уторак, 13. октобар 2015.

DS je stranka džipova i milionera, nema veze s realnošću

Godinama je Jelena Trivan, nekadašnja potpredsednica Demokratske stranke, važila za nekog ko se ne ustručava da kaže sve što misli, ali i za nekog ko ima najoštriji jezik na političkoj sceni. Međutim, kad je pre tri godine napustila politiku, odjednom je zaćutala i povukla se iz javnosti. Od nje se to nije očekivalo. Nije govorila ni kada je, početkom ove godine, imenovana za direktora „Službenog glasnika“, iako su to postavljenje pratile i uvrede, preko kojih bi malo ko mogao da pređe. „Damski sam oćutala“, kaže za Njuzvik, u kojem prvi put govori o svemu onome o čemu je prethodnih godina ćutala.

Da li vam nedostaje politika?

Politika je jedno od najlepših zanimanja. Za razliku od većine građana koji misle da svako ko ima stav o nekim događajima može da bude političar, smatram da tim poslom može da se bavi samo neko ko ima široko obrazovanje, ko mnogo čita, ima otvorene vidike i informiše se o svemu.

Ja sve to i danas pratim sa strane i s pristojne distance. Ne nedostaje mi prljavština političkog života i ta mogućnost da budete prozivani za sve što nikada niste uradili i izgovorili. Od 2012. do 2014. proživela sam golgotu, nakon koje me je, takoreći, strah od javnog života.

Dok su neki milionima kupovali milost medija, a bogami i sudova, ja sam morala da se opravdam da sam uredno prijavila stan, a i tužilaštvo je moralo to da potvrdi. Iako u vreme vladavine DS nisam imala nijednu javnu funkciju, ponela sam teret svog prisustva u javnosti. Nisam bila od onih koji su se bogatili na račun DS, a pritom ga u javnosti kritikovali i govorili zašto ta stranka ne valja. Ja sam sve te ljude godinama branila, izražavajući time lojalnost prema stranci, prema ideji, timu. Sklonila sam se onda kad mi se sve to zgadilo.

Neki kažu da ste izdali DS čim više nije bio na vlasti?

DS su izdali oni koji su ga i u vreme vlasti, ali i za vreme opozicije, čerupali. Ja sam u DS došla 2006, kad stranka nije bila u vlasti. To se desilo u trenutku kada je DS bio šikaniran od Vojislava Koštunice i njegovog DSS i kada je hteo da se povuče iz parlamenta. Došla sam s mesta zamenika ministra da delim kancelariju i posao s tadašnjim portparolom. Svakome je iz toga bilo jasno kojim se motivima rukovodim, a to nije, svakako, vlast, jer sam dobrovoljno iz vlasti otišla u opoziciju.


Zašto ste vi zapravo otišli iz DS i politike?

U DS sam došla na poziv Borisa Tadića. Pozvao me je videvši me u „Utisku nedelje“ da se sa mnom  konsultuje u vezi sa Zakonom o verskim slobodama i ponudio mi je saradnju. Za razliku od ostalih potpredsednika koji su uz sebe imali svoje odbore i glasače, ja sam imala samo lojalnost prema stranci i Tadiću.

Takva sam bila do kraja. Kada sam 2012. videla da je u DS stepen ostrašćenosti i ostrvljenosti prema sopstvenim ljudima mnogo veći od stepena za koji su se demokrate okolo žalile da nova vlast ima prema njima, shvatila sam mnoge stvari. To kako su se žalili da se nova vlast ponašala prema članovima DS nije ništa naspram onog kako su se članovi te iste stranke ponašali jedni prema drugima.

Pljuštale su javne optužbe, ograđivanja jednih od drugih, pisma javnosti, unutarstranački rat u kome su se zaboravljali kumovi i prijatelji. Iz stranke sam otišla zgađena onim što je politika postala.
Tadić je tada još bio predsednik DS. Gde je on bio da vas zaštiti?

Čovek koji je od DS napravio stranku koja prvi put ima predsednika Srbije u to vreme je od iste te stranke bio optuživan za sve i svašta. Na priče u kakvim gaćama se kupa tokom leta da i ne podsećam...

