Preko regionalnih saveza do cenzusa – parola je kojom bi mogla da se opiše Tadićeva i Pajtićeva strategija u borbi za ulazak u parlament ukoliko dođe do vanrednih izbora. U ovom pokušaju lidera DS-a i SDS-a kao da se prepoznaje „Dinkićev rukopis” koji je svoj G17 koristio kao platformu za okupljanje u novu političku firmu – Ujedinjeni regioni.
Posle političkog debakla Mlađana Dinkića na izborima 2013. preostali restlovi „regionalista“ traže novo političko uhleblje.
Tako je nekadašnji funkcioner URS-a, a danas predsednik opštine Trstenik i Narodnog pokreta Srbije (NPS) Miroslav Aleksić, potpisao dogovor o saradnji s Borisom Tadićem i Socijaldemokratskom strankom. NPS koji predvode i drugi nekadašnji članovi URS-a iz jugoistočne Srbije, proletos je sličan dogovor postigao s pokretom Zajedno za Srbiju Dušana Petrovića.
Istovremeno, u gradovima poput Kragujevca ili Zaječara i Demokratska stranka okrenula se bivšim Dinkićevim saradnicima – nekadašnjim gradonačelnicima Veroljubu Stevanoviću, i njegovom pokretu Zajedno za Šumadiju, i Bošku Ničiću, koji je na čelu inicijative „Živim za Krajinu”.
Analitičari smatraju da samo na prvi pogled postoji sličnost između nekadašnje strategije Mlađana Dinkića i onoga što danas čine lideri poput Borisa Tadića ili Bojana Pajtića, ali da treba podvući i razlike.
„G17 i URS-u cilj jeste bio prelazak cenzusa, ali oni nisu imali neko klasično ideološko i opoziciono obeležje. Mnogi su ih doživljavali kao klijentelističku stranku preko koje se ulazilo u vlast, što manje partije danas rade preko SNS-a. URS se i pocepao po šavu, između onih onih koji su s naprednjacima ili protiv njih. U savezu Tadića i NPS-a postoje neki elementi ideološkog, bar opozicionog. Ne mogu da budu sigurni da li će i kada vladati”, ističe Đorđe Vuković, programski direktor Cesida.
Za analitičara Dejana Vuka Stankovića saradnja SDS-a ili DS-a s lokalnim pokretima možda liči na praksu koju su birači u Srbiji mogli da vide i ranije, ali je zapravo zdravorazumski postulat političkog nadmetanja.
„To je deo borbe za opstanak. Na prošlim izborima Tadiću je značajnu podršku donelo to što se ujedinio s Nenadom Čankom. I sada se pominje da će praviti savez s LDP-om i Čedomirom Jovanovićem. Ono što je bitno kod svih pomenutih lidera jeste da su prinuđeni da se mire i udružuju. Njima je prošao politički zenit, kao ličnosti koje samostalno mogu da probude birače i motivišu ih. Tadić je to mogao 2004. i 2008. a delimično i 2012”, dodaje Stanković.
Zato, po njegovoj oceni, za SDS koalicija s nekim na lokalu ipak nije toliko značajna, koliko pitanje da li će se Tadić pred neke nove izbore pozicionirati među biračima i kako će voditi kampanju.
„Ako ne oformi neko čvrsto biračko jezgro neće vredeti lokalni aranžmani. A ni te koalicije se ne mogu praviti nasumično, već s dobrom računicom kakva je reputacija budućeg saveznika u njegovom kraju da ne bi koštale više nego što donose”, podseća Stanković za naš list.
Za Vukovića regionalni savezi su prirodna posledica toga što je opozicija danas postala toliko usitnjena da niko sem Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije i delimično DS-a ne može da bude siguran da će preći cenzus.
„Pri tome u Srbiji je postala politička tradicija da vodeća stranka u koaliciji vrlo rado i olako poziva u savez manje partnere pre izbora, a posle toga, ako ostvari neki uspeh, većinski partner govori kako su te male stranke zlo i ucenjuju”, kaže Vuković.
Na pitanje da li je tačna računica da bi lideri građanske opozicije danas zajedno mogli da sakupe 15 odsto podrške, on odgovara da je to samo matematički zbir kao i u slučaju dela opozicije koji slovi za desničarski takođe bi mogao da privuče oko 15 procenata birača.
„Kao što niko ne vidi radikale, koaliciju DSS i Dveri i razne nacionalne pokrete na okupu, možda čak i teže vidi zajedno Tadića, Pajtića, Jovanovića, Zorana Živkovića... A najveći problem opozicije koja se izdaje za građansku i levičarsku je što danas nema ekskluzivitet oko evrointegracija. To sada nudi i vladajući blok. Izgubili su oruđe opozicije iz 1999. i 2000. kada je rušen Milošević. Na snazi je takozvana dvostruka opozicija, čiji su levi i desni, evroskeptični ’pol’, međusobno mnogo udaljeniji, a između njih su vladajuće partije”, navodi Vuković.
Jedinu šansu za jačanje opozicije koja sebe naziva građanskom Dejan Vuk Stanković vidi ako taj prostor popune novi lideri koji nisu još doživeli svoje najbolje političke godine.
