islamska država jednako opasne za Britaniju

Rusija je opasna za Britaniju koliko i Islamska država i ebola - navodi se u proceni rizika za

nacionalnu bezbednost Ujedinjenog kraljevstva. 
Britanija će zato proglasiti Rusiju za "pretnju najvišeg nivoa", a među ostalim pretnjama navedeni su dolazak migranata u Evropu i terorizam.
 

Prema podacima kojima raspolaže "Tajms", ovakvu analizu rizika britanske vlasti provode svakih pet godina.
 
Tokom 2010. godine Rusija se nije nalazila na listi najvećih pretnji.
 
Pozivajući se na izvor iz britanske vlade, list navodi da je London ovu odluku doneo zbog "rasta ruske agresije tokom poslednjih pet godina".
 
Pri tome se misli na događaje u Ukrajini i Siriji.
 
Ministar obrane SAD Ešton Karter prethodno je Rusiju i Kinu nazvao "potencijalnim pretnjama svetskom poretku".


http://www.blic.rs/Vesti/Svet/604897/RUSOFOBIJA-Rusija-i-Islamska-drzava-jednako-opasne-za-Britaniju

Ukrajinsko-ruski rulet s milijardama dolara

Kremlj je bivšem ukrajinskom vlastodršcu Janukoviču dao kredit od 3 milijarde dolara. Kijev je
odlučio da tu pozajmicu ne vrati, ali ceo slučaj je pravi triler. 

Predsednika ukrajinske vlade Arenija Jacenjuka nije teško navesti da počne da psuje Moskvu. I zbog rata i zbog uticaja koji Rusija još uvek želi da ima u Ukrajini i zbog čitavog niza nevolja koje je navodno prouzrokovao veliki istočni komšija . Ali to su uglavnom damo reči i optužbe, bez mnogo najava šta će Kijev da uradi protiv svega toga.
Ali proteklih dana, Jacenjuk je rekao i nešto sasvim konkretno: Ukrajina neće da vrati Rusiji "Janukovičev kredit“ – kako se u Ukrajini zove ta pozajmica od tri milijarde američkih dolara koji je Rusija dala svrgnutom, proruskom predsedniku Viktoru Janukoviču – ako Moskva ne bude učestvovala u procesu oprosta dela dugova toj zemlji i o čemu Ukrajina pregovara sa poveriocima još od ovog leta pod nadzorom Međunarodnog monetarnog fonda (MMF).

Ukrajinci su duboko uvereni da je Kremlj sa te tri milijarde želeo da potkupi Janukoviča da obustavi pregovore o saradnji Ukrajine sa Evropskom unijom. To je Janukovič i uradio što je izazvalo ogromne proteste i konačno bekstvo Janukoviča iz zemlje – i izazvalo rat i „pobunu“ proruskih separatista na istoku Ukrajine.

Milijarde sad vidiš, sad ne vidiš

Ali i zapadni posmatrači u Kijevu su oprezni: jer pozajmica je pozajmica, bez obzira na to ko ju je i zašto dao. A onaj ko ne plaća svoje dugove, taj ima loše karte u svetu finansija. Ali sa te tri milijarde se zaista dešavalo nešto čudno: one su zapravo tek na papiru došle u Ukrajinu i Janukovičev režim ih je poslao kao pozajmicu na berzu u Dablin. Za to postoji samo jedan dokaz, evidencija ruskog fonda kojim se upravlja rezervama (FNB) i što je jedan od dva kanala gde je Kremlj svojevremeno „parkirao“ novac iz sirovina koji je tada bogato tekao u rusku kasu.

Prema sporazumu o toj ruskoj pozajmici Janukovičevom režimu, u slučaju spora nadležan je sud u Londonu. Ako Kijev do 20. decembra ne vrati predviđenu ratu duga, Moskva može tamo da tuži ukrajinsku vladu. Ali ishod u tom slučaju nije izvestan, niti je situacija jednostavna: ne samo da je očigledno da je taj novac služio za špekulacije i da tu mogu da izađu na svetlo dana neugodne stvari za Moskvu, već i zapadni bankari smatraju da bi takva tužba bila rizik za Kremlj.