To je vreme kada su ljudima koji su bliski Tadiću oduzimane kancelarije i brojevi telefona ili im nije dozvoljavano da ih zadrže. Ljudi koji su se nazivali Borisovim u Skupštini nisu mogli da dobiju reč. Unutarstranačka atmosfera je bila strašna, pa je izaći u javnost i braniti takvu stranku za mene bilo nemoguće.

Ljudski sam se sklonila, ne rekavši ni reč o svemu tome. Međutim, budući da su se tada svi međusobno optuživali za loše stanje u stranci i raspravljali ko je od članova bogatiji, u svojoj ostavci sam rekla da, iako nikada nisam imala javnu funkciju, preuzimam odgovornost za sve samo da to prestane.

Navedite primer zašto vam se zgadilo?

Na primer, onog dana 2012, pre nego što će SNS objaviti da je napravio koaliciju sa SPS, te da imaju Vladu, kod funkcionera DS je postojala nada da će se Ivica Dačić ipak prikloniti demokratama i da će tako svi ti funkcioneri zadržati svoje pozicije. Tog dana su u Tadićevu kuću dolazile desetine ljude i preporučivali se za neku funkciju.
Međutim, kada je po podne objavljeno da su SNS i SPS sklopili dogovor, iz Tadićeve kuće su polako odlazili svi. Predveče smo shvatili da je čak i posluga otišla, a da se nije ni javila. U dva sata je, dakle, kuća bila puna kandidata za ministarska mesta i druge funkcije, a uveče nije bilo nijednog funkcionera stranke, ali ni dotadašnjih ministara.

Svi su ostavili Tadića. Te večeri smo Tadić i ja oprali sudove i rastali se. Nemam problem da to kažem. Do kraja sam čistila iza funkcionera i članova DS. Simbolički, ali evo -i bukvalno. Tada sam oprala prljave sudove svoje stranke poslednji put, a posle mesec dana sam podnela ostavku i otišla iz DS.

Da li osećate bar deo odgovornosti za sunovrat DS?

Otišla sam kada je DS imao jedan i po odsto manju podršku od SNS. Moj stav je da je poslednji predsednik DS bio Boris Tadić, a da su svi posle njega samo stečajni upravnici. Tako i ove priče o otkupljivanju dugova DS koje slušamo ovih dana upravo spadaju u korpus pitanja stečajnog postupka.

 Šta je bila najveća greška DS dok ste bili u vrhu te stranke?

Bilo je mnogo grešaka. Od loših kadrovskih rešenja, nametnutih koalicija, nedosledne spoljne politike i borbe protiv korupcije, pa sve do loše komunikacije s građanima i bahatosti koja se pojavi posle nekoliko godina na vlasti.
Je li „pomirenje“ DS i SPS 2008. bilo greška?

Ne mislim da je to bila greška, nego jedini mogući izlaz. Takođe, ne mislim da su građani bili ljuti na DS zato što se pomirio s Dačićem, nego zato što je to u međuvremenu postala stranka milionera i džipova, koja više nema nikakve veze s realnim životom.

I to je ono što prati svaku stranku koja dođe na vlast  - s vremenom se potpuno otuđi od birača.

Tako je i DS ušao u fazu kad su kancerogeni procesi unutar stranke bili toliko jaki da više nije imala nikakvu komunikaciju s građanima.


Da li je DS prokockao svoju šansu?

Stranka koja nikada nije imala stvarnu većinu i koja je uz neke najneverovatnije koalicije i ucene vodila državu uradila je manje-više što je mogla. Stvarnu istorijsku šansu da menja Srbiju, te stvarnu podršku za to, posle Slobodana Miloševića, jedino ima Aleksandar Vučić.

On ima toliku podršku da ima i istorijsku šansu da učini sve. DS nikada nije bio toliko jak da može suštinski da menja državu. Ne sporim i da je podrška koju je DS imao bila dovoljna da je mogao odgovornije da je upotrebi i da više učini.