„Jedan Bogoljub Karić se svojevremeno pojavio kao neka nova figura i dobio 18,5 procenata, više nego što cela građanska opozicija danas ima u matematičkom zbiru. Aktuelni predstavnici građanskih stranaka deluju kao fudbaleri koji su završili karijeru, pa sada gledaju snimke i sećaju se kako je dobro bilo”, zaključuje Stanković.
Posle političkog debakla Mlađana Dinkića na izborima 2013. preostali restlovi „regionalista“ traže novo političko uhleblje.
Tako je nekadašnji funkcioner URS-a, a danas predsednik opštine Trstenik i Narodnog pokreta Srbije (NPS) Miroslav Aleksić, potpisao dogovor o saradnji s Borisom Tadićem i Socijaldemokratskom strankom. NPS koji predvode i drugi nekadašnji članovi URS-a iz jugoistočne Srbije, proletos je sličan dogovor postigao s pokretom Zajedno za Srbiju Dušana Petrovića.
Istovremeno, u gradovima poput Kragujevca ili Zaječara i Demokratska stranka okrenula se bivšim Dinkićevim saradnicima – nekadašnjim gradonačelnicima Veroljubu Stevanoviću, i njegovom pokretu Zajedno za Šumadiju, i Bošku Ničiću, koji je na čelu inicijative „Živim za Krajinu”.
Analitičari smatraju da samo na prvi pogled postoji sličnost između nekadašnje strategije Mlađana Dinkića i onoga što danas čine lideri poput Borisa Tadića ili Bojana Pajtića, ali da treba podvući i razlike.
„G17 i URS-u cilj jeste bio prelazak cenzusa, ali oni nisu imali neko klasično ideološko i opoziciono obeležje. Mnogi su ih doživljavali kao klijentelističku stranku preko koje se ulazilo u vlast, što manje partije danas rade preko SNS-a. URS se i pocepao po šavu, između onih onih koji su s naprednjacima ili protiv njih. U savezu Tadića i NPS-a postoje neki elementi ideološkog, bar opozicionog. Ne mogu da budu sigurni da li će i kada vladati”, ističe Đorđe Vuković, programski direktor Cesida.
Za analitičara Dejana Vuka Stankovića saradnja SDS-a ili DS-a s lokalnim pokretima možda liči na praksu koju su birači u Srbiji mogli da vide i ranije, ali je zapravo zdravorazumski postulat političkog nadmetanja.
„To je deo borbe za opstanak. Na prošlim izborima Tadiću je značajnu podršku donelo to što se ujedinio s Nenadom Čankom. I sada se pominje da će praviti savez s LDP-om i Čedomirom Jovanovićem. Ono što je bitno kod svih pomenutih lidera jeste da su prinuđeni da se mire i udružuju. Njima je prošao politički zenit, kao ličnosti koje samostalno mogu da probude birače i motivišu ih. Tadić je to mogao 2004. i 2008. a delimično i 2012”, dodaje Stanković.
Zato, po njegovoj oceni, za SDS koalicija s nekim na lokalu ipak nije toliko značajna, koliko pitanje da li će se Tadić pred neke nove izbore pozicionirati među biračima i kako će voditi kampanju.
„Ako ne oformi neko čvrsto biračko jezgro neće vredeti lokalni aranžmani. A ni te koalicije se ne mogu praviti nasumično, već s dobrom računicom kakva je reputacija budućeg saveznika u njegovom kraju da ne bi koštale više nego što donose”, podseća Stanković za naš list.
Za Vukovića regionalni savezi su prirodna posledica toga što je opozicija danas postala toliko usitnjena da niko sem Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije i delimično DS-a ne može da bude siguran da će preći cenzus.
„Pri tome u Srbiji je postala politička tradicija da vodeća stranka u koaliciji vrlo rado i olako poziva u savez manje partnere pre izbora, a posle toga, ako ostvari neki uspeh, većinski partner govori kako su te male stranke zlo i ucenjuju”, kaže Vuković.
Na pitanje da li je tačna računica da bi lideri građanske opozicije danas zajedno mogli da sakupe 15 odsto podrške, on odgovara da je to samo matematički zbir kao i u slučaju dela opozicije koji slovi za desničarski takođe bi mogao da privuče oko 15 procenata birača.
„Kao što niko ne vidi radikale, koaliciju DSS i Dveri i razne nacionalne pokrete na okupu, možda čak i teže vidi zajedno Tadića, Pajtića, Jovanovića, Zorana Živkovića... A najveći problem opozicije koja se izdaje za građansku i levičarsku je što danas nema ekskluzivitet oko evrointegracija. To sada nudi i vladajući blok. Izgubili su oruđe opozicije iz 1999. i 2000. kada je rušen Milošević. Na snazi je takozvana dvostruka opozicija, čiji su levi i desni, evroskeptični ’pol’, međusobno mnogo udaljeniji, a između njih su vladajuće partije”, navodi Vuković.
Jedinu šansu za jačanje opozicije koja sebe naziva građanskom Dejan Vuk Stanković vidi ako taj prostor popune novi lideri koji nisu još doživeli svoje najbolje političke godine.
„Jedan Bogoljub Karić se svojevremeno pojavio kao neka nova figura i dobio 18,5 procenata, više nego što cela građanska opozicija danas ima u matematičkom zbiru. Aktuelni predstavnici građanskih stranaka deluju kao fudbaleri koji su završili karijeru, pa sada gledaju snimke i sećaju se kako je dobro bilo”, zaključuje Stanković.
Нема коментара:
Постави коментар