Jer, na kraju krajeva, već je bilo slučajeva da su londonske sudije presudile u korist zaduženog kada je neka pozajmica bila data iz političkih razloga i na teret čitave nacionalne privrede. Time ne samo da bi Moskva mogla da se oprosti od svojih milijardi, već bi to bila prilika i Kijevu da optuži Rusiju za invaziju na tu zemlju.

Na kocki je još mnogo više

Ali finansijski rizik za Rusiju zapravo je još veći. Naime, čak i u ovim vremenima – negde između rata i primirja – između te dve zemlje još uvek postoje tesne finansijske i privredne veze. Te dve ekonomije naročito je teško podeliti u bankarskom svetu, a zapravo i Rusija uveliko trpi od ekonomskih nevolja u Ukrajini - koje je praktično sama izazvala.

Privreda Ukrajine preživljava „ogromnu oluju“ koja traje već dve godine, piše u analizi instituta Global Association of Risik Professionals (GARD) i koji služi velikim bankama za orijentaciju. A ta oluja se već vidi i u obezvređenju ukrajinske valute grivnje: pre dve godine jedan evro vredeo je osam grivnji, a danas 26. Ali ta inflacija i kriza nije samo progutala mnoga preduzeća, već je za sobom povukla i banke koje su ih pratile.

Ukrajinska centralna banka je od 2013. zatvorila gotovo 60 banaka i štedionica koje su radile u toj zemlji jer im je bila ugrožena likvidnost. To nije pogodilo samo preduzeća, već i obične građane i štediše: letos su redovno protestovali pred predsedničkom palatom jer su sa propašću banaka ostali bez svojih ušteđevina. Ali na njihove nevolje se gotovo niko ne obazire, jer Ukrajina definitivno ima većih problema.

Naročito je zanimljivo to da u Ukrajini još uvek deluju tri banke čije su matične kuće u Rusiji, a bilans tih triju banaka zajedno je oko 8,4 milijarde američkih dolara. To su poznata Sberbank, banka za spoljnu trgovinu Vneütorgbank (VTB) i Prominvestbank (PiB) od kojih ova poslednja praktično uopšte ne posluje s građanima, već samo sa privrednim subjektima. Kod nje su došle mnoge firme koje su imale razgranate poslove s Rusijom pa je tako sada, sa njenim bilansom od 3,2 milijarde dolara, u najvećoj opasnosti da i ona postane nelikvidna.

Stiže račun za rat

Ukrajinska centralna banka je tim bankama dala rok do 1. decembra da joj dostave plan restrukturiranja, a to zapravo traži MMF koji pomno prati zbivanja u Ukrajini. Međunarodni monetarni fond procenjuje da se u tim bankama nakupila bar jedna milijarda duga koja praktično nikada neće moći da se ubere, što je već dovoljan iznos da i Ukrajinska centralna banka posegne za drastičnom merom: nacionalizacijom te tri „ruske“ banke u Ukrajini. PiB je prva na spisku jer je upravo to banka u koju su došle one tri milijarde dolara iz Kremlja za režim Janukoviča.

Ako se sve sabere, onda računica za Moskvu nije baš povoljna: tri milijarde dolara kredita Janukoviču – otišlo. Tri banke u Ukrajini sa bilansom od 8,4 milijarde – lako bi i to moglo da nestane. Sve u svemu preko 11 milijardi američkih dolara i „slabe karte“ Ukrajini u sporu oko pozajmice odjednom se pretvaraju u adute koje je Moskvi teško da nadigra – i ignoriše.

Zato ekonomski stručnjaci procenjuju da se sada žestoko pregovara iza zatvorenih vrata: one tri milijarde Janukoviču nekako bi mogle da se „preusmere“ u likvidnost ruskih banaka u Ukrajini. „Tako bi Kremlj možda još mogao i da zadrži nekakav uticaj na bankarski sistem Ukrajine“, kaže jedan službenik iz tih ruskih banaka. Na kraju su banke na dobitku, Rusija neće izgubiti novac, a i Ukrajina ne mora da razmišlja kako da namakne novac za otplatu duga. Svi gube nešto malo od svog ponosa, ali i dobijaju konkretne sume i sigurnost.