Da li se kajete što ste u ime DS istupali kada drugi članovi nisu želeli da na sebe navlače gnev?

Smatram da je sve što sam radila bilo najlojalnije i najispravnije kad se igra za jedan tim. Međutim, nikada to ne bih ponovila.

 Zašto?

Zato sto sam žrtvovala svoju porodicu, kojoj nimalo nije bilo lako dok sam nosila krivicu svega što su drugi radili, kao i siromašnih ljudi koji su u meni videli vlast koja im je sve oduzela. Dete u mojim rukama koje je gledalo navijače ispred zgrade kako urlaju „Ubij žutu!“ ne da mi za pravo da to ikada ponovim.
Svojevremeno ste bili veoma oštri prema Aleksandru Vučiću i Tomislavu Nikoliću...

Bili smo oštri jedni prema drugima. Nisu ni oni mene štedeli. Mi smo bili politički suparnici i prirodno je bilo da vodimo verbalni boj za naše glasače. Nije to ništa neobično. Najžešće dijaloge smo imali na temu Evropske unije. Znate, ljudi u Srbiji svoje stavove formulišu prema osobi, a ne prema onome što taj neko zastupa.

Tako danas bilo šta da Vučić uradi, to će za njegove protivnike iz minulih godina biti loše, bez obzira na to što je reč o nečemu za šta se i sami zalažu. Ja danas ne mogu ništa loše da kažem za trenutnu politiku evropskih integracija i politiku pomirenja u regionu, ekonomske poteze, saradnju sa MMF, jer bih tako pljunula sebi u usta. Vlada je vodi tako da nemam šta ni da dodam ni da oduzmem.

Kako ocenjujete rad premijera Vučića?

Odnos Srbije prema migrantskoj krizi, pregovori s Prištinom, poseta Srebrenici, ponašanje i ugled Srbije na međunarodnom planu je nešto zbog čega mu svako mora odati priznanje. Ovde se olako izriču kritike, a teško pohvale. Srbija za mnogo šta danas zaslužuje priznanje, kao i on lično.

Kako se desilo da vi dođete na mesto direktora „Glasnika“? Spekulisalo se da iza vas stoji neko „mnogo moćan“.

Nisam očekivala da moje postavljenje prođe neprimećeno, ali nisam očekivala ni toliku buru. A najmanje sam očekivala da, posle toliko godina rada u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti, čitam kako svoje mesto dugujem moćnim muškarcima. Bio je to klasičan primer mizoginije i onoga što manje-više prođe svaka žena u Srbiji.
Ali bura nije bila baš neočekivana budući da ste bili u DS, a direktorskim mestima su se nadali članovi SNS.

Premijer Vučić je obavio razgovore s ljudima iz različitih stranaka koji su se posle izbora 2012. povukli iz politike. U njegovom pokušaju da aktivira ljude koji nisu umešani u afere da rade za državu rekla sam mu da više ne bih da se angažujem politički, nego da hoću da se vratim svojoj profesiji. „Glasnik“ je bio način da se tome i posvetim i on me je u tome podržao.

Dakle, ne postoji famozni „moćni čovek“ koji je naredio: „Jelena Trivan mora da bude direktor ‘Glasnika’“?

Mislim da je Vučić moćan čovek. On i njegova vlada su me postavili. A on je od mene tražio samo jedno: da napravim rezultat koji će pokazati ispravnost njegove odluke. Govoreći o kritikama koje je imao unutar svoje stranke zato što angažuje nekog ko je mnogo kritikovao SNS, a ne nekog iz sopstvenih redova, Vučić je rekao da me angažuje da napravim rezultat. I ja sam ga napravila. Danas je „Glasnik“ jedno od najuspešnijih javnih preduzeća, čiji profit stalno raste u vreme dok se ne samo javna preduzeća nego i cela privreda bore za likvidnost.

 A da li vam je mesto u „Glasniku“ dato kao utešna nagrada nakon što ste, navodno, ostali bez željene Kancelarije za evrointegracije?

