Svet danas vidi srpsku darežljivost

Francuski pisac Patrik Beson: Slika koju su krajem 20. veka prikazivali o Srbima je pogrešna. Bila bi velika greška ući u EU, a još veća ostati napolju. Beograd je prestonica po ljudskoj meri
PATRIK Beson, jedan od najpoznatijih živih francuskih pisaca, tek što se vratio iz Beograda i Banjaluke u Pariz. Sređuje utiske o strašnom putu izbeglica do slobode pišući reportažu za "Poen", sagledava domete humanosti, odmotava film o tradicionalnom srpskom gostoprimstvu i prenosi sopstvene dobre vibracije iz naših krajeva, sumirajući svoje utiske za "Novosti".
- Mnogi od migranata su visokog kulturnog nivoa - kaže Beson. - Ima dosta inženjera, lekara. Strašan je kontrast između njihovog statusa i uslova pod kojim putuju, bežeći od rata i nesreće. Bilo je staraca, beba od dva meseca. Upoznao sam porodicu koja je, s četiri male devojčice, bila smeštena u dva šatora. Jedanaest sati uveče, velika vrućina. Neizvesnost. Teskoba. Kako, uopšte, uspevaju da prežive tolike dane i kilometre? Stalno se to pitam i ne nalazim odgovor.
* Kakav ste utisak stekli o tome kako su primljeni u Srbiji?
- Svi odreda ističu da se Srbi prema njima odnose ljudski i ljubazno. Naglašavaju srpsku darežljivost. To je još jedna prilika da svet vidi da je slika, koju su krajem 20. veka prikazivali o Srbima, pogrešna. Naravno, video sam i devojke koje su sa koferima prolazile parkom, i ljude koji šetaju svoje pse. To je život.
* Svedoci smo sve većeg broja izbeglica, ekonomskih kriza, ratova, atentata, a s druge strane sve bogatijih ljudi i milionskih ugovora. Možemo li očekivati da nas zadesi nešto još gore?
- Marksista sam i zbog toga, u svakom slučaju, protiv kapitalizma. Trenutno smo usred kapitalističkog zla i stvari će se, verovatno, pogoršati.

GENI I PORODIČNA TRADICIJA Majka čoveka koji je uvek, i u najtežim trenucima, bio na strani Srba, Hrvatica je, rodom iz Zagreba.
- Kao mala, bila je zaljubljena u kralja Petra Drugog. Uvek je bila veoma bliska Srbima. A u Parizu se još i našla okružena srpskom emigracijom koja je ovde veoma brojna. Otac mog polubrata je Srbin. Zato nije ništa čudno što sam podržavao Srbe. To nam je, na neki način, u genima i u porodičnoj tradiciji. Jedino se, kao i svaka majka, pribojavala za svog sina, jer u to vreme biti uz Srbe nije baš bilo dobro viđeno. Ali, da se razumemo, nemam ja ništa protiv Hrvata i muslimana. Naprotiv. Imam dosta prijatelja među njima - kaže Patrik Beson.

* Ni komunizam se nije pokazao mnogo boljim?
- Istina je, nije dao očekivane rezultate. Bilo je mnogo grešaka. Ali, ja i dalje verujem u svoje ideale, iako nemam potvrdu da postoje! Kao što nema ni potvrde da ima Boga, ali ljudi u njega, ipak, veruju. Što bi moj apsurd bio veći? Problem je što nemamo alternativu. Možda je kapitalizam došao do svog sumuma i možda već živimo period velikog potresa i promena. Naš period istorije bi mogao da dobije mitske razmere.
* Svi, ipak, hrlimo Zapadu, ne samo oni koji beže od rata?
- Zapad se predstavlja na tako blistav, glamurozan i uspešan način, i ta slika se širi svim mogućim tehnološkim sredstvima koja danas stoje na raspolaganju. S druge strane, najveći broj ljudi na Zemlji živi u užasnim uslovima. Izazov je previše veliki. Pred očima im je stalno slika prosperitetne Evrope, u kojoj ti, čim dođeš, daju novac, posao i krov nad glavom. Postoji, zato, refleks mase da se upravlja prema nečemu što se čini kao raj. Kada na snimku vidiš lepu devojku koja se šeta uz Senu, jednostavno spakuješ kofer i kreneš put slike mira i sreće. Tehnologija i društvene mreže, na celoj planeti, danas stvaraju pokrete mase, svake vrste. Organizuješ piknik, obznaniš to, i dođe dve hiljade ljudi.
* Na koji način, u takvim uslovima dominacije društvenih mreža, ali i kiča i rijalitija, danas, intelektualci, pisci i filozofi mogu da utiču na formiranje javnog mnjenja, kao što je to kroz istoriju bio slučaj?
- Ljudi kao Mišel Uelbek, ili Mišel Onfre utiču i dalje. Osim malih tehnoloških inovacija, ne vidim šta se to u suštini promenilo od vremena afere Drajfus, spektakala tridesetih, varijetea, pomodarstva i populističkih zabava. Besmislice i glupiranje nisu izmišljeni danas, traju otkad je čoveka.
* I to nas stalno odvaja od realnosti?
- Na televiziji govore samo o mrtvima. Ekrani su postali dnevnici umrlih. A populacija na planeti ne prestaje da se uvećava. Ono što interesuje medije ne odgovara realnosti. Ako hoćeš da saznaš šta se nalazi u knjizi, moraš da je pročitaš. Celu. Događaj moraš da vidiš sopstvenim očima.
* Koliko je EU ostala verna svojoj izvornoj ideji i principima?
- Počela je da se nekontrolisano širi. Postala je prevelika stvar. Nezaposlenost u njoj sve više raste, BDP opada, nema privrednog rasta. Otišli smo predaleko. Kad smo imali sopstvene monete i granice, takođe smo bili u Evropi. Kako da postoji zajednički novac, kada Portugalac zarađuje dva puta manje od Francuza, a Grk tri puta manje od Nemca, za isti obavljeni posao? Tu nema lojalne konkurencije. U takvim uslovima, svi se osećaju pokradenim.

