Ad „Kulski štofovi“ iz Kule je fabrika vunenih tkanina koja je osnovana 1905. godine koja je u najboljim vremenima imala 700 zaposlenih. Bila je nadaleko poznata po izradi kvalitenih štofova, dobijala više puta zlatne košute za kvalitet. Godišnje su tkali i po 2 miliona metara štofova.
Radnici te fabrike su svojim prekovremenim radom i radom subotom izgradili obdanište Bambi, kao i rekreacioni centar sa bazenom. Firma nikada nije privatizovana, odnosno 97 posto firme je do kraja bilo u državnom vlasništvu.
5. jula 2010. godine je štofara otišla u stečaj, a u tom momentu je u fabrici radilo 212 radnika. Agencija za privatizaciju je imenovala Milorada Veljovića za stečajnog upravnika. Radnici su potpisali kolektivni ugovor, imali su rešenja o radu, specifikacije radnih mesta po bodovima. To naglašavam zbog daljeg toka stečaja. Stečajni upravnik je po Zakonu o stečaju morao da uradi socijalni program, jer je fabrika do kraja bila državna.
Pitam zašto u AD „Kulski stofovi“ nije urađen socijalni program?
Zašto je samo 82 radnika iz Fonda solidarnosti dobilo po 184.759 dinara, dok ostali radnici to nisu dobili iako imaju presudu na osnovu priznanja iz Privrednog suda u Somboru od maja 2011. godine, znači 6 godina čekaju da im se isplate zaostale plate i deo koji im sleduje isto kao i tih 80 radnika?
Zasto stečajni upravnik nije obaveštavao sve radnike po istom postupku i po kom principu je 80 radnika isplatio, a da prvo nije uradjen socijalni program? Zašto je zaobiđen socijalni program, iako je fabrika bila državna do kraja?
Šta se desilo sa imovinom AD „Kulski štofovi“ Kula? Da li se deo opreme nalazi u Italiji, jer je poznato da su radnici odlazili tamo da montiraju opremu?
Šta je sa predstavništvom u Bečeju. Zna se da je tamo Telekom. Kome plaća zakupninu? Ili je prostor prodat?
Ko koristi magacinski prostor u Kuli? Ko uzima novac za zakupninu? Pošto postoji hipoteka u Štofari taj prostor ne može da se proda, ali da li se izdaje na 99 godina i kome?
Radnici AD “Kulski štofovi” su izgradili Rekreacioni centar, subotom su radili da bi se to izgradilo i prekovremeno, kome će se taj prostor prodati i ko njime upravlja?
Nakon postavljanja navedenih pitanja, Olena se osvrnula i na aktuelnu situaciju koja se odnosi na status AD „Kulski štofovi“ Kula.
Privredni sud u Somboru je odbacio kao neblagovremene prijave potraživanja bivših radnika stečajnih poverilaca koji su prijavili svoja potraživanja po osnovu neisplaćenih zarada u stečajnom postupku nad stečajim dužnikom AD “Kulski štofovi“ iz Kule.
Nakon toga grupa poverilaca – bivših radnika je tražila da se naknadno održi novo dopunsko ročište i izvrši ponovni pregled prijava potraživanja i da se izvrši ispravka zaključaka o listi priznatih i osporenih potraživanja.
Stečajni upravnik Milorad Veljović se izjasnio da zahtev ovih stečajnih poverilaca treba odbiti navodeći da su podneli prijave po isteku zakonskog roka od 120 dana od dana objavljivanja oglasa.
Obzirom da potraživanja po osnovu neisplaćenih zarada nisu priznata u stečajnom postupku bivši radnici nisu mogli da ostvare svoja prava na isplatu zarada kod Fonda solidarnosti koji isplaćuje zaposlenima iznos od 9 zarada.
Stečajni upravnik priznaje samo 130 radnika, a ostali su neblagovremeni. Po kom principu je izabrao tih 130 radnika koji su dobili po 184.759 dinara iz Fonda solidarnosti. Neki od njih takođe nisu poslali prijave na vreme, jer o tome nisu ni bili obavešteni.
Na osnovu člana 170. Zakona o stečaju stečajni upravnik Milorad Veljović je bio je bio dužan da sastavi listu svih poverilaca za koje je saznao iz poslovnih knjiga i ostale dokumentacije stečajnog dužnika. U toj listi se posebno evidentiraju zaposleni kod stečajnog upravnika za iznose neisplaćenih zarada. Prema tome, stečajni upravnik i stručne službe su imale saznanje o zaradama i bili su u obavezi da sačine izveštaj o neisplaćenim zaradama, a poznato je da je pravo na zaradu neotuđivo pravo kojeg se ni zaposleni ne može odreći.
Na osnovu navedenih podataka, shodno članu 54. Zakona o stečaju, stečajni upravnik je bio u obavezi da u prvi isplatni red uvrsti neto zarade zaposlenih i bivših zaposlenih, u iznosu minimalnih zarada za poslednju godinu dana pre otvaranja stečajnog postupka sa kamatom dana dospeća do dana otvaranja stečajnog postupka.
U Konkretnoj situaciji zahtev poverilaca se mogao smatrati zahtevom za ponovni pregled prijave potraživanja u smislu člana 113. st. 5. Zakona o stečaju. Stečajni upravnik je bio dužan da lično dostavi poveriocima obaveštenje da su njihove prijave odbačene ili odbijene što nije učinio. Takođe je bio dužan da po zahtevu poverilaca ponovo pogleda njihove prijave i o njima ponovo odluči. Takođe, u slučaju promene odluke, stečajni upravnik je bio dužan da ispravi listu potraživanja što su poverioci i tražili u svom zahtevu.
Prema tome, nakon održanog ispitnog ročišta je postojala mogućnost za izmenu zaključka o listi potraživanja, pogotovo što zaposleni nisu svojom krivicom propustili rok za podnošenje prijava potraživanja i što su svi podaci o zaradama bili poznati stečajnom upravniku.
Na kraju izlaganja, Olena Papuga zaključuje da je Kula nekada bila poznata kao kolevka industrije. Ona to obrazlaže činjenicom da je 1984. godine u kulskoj industriji bilo 12.000 zaposlenih, dok je 2014. godine od te brojke ostalo samo 800 zaposlenih.
Ona je takođe navela i to da je u prošlosti veliki broj radnika bio zaposlen i u Fabrici armatura „Istra“ u Kuli, zatim u Fabrici kože „Eterna“, takođe i u „Tehnici“ i „Krameru“. Pored toga je veliki broj zaposlenih bio i u Kulatransu, Đuro Strugaru i trgovinskom preduzeću „Sloga“ Kula.
ZANIMLJIVO JE DA JE SVE UNISTENO A DA NIKO NIJE ODGOVARAO?
http://www.nasemesto.rs/narodna-poslanica-olena-papuga-postavila-pitanja-ministru-vulinu-u-vezi-sa-ad-kulski-stofovi-kula
Нема коментара:
Постави коментар