„Glasnik“ je baš ono što sam želela. Firma koja je čuvar kulture i pravnih tekovina ove zemlje ne može biti utešna nagrada, nego ponos. A to što me pitate je samo jedna od neutemeljenih spekulacija u javnosti.
Kakvi su rezultati „Glasnika“ u prethodnih osam meseci, koliko ste na čelu firme?

Nekada me je strah da govorim o rezultatima, jer se, s jedne strane, bojim da ću izazvati nevericu, a s druge strane, da ću izazvati zavist. Ovo je firma koja je imala projektovan gubitak, a za prvih šest meseci je, umesto toga, imala ogroman profit.

Toliko smo uspešno radili da smo mogli i višak novca da sklonimo u stranu za investicije, pa „Glasnik“ ima za 44 odsto više novca na računu. Štamparija koja je radila sa 30 odsto kapaciteta sada radi i treću smenu i vikendom. Svakog meseca otvara se po jedna knjižara. U avgustu i septembru smo imali rekordne prihode jer smo ozbiljno ušli u štampanje i prodaju udžbenika.

To zvuči potpuno neverovatno, jer treba imati u vidu da mi prodajemo knjige u Srbiji. Dokazujem da je javno preduzeće moguće voditi odgovorno i u plusu, ali i da je moguće baviti se kulturom na profitabilan način, te da u Srbiji ne žive samo ljudi koji gledaju rijaliti programe nego i oni koji kupuju knjige.

Kako se stiglo do tih rezultata?

Nije reč o genijalnim ekonomskim merama, već je u pitanju odgovorno poslovanje. Pre svega, drugačiji odnos prema novcu, što znači da u „Glasniku“ više nema olakog davanja para i bespotrebnih tendera. Druga stvar je komercijalizacija javnog preduzeća i promena poslovne kulture.

Ovde se verovalo da se može živeti od pretplate na „Službeni glasnik“ i ponekog tendera s državom i državnim institucijama. Naša firma je sada preuzela skoro čitavo tržište knjiga i izdavača, uključujući i jednu veliku „Lagunu“, „Klet“, „Zavod za udžbenike“, radimo komercijalne poslove, imamo najveću maloprodajnu mrežu kao izdavač i poslujemo potpuno komercijalno kao i neka privatna firma u kojoj se troši koliko se zaradi.

Novac ne trošimo na povećanje plata i reprezentaciju, nego na ulaganje u knjige i kulturu. Izdati „Sabrana dela“ Stanislava Vinavera, digitalizovati „Novine serbske“ ili stare povelje i pisma, održavati srpsku leksikografiju živom, skupi su projekti koje mi sami finansiramo na polzu ove kulture i naroda.
Čime ćete se predstaviti na predstojećem Sajmu knjiga?

Na sajam izlazimo uvereni da „Glasnik“ ponovo zaslužuje titulu izdavača godine. Dolazimo sa dve nagrade za izdavački poduhvat koje smo dobili od početka godine. Prvi put ćemo predstaviti i dečju književnost. Najpoznatiji srpski autori, poput Ljubivoja Ršumovića i Davida Albaharija, za „Glasnik“ su napisali nove srpske dečje priče sabrane u knjigu „Vidi čuda“.

Umesto „Crvenkape“, mi sada nudimo priče koje su prilagođene detetu koje raste u 21.veku. Goran Petrović je priredio knjigu o Bukvaru, koju predstavljamo na dečji dan. Na sajmu ćemo se predstaviti i knjigom Vuleta Žurića „Republika Ćopić“, čime ćemo obeležiti 100. godišnjicu rođenja slavnog pisca, a imaćemo i vrlo zanimljive promocije knjiga iz naše društvene i pravne edicije.

Pomenula bih knjigu „Povratak Turske na Balkan“ Darka Tanaskovića i Božovićev „Put islama“. Kad je reč o publicistici, predstavićemo zanimljive knjige Denisa Kuljiša i Muharema Bazdulja koje objavljuju za „Glasnik“. Ukratko, nema ozbiljnijeg autora koji danas ne objavljuje za nas. U jeku borbe za srpsko kulturno nasleđe u Unesko odlučili smo da, kao čuvari kulturne baštine, objavimo monografiju o srpskim manastirima, notne zapise i etnografsko nasleđe s Kosova i Metohije, mapu uništenih manastira i sačuvamo trag o ogromnom kulturnom nasleđu koje se pokušava zatrti.