POSLEDNjA REČENICA Beson je upravo završio novi roman, koji će se u francuskim knjižarama pojaviti u januaru.
- Nosi naslov po poslednjoj rečenici koju je Čehov uputio na samrti. Dešava se devedesetih, u pariskom predgrađu, govori o prijateljstvu, ljubavi i zločinu - ostavlja naš sagovornik dovoljno enigme o sadržaju svog novog dela.

* Treba li Srbija, onda, da nastavi put u EU?
- Bila bi to velika greška, ali bi bila još veća ostati napolju! To je kao žurka. Kad 30 drugova iz tvog razreda idu na nju, iako ne obećava, iako je piće lošeg kvaliteta, moraš da ideš i ti. Ne treba stalno misliti o svojim greškama. U životu se jedna greška često ispravlja drugom.
* Kako vam danas izgleda Beograd?
- Boravak u njemu mi je uvek kratak. U Beogradu se uvek odlično osećam. Mogu da provedem dane viđajući prijatelje, odlazeći u restorane, šetajući se, čitajući. U Beogradu mogu da se koncentrišem na ozbiljne autore, Prusta, Zolu ili Kafku.
* Šta nas to u vašim očima čini toliko posebnim?
- Možda zato što je to prestonica po ljudskoj meri. U isto vreme grad je i veliki, i dostupan. Sve je nadohvat ruke. I sve je u njemu tako prirodno. Srbija je jedina zemlja na svetu u kojoj možete u restoranu da dobijete svež luk kao prilog! Možda volim Beograd jer nije mnogo zahtevan, jer živi od strasti, jer nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Volim njegov položaj. Pogled na ušće dveju velikih reka je izuzetno mesto na kom se vreme zaustavlja. Ljudi u Beogradu sve okreću na šalu, bez obzira na to da li je reč o životu ili smrti. Nema tabua. Sve i treba podvrgnuti podsmehu, govorio je Stendal. Beograd je i veoma moderan evropski grad, sa savremenom organizacijom i inteligencijom, ljudima koji su tehnološki veoma potkovani.
* U isto vreme smo i dosta tradicionalni?
- Ta dvostranost je veoma karakteristična za Srbe. Video sam to naročito u Republici Srpskoj. Uveče, na ulici posmatraš top-modele koje bi mogao da sretneš u Njujorku, Londonu ili Parizu, a na proslavi pedesete godišnjice "Kočićevog zbora" iste te devojke, koje su sinoć nosile mini suknje, ovoga puta, u narodnoj nošnji, pune zanosa, pevaju tradicionalne pesme.

* Koja je suštinska razlika između Srbije i Francuske danas? - Francusku i Pariz posmatram iznutra, a Srbiju i Beograd pogledom spolja. Zato bi svako poređenje s moje strane bilo pristrasno. Ali, mogu da primetim da su, od davnina, Srbi stalno nezadovoljni. U tome su isti kao Francuzi. Delom, svakako, imaju pravo. Ali, ja ne uspevam da otkrijem tu nijansu. U Srbiji se svi žale da nemaju novca, a svako veče restorani i kafići su puni. Nisam dobro upućen u ekonomske nauke da bih mogao da shvatim kako se to ljudi snalaze. Ali, stvari funkcionišu. U svakom slučaju, nalazim da su ljudi u Beogradu mnogo manje pod stresom nego u Parizu. Opušteniji su. Prijatni. Hodaju polako. Možda to ima veze s geografijom. Poznavao sam nekoliko devojaka, koje nisu baš mnogo zarađivale, ali su uvek lepo izgledale.
* Govorite kao da biste mogli da se preselite kod nas?
- Beograd je grad u kome bih, zaista, rado mogao da živim. Jednostavnije je, lakše, lepše. Pariz takođe obožavam. To je izuzetan grad, u kom žive moji prijatelji. Ali, u Parizu se, u svakoj ulici, na svakom ćošku, stalno dešava toliko stvari, da se on od svega toga istrošio, kao što more istanji belutak na plaži. Kako čovek stari, međutim, stvari sve više posmatra s metafizičkog stanovišta. Svestan je da će sva mesta jednoga dana nestati. Sve nestaje, s čovekom. Smrću, odlaze Moskva, Šangaj i Vankuver. Svakoga dana, Venecija nestaje milion puta. Nestaće još jednom, sa mnom, i sa vama. Vremenom, čovek sve manje misli o mestima. Shvata da imaju manje važnosti, jer su privremena. Ostala zadovoljstva, želje, snovi i finese, postaju jači.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:568086-Beson-Svet-danas-vidi-srpsku-darezljivost