Da li će to zaista tako i biti, teško je reći. U svakom slučaju, ukrajinski premijer za sada još uvek govori samo o ruskoj agresiji protiv Ukrajine i šuti o mogućem sporazumu o tom nesrećnom kreditu. Ali već 1. decembra videće se kakvo to „restrukturiranje“ planiraju te banke i kako inače mogu opstati bez poslova između Ukrajine i Rusije.

http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2015&mm=11&dd=09&nav_id=1060952

Poljska, fondovima protiv ekonomske krize

Poljska je jedina zemlja koja nije osetila ekonomsku krizu, ali ni embargo Rusije na uvoz hrane iz Unije. Uspeli su da održe i čak povećaju izvoz poljoprivrednih proizvoda. Na tome mogu da zahvale i novcu iz pretpristupnih, a po učlanjenju i kohezionih fondova Evropske unije.
U poljskom ministarstvu poljoprivrede, vredni su kao pčele u njihovom dvorištu. Milijardu evra evropskog novca iskoristili su za modernizaciju poljoprivrednih gazdinstava i farmi, što je neverovatnih 107 odsto raspoloživog novca iz fondova.
Nepoverenje farmera i prihvatanje novih stanadarda bili su najveći problemi poljske vlade.
"Da biste dobili dosta novca iz fondova morate biti pripremljeni za pregovarački proces, da iznesete argumente za šta i koliko novca vam treba. Da pripremite sve uključene u proces - farmere, proizvodni sektor, pravnike koji će uskladiti zakone", kaže savetnik u Ministartsvu poljoprivrede i ruralnog razvoja Sofija Križanovska.
Križanovska dodaje da je važno ubrzati modernizaciju ruralnih područja, farmi i proces proizvodnje i poboljšati uslove života u tim područjima tj. obezbediti internet, socijalne programe, struju i vodu.
Novac koji je Poljska dobila pre učlanjenja u Uniju i posle toga omogućio je razvoj svih regiona - nove puteve, fabrike, radna mesta.
"Ulazak evropskog novca omogućio je modernizaciju poljske železnice, najveću od osamdesetih godina. Drugi važan upliv novca bio je za podršku malim i srednjim preduzećima, zatim obrazovanje, obuku za rad na računarima i sa novim tehnologijama", kaže Pjotr Popa iz Ministartsva za infrastrukturu i razvoj.
Sredstva iz evropskih fondova Poljska koristi već 11 godina. Do sada je tim novcem realizovala oko 200.000 projekata.
Građani kažu da su promene vidljive u svakodnevnom životu, da je dobro što Poljska, kao članica unije, i dalje sama može da donosi odluke o najvažnijim pitanjima. Zajedničko tržište, otvorene granice, kako kažu, najbolja su posledica učlanjenja.
Od svih članica Evrpske unije Poljska je uspela da dobije najviše novca iz evropskih fondova za regionalni razvoj. U narednih šest godina na raspolaganju će im biti 82,5 milijarde evra. Čak trećinu tog novca iskoristiće za obnovu i izgradnju infrastrukture.
Upravo obnovom zemlje, uspeli su da pridobiju poverenje stranih investitora.
"Strane investicije u Poljskoj dostigle su 180 milijardi evra. I mi ulažemo u inostranstvu, tako smo prošle godine investirali 10 milijardi evra izvan naših granica", kaže pomoćnik ministra ekonomije Jerži Pjetrevič.

Na kraju se vraćamo na početak jer se čini da je Poljska najviše evropskih para uložila u poljoprivredu, proizvodnju i bezbednost hrane. Najveći uspeh im je, kažu, što su ubedili mlade da naprave moderne farme, postanu konkurentni i izađu na strana tržišta.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/Ekonomija/2098173/Poljska%2C+fondovima+protiv+ekonomske+krize.html