Hipotetički, da li biste štampali memoare Mirjane Marković?

Mi smo državni izdavač u službi srpske kulture. Zato i izbor naših knjiga mora da bude u skladu s ulogom „Glasnika“ u društvu. Nama tiraži nisu imperativ, nego vrednost objavljenog. Za takve knjige postoje drugi izdavači.


Vratili ste u „Glasnik“ urednike koje je oterao bivši direktor Radoš Ljušić?

Ta odluka je izazvala opštu podršku javnosti i bila je motivisana moralnim, ali i poslovnim razlozima. Ti ljudi spadaju u najveća imena srpske književnosti i izdavaštva i dali su mnogo „Glasniku“ da bi na takav način bili oterani. Oni su podigli izdavaštvo ove firme, da bi u poslednje dve godine prodaja knjiga opala za polovinu nakon što su otišli iz firme, a s njima i svi najbolji autori, čime je „Glasnik“ izgubio imidž ozbiljnog izdavača.

Logično je bilo da vratim ljude koji su doprineli ugledu preduzeća. Nema izdavača koji ne bi poželeo da u svom timu ima jednog od najprevođenijih pisaca kakav je Goran Petrović, ili jednog od najtiražnijih mladih pisaca, što je Vladimir Kecmanović.

Šta zamerate Ljušiću?

Nisam od onih koji nešto treba da mu zamere. Vlada i Ministarstvo privrede treba da procene da li je bilo dobro ili loše ono što je radio. Ja sam zatekla vrlo loše stanje kao posledicu mnogih neracionalnih odluka. Dok su prihodi opali za 50 odsto, rastao je broj zaposlenih za više od 30 odsto.
Zatvarane su knjižare, lager se povećao na pet miliona evra. Imovina je propadala na sve strane, a ljudi i mašine su bili bez posla. Ljudski mogu da mu zamerim način na koji sam dočekana u „Glasniku“. I mene i njega je postavila Vlada, pa stoga nije bilo prostora za lične komentare. Damski sam sve oćutala štiteći imidž firme. Smatrala sam da će rezultati koje napravim najbolje odgovoriti na doček koji mi je priređen.

A Slobodanu Gavriloviću, koji je umesto Ljušića bio u direktorskoj fotelji, a s kojim ste bili u DS?

Nijedna optužba od onih koje su Ljušić i Gavrilović razmenili u medijima nije dobila sudski epilog, a mnogo je koštala „Glasnik“. Svaki direktor je iza sebe ostavio i nešto dobro i nešto loše. Ja ne počinjem od nule i cilj mi je da budem upamćena kao dobra direktorka. Ne želim da ličim na ljude koji nisu bili korektni ni prema onima koji su bili pre njih ni prema onima koji su dolazili posle. Kad dođe vreme, svog naslednika ću sačekati s plusom na računu i osmehom na licu.
Politički, da li Gavriloviću zamerate što je pre nekoliko godina, na sednici GO DS rekao da „leš Zorana Đinđića treba izneti iz stranke“?

On i ja u DS nismo bili na istim stranama u smislu škole mišljenja. DS je imao različite struje, pa se tako Gavrilović i ja nismo u mnogo čemu slagali. Svakome od nas vreme će dati ocenu.

Šta se, prema vašem mišljenju, dešava s elitom u Srbiji? Da li uopšte postoji?

Dok gledam zbegove ljudi koji su došli iz Sirije, nameće mi se mišljenje da postoji još jedan zbeg. To je zbeg intelektualne elite koja se potpuno povukla u sebe. Stvarnu ulogu elite preuzela je neka lažna elita. Intelektualnom elitom se danas, nažalost, proglašava svako ko se oglašava na društvenim mrežama. Verujem da je srpska elita mnogo značajnija, bolja i mudrija od toga i da samo trenutno ne učestvuje u društvenom životu.

 Za trijumf naprednjaka mnogi optužuju elitu koja je na izborima 2012. zagovarala „bele listiće“. Mislite li da su oni zaista bili presudni?

To je završena priča o kojoj je sve rečeno. Samo mogu da kažem da u Srbiji i dalje postoje zabranjene teme i da se niko ne usuđuje da govori o odgovornosti pojedinih ljudi iz javnog života. Ovde postoji fenomen političkih preletača. To su oni koji idu iz stranke u stranku. Ali postoje i ljudi koji na isti način menjaju svoje mišljenje i stavove iz godine u godinu.

Neki koji imaju karakter nezavisnih analitičara bez ikakve odgovornosti upravljaju društvenim događajima, menjaju strane, nameću stavove, vode za sobom mase i nemaju za to, ponavljam, nikakvu odgovornost. Imali smo prethodnih godina ljude koji su za samo godinu dana prošli stavove od toga da je Tadić spas za Srbiju, da je Tomislav Nikolić najbolji izbor za predsednika, da je Dačić novi Šarl de Gol, Dragan Đilas najsposobniji političar, da bi na kraju tvrdili da je zapravo najbolje uopšte ne glasati.

Takvi pišu istoriju političkog preletanja dela društvene elite, koju niko nije i niko se ne usuđuje ozbiljno da kritikuje. Ali zato će biti linčovan svaki predsednik nekog odbora u, recimo, Kosjeriću koji pređe u drugu stranku.
Jesu li to perjanice „druge Srbije“?

To su ti moralni bičevi Srbije kojima niko ništa ne sme da zameri bez obzira na to koliko je strašan način na koji menjaju stavove, a s njima i sudbinu Srbije.

Hoćete li da ih imenujete?

Nisu problem imena, nego pojava. To je društvena hipokrizija u kojoj je nekima dozvoljeno da sude o stvarima koje sami čine. Tako Vučiću danas zameraju cenzuru oni koji su podržavali progon Mihaila Đurića zbog javno izgovorene reči. Tadiću zameraju odlazak iz DS ljudi koji su takođe otišli iz DS i napravili svoje stranke, kao što su Dragoljub Mićunović i Zoran Živković.

Kako vidite trenutno stanje u kulturi?

Izgovor da za kulturu nikada nema dovoljno novca nije dovoljan da se opravda sve ono što se ne čini. Uprkos nemaštini, malo veći napor ipak može da doprinese tome da srpska kultura izgleda drugačije i bolje. Hoću da kažem da je novac često izgovor za nečinjenje. A kultura nam je trenutno umrtvljena s bleskom koji proizilazi iz malih inicijativa i dobre volje pojedinaca, a ne iz sistematskog truda i podrške.

A stanje ljudskih prava?

Ljudska prava gledam šire od onoga što je popularno. Za ljude su ta prava uvek bila ograničena na manjine i neke posebne grupacije, kao, na primer, izbeglice ili Rome. A za to vreme pored nas su prolazili neki drugi ljudi koji su ugroženi i zato mislim da je danas goruće pitanje socijalnih prava.

Socijalna i radna prava mnogih ljudi, naročito u nekim privatnim kompanijama, na nivou su robovlasništva. Volela bih da neko progovori u ime žena sa sela, čija deca nemaju vrtiće, koje ne poseduju imovinu, koje nose teret ekonomskog opstanka porodice, koje nemaju radni staž i zdravstvene knjižice i koje i danas ručaju kad ostali završe. To su obespravljeni ljudi koje niko ne vidi.

Na društvenim mrežama nisu baš blagonakloni prema vama.

A o kome se to danas pozitivno govori? Ovde moraš da budeš mrtav da bi bio poštovan. Kultura anonimnog kritikovanja na društvenim mrežama ili takozvanog botovanja doživela je vrhunac. Kako se od toga odbraniti osim ignorisanjem i upornim radom. Nadam se da vreme na kraju svemu i svakome da pravu meru.

(Piše: Boban Karović) 

http://www.newsweek.rs/srbija/59864-trivan.html

Нема коментара: