Profesorka biva napadnuta od strane nepoznatih napadača u garaži svoje zgrade. Sumnjajući na nekoga od đaka, tokom radne subote im svima oduzima mobilne telefone, zaključava ih u školu i ostavlja suočene jedne sa drugima. Zaplet novog filma autora “Šišanja” i “Šejtanovog ratnika” biva samo okidač za širu društvenu vivisekciju. Motivacijom za ovakav kamerni film u jednom enterijeru započinje razgovor sa rediteljem kome je tinejdžerski film, a i društveni angažman, postao zaštitni znak.
“Pored mene” nastavlja stilsku tradiciju vaših prethodnih filmova “Šejtanov ratnik” i “Šišanje” kao tinejdžerski film, ali kao i “Šišanje” u “Pored mene” tema je aktuelna i društveno angažovana. Kako ste krenuli u ovaj projekat?
Dva početka su u pitanju. Sa jedne strane, krenuo sam da radim pre nekoliko godina na Akademiji umetnosti kada me je Mirjana Karanović zvala da radim s njenom klasu predmet “gluma na filmu” sa studentima u smislu vežbi, proba i eksperimenata. Sa druge strane, gledanje po hiljaditi put “Breakfast Cluba” Džona Hjuza koji me je naveo da razmišljam, ma koliko to bilo anahrono, o načinu na koji funkcioniše edukativni sistem, tj. sistem moći koji se u međuvremenu poprilično promenio. To sam i sam iskusio jer sam se na Akademiji našao u ulozi profesora tim klincima koji su možda desetak godina mlađi i onda sam baš poželeo da napravim jedan kamerni film jer u jednom trenutku, dok im predaješ, upravo poželiš da im zgrabiš mobilne telefone i baciš ih kroz prozor da mogao da komuniciraš s njima. I tako je od dva polazišta počela i da se stvara ideja za film. Dakle, od studentske vežbe do skice koje sam pravio u odnosu na studente koje sam posmatrao i zamišljao ih u njihovim srednjoškolskim danima i pokušavao da vidim šta se u njima krije sada u odnosu na to vreme.
Glumci u filmu deluju kao da su naturščici. Koliko su njihovi privatni karakteri bili osnova za likove?
Postoji određeni stepen nadogradnje, pogotovu kod ekstremnijih slučajeva, ali kroz taj proces pripreme i rada koji je trajao oko godinu dana svi smo se približili. I oni tim likovima i mi autori njima. Pre svega mislim na sebe, ali i na Minju Bogavac koja je zajedno sa mnom koautorka scenarija, i na taj način smo uspeli da skrojimo zajedničku priču u kojoj svi učestvuju.
Dramaturška konstrukcija filma izuzetno je interesantna: profesorka oduzima sve mobilne telefone đacima, ostavlja ih zaključane u školi i od tada pratimo njihove likove čije se sudbine razotkrivaju u dijalogu i dramskim situacijama između likova koji počinju kao tipovi srednjoškolaca, a završavaju kao punokrvni karakteri?
Imamo hičkokovski zaplet sličan “Psihu”, gde prvih 15 minuta provodimo sa profesorkom, nakon čega oni ostaju zaključani u školi iz čega se razvija kolektivni lik razreda i izdvajaju se pojedinačne priče. Takva je i bila ideja da na početku jedni druge, ako već ne komuniciraju, percipiraju kroz dva stereotipa, a onda kako film ide dalje dekonstruišemo te stereotipe i pokušamo da im damo prostora da ih vidimo kao ljudska bića, odnosno da pokažemo razumevanje za svaki od tih likova i njihovih perspektiva, koliko god da ih ima. Upravo ta multiperspektivnost, nisam siguran da li ta reč uopšte postoji (smeh), mislim da je to veoma važan aspekt u celoj priči, pa sam ja likovima koji mi nisu ideološki ili politički bliski dao prostora da se razviju i da budu to što jesu.
I u “Šišanju”, a i sada u “Pored mene”, bavite se kritikom obrazovnog sistema. Koliko je obrazovni sistem odgovoran za građane Srbije?
Mislim da se sve uvek svede na problem obrazovanja i da gomila problema koja dolazi kasnije, kao na primer problem razvoja kritičkog mišljenja ili komunikacije, dešava se u sistemu koji je rogobatan, zarđao, inertan i gluv na bilo kakvu inicijativu da se nešto promeni. Profesorka Olja koju igra Hristina Popović u “Pored tebe” jedan je od onih naivnih profesora idealista, baš kao i Lidija koju tumači Nataša Tapušković u “Šišanju”. One se sukobljavaju sa sistemom, s tim da u našem sistemu funkcionisanja obično gube. Ali, ti su likovi dokaz da takvi entuzijasti i dalje postoje uprkos onima koji se tome protive, kao ovde direktorka škole u interpretaciji Mirjane Karanović, koja pokazuje zube ako pokušate da uradite nešto na bar malo drugačiji način od uobičajenog.
Mislite li da će tinejdžeri, za koje je “Pored mene” i rađen, shvatiti poruku na pravi način? Pri nekim projekcijama “Šišanja” dešavalo se da publike navija za “skinhedse”, ne razumevajući poentu?
I sam sam otišao par puta da inkognito pogledam “Šišanje” u bioskopu i video sam promenu percepcije od navijanja za “skinse” do neutralnog, a kako je film išao ka kraju reakcija publike se nekako menjala. Ovde smo pak imali vatreno krštenje u Puli gde je Arena, u koju stane tri Sava centra, odlično reagovala na celu priču, onda je bila projekcija na Sarajevskom festivalu gde su reakcije takođe bile sjajne i sada čekam da vidim reakciju beogradske publike. Ono što je bilo zanimljivo je da nam je na pres projekciju “Pored mene” došao ceo razred srednje škole i reagovali su na pravi način. Voleo bih da se nastavi taj trend jer mislim da smo se nekako lako odrekli publike kada pričamo o domaćim filmovima, jer smo svi nekako postali apatični i svi oni koji se u Srbiji bave filmom u startu otpisuju borbu za gledaoca u bioskopu, osim kada se radi o ostvarenjima koja su dizajnirana samo u tu svrhu , ali je to onda vezano za neke veće količine novca i marketing. Mislim da publika ipak postoji i da zavisno od rada koji uložite možete napraviti dobar bioskopski film.
Mnogo pažnje je privukla nagrada u Puli i nagrada na Sarajevskom filmskom festivalu. Kakva je bila percepcija u “regionu”, ako se o percepciji na istom govornom području uopšte može govoriti?
Jeste pitanje percepcije, ali i zdravog razuma jer ja to doživljavam kao jedan kulturni prostor iz kojeg svi potičemo, to je pitanje zajedničke baštine i nemoguće je to posmatrati drugačije, pa je tako sasvim normalno da tinejdžer u Zagrebu, Puli ili Sarajevu ima set sličnih problema i da će mnogo pre da se prepozna u nekom od likova “Pored mene” nego neki tinejdžer u Londonu. Iz tog razloga nije čudno što je publika u regionu tako dobro prihvatila film. Mene je posebno zanimalo kako će reagovati hrvatska publika na lik koji je prognan iz Hrvatske za vreme Oluje, pogotovo u vreme narastajućeg predizbornog nacionalizma u Hrvatskoj. Reakcije su bile različite, ali veoma dobre.
Ima li uopšte smisla baviti se angažovanim filmom u produkcionim uslovima kakvi vladaju u Srbiji? I ne samo produkcionim, već i društvenim?
Mislim da ako čovek ne radi ono što ga stvarno pokreće i zanima, nisam ni siguran kako proizvod takvog rada uopšte može da ispadne. Ali, ako se bavimo stvarima koje nas iskreno interesuju i ako hoćemo u tome da budemo do kraja iskreni, onda je to i prava baza da uradimo nešto što je dobro. Tek nakon toga ide nadogradnja u smislu kako ćemo to umetnički da interpretiramo, bez obzira na to da li je to politika ili angažovani film, možemo da pričamo o bilo kojem žanru. Dakle, sve se vidi u tom gotovom proizvodu. Sa druge strane, otpor na koji nailaziš u našoj sredini je očekivan, ali je možda i forma ovog filma neka vrsta odgovora na to pitanje, ne kažem da je to dizajnirano, ali zašto sam ja u situaciji kada gotovo ne postoje filmski konkursi, da pravim film koji se dešava u nekoliko prostorija. Dakle, nisam razmišljao šta mogu da napravim pa da onda izaberem, nego je sticajem drugih okolnosti došlo do filma. Ali, eto, poklopilo se da nema zelenih čudovišta ili tuča po stadionima, nego manji kamerni film koji smo uspeli junački da izguramo, ali je paradoksalno da je to bilo najnormalnije snimanje upravo zato što nismo imali zahtev za nekim neviđenim budžetima. Imali smo pristojno snimanje od mesec dana, bez agonije koju smo imali sa “Šišanjem”, tako da sam ja, s obzirom na okolnosti, sasvim zadovoljan.
Jeste li uopšte tražili podršku od Filmskog centra za projekat?
Nisam želeo da apliciram s obzirom na sve probleme koje sam imao sa prethodnim filmovima, kada je to predstavljalo ozbiljno mrcvarenje i prolazak kroz istu burazersku priču o klanovskom dodeljivanju sredstava koje je sada već postalo natpolitično, jer stalno vidimo jedne te iste aktere koji kruže iz režima u režim, iz stranke u stranku, ali koji opstaju. Verovatno bi preživeli i nuklearnu apokalipsu gde samo bubašvabe ostaju i tako postaju neki filmski ekvivalent Mlađanu Dinkiću ili tako nešto (smeh). Tako da smo mi zapravo ušli u snimanje filma sa Hipnopolisom i mojim producentom Banetom Jevićem, a zatim smo aplicirali za postprodukciju gde smo na konkursu dobili 40 i nešto odsto sredstava od sume koju smo tražili. Zahvalan sam i na tome, neke podrške je bilo, posebno sam zahvalan zbog teme kojom se bavimo, ali ipak, i pored toga nismo dobili taj minimum koja većina filmova dobija.
Kako uopšte može da se promeni situacija?
Ovo je meni treći film i treba ili da živim od ovoga ili da radim nešto drugo. Ali, ako se bavim nečim drugim pitanje je koliko ću vremena imati za film, a onda ulazimo u vrzino kolo. Ne verujem da bilo šta može da pomeri mafijaški establišment na taj neki idealistički način, zato što oni dobro žive od toga i
prilično će se beskrupulozno boriti za te pozicije koje imaju. Bioskopski uspeh je imao i “Šejtanov ratnik”, “Šišanje” je imalo sjajan bioskopski uspeh i bio je najgledaniji film te godine. Ono što je lepo jeste da smo od Filmskog centra dobili neki podsticaj za gledanost i to je bilo okej. Ali, ovde je situacija takva da neko može i Oskara da dobije, ali to neće pomeriti lokalne parametre uspeha. Međutim, mislim da je to u svim sferama društva. Imam i mnogo prijatelja koji se bave naukom na ozbiljnom nivou i postižu neverovatne uspehe na projektima koji su relevantni na svetskom nivou, a onda to ovde nema nikakav odjek niti uticaj. To je zato što ovde ljude koji se bave tom drugom, mafijaškom stranom stvari zapravo ništa ne interesuje. Njima je samo važno da održe svoju poziciju i to često vidimo i u filmovima koji se snimaju, a proizvod su takvog deljenja novca, jer ti filmovi ne komuniciraju sa trenutkom ni u jednom smislu. Ni u filmskom ni u bilo čemu što se trenutno dešava u umetnosti i Srbiji. Tako da svaki film koji ispadne iz nekog obrasca postaje angažovan, iako on to u stvari nije nego se samo na normalan način bavi tim stvarima.
Paradoksalno je da bioskopski uspeh imaju filmovi koji na mitomanski način obrađuju sportske i istorijske uspehe iz prošlosti, a da filmovi koji bi trebalo da budu aktuelni i suvremeni ne komuniciraju sa publikom?
Nije problem što postoje sportski filmovi, ali je problem kada jedino takvi filmovi postoje i kada se u to učitava sve ostalo, pa su ti filmovi gadno ogledalo trenutka u kojem smo zato što osim kolektivnog identiteta i direktne identifikacije sa Novakom Đokovićem ili reprezentacijom, skoro da ništa nije ostalo ljudima, i onda to samo zadovoljava jednačinu “hleba i igara”, s tim da je sada malo manje hleba, a i igre nisu baš na spektakularnom nivou, iako ih ima. Međutim, ono što je meni zanimljivo je da su svi ti sportski filmovi refleksija neke nacionalističke paradigme jer se igraju sa svim tim opštim mestima nacionalističkog mita, a oni se sprovode manje ili više u odnosu na afinitete autora, pa čak i onih koji se igraju sa SFRJ nasleđem.
Zašto je kinematografija takva?
Problem u društvu koje je dezintegrisano na sve načine i u smislu kinematografije jeste što je teško uhvatiti se za bilo šta i mislim da je ovaj burazersko-mafijaški model deljenja novca na konkursima svoj zenit dostigao u vreme DS-a, a sada imamo nešto što je još gore, jer je tada bilo novca, a sada ga nema ili ga ima vrlo malo. Novac se ne daje ni za šta ili ga ima samo za neke epske nacionalističke megaprodukcije tipa “Konstantina”. Međutim, ni toga nema mnogo, nema čak ni nekih SNS reditelja koji bi napravili filmove iz svoje tačke gledišta na jednu epohu. Sada su svi nezadovoljni, jer nema konkursa već dve i po godine i bara se smanjuje, a krokodili su gladni (smeh). Tako da će da bude kao što je bilo i 90-ih: masa talentovanih ljudi će prestati da se bavi time i to je ono što je veoma loše.
Vratimo se filmu: od svih likova nekako je najviše pažnje privukao lik tinejdžera boksera koji je homoseksualac, a koga tumači Slavern Došlo. Kako se javnost ne uzbuđuje preterano na navijače dilere droge i maloletnički seks, a toliko pažnje je skrenuo homoseksualac?
Film je mutirao u ozbiljan bioskopski film kad smo rešili problem oko tog pitanja homoseksualnosti jer je jedan student čak odbio da glumi geja, kao i nekoliko ljudi koji su došli na kasting. Onda sam im rekao da nije to jedina definišuća karakteristika, jer je reč o ljudskom biću, i pitao ih da li bi igrali ubicu. Odgovor je bio “da”. Ali, nikako nisu hteli da tumače gej osobu. Tek kada smo ušli u ozbiljniji razgovor sa onima koji su hteli u svemu tome da učestvuju, došli smo do pravih glumaca. Uradili smo taj lik kako smo hteli, nismo ga ismevali niti je tu bilo pitanje eksploatisanja teme u smislu stereotipa.
Kako je moguće da je ubica društveno prihvatljiv, a homoseksualac nije?
Postavlja se pitanje da li je nasilje stigmatizovano u ovom društvu i odgovor je da nije jer imamo aktere koji su 90-ih pozivali na krv i nož, a sada su na visokim pozicijama i ni na koji način nisu procesuirani. I kako oni nisu procesuirani, stiče se utisak da je to neki poželjan model ponašanja. Na banalnijem nivou to važi i za kriminalce koji se promovišu, ali mislim da je važno krenuti od “glava” političara. A, sa druge strane je strašno biti gej i to je ono što kvari celu sliku. I da pitaš svakog oca u Srbiji da li bi više voleo da mu je sin gej ili masovni ubica, ja mislim da bi više, nažalost, izabralo masovnog ubicu.
Možda je utopistički, ali mogu li ovakvi filmovi kao što je “Pored mene” promeniti društvenu sliku ne samo prema homoseksualcima, već i uopšte?
Naravno da mogu. Najbolja ilustracija je Amerika. Koliko smo samo puta u ulozi predsednika gledali Morgana Frimena ili druge Crnce, dok se građani nisu osvestili da je normalno ili moguće glasati za Baraka Obamu ili legalizaciju gej brakova, što je sistematski podržano od strane Holivuda. E sad, ako je to sve namešteno, lažno, kao vid propagande, onda može da proizvede i kontraefekat, ali ako se to radi na pravi način, gde će se prikazati ta ljudska strana, onda može veoma pozitivno uticati. To je pitanje propagande, medijske slike, ali se pretvara i u lično pitanje što je ono “Ja ne znam nijednog Roma, pa imam set predrasuda o njima”, ali zapravo ne znam kako Romi in vivo izgledaju. Tako ni mnogo klinaca nema gej prijatelje ili poznanike, pa sliku o njima gradi samo na osnovu stereotipa, ali kada bi im najbolji prijatelj npr. priznao da je gej, bar pedeset odsto njih ga ne bi udarili ili ga se ne bi odrekli, nego bi to poprimilo ličnu dimenziju. Stvari se pomeraju u tom pravcu.
Kakav je bioskopski život “Pored mene” nakon premijere?
Za sada se samo nadam da će film u bioskopima proći lepo, 24. je Novi Sad 25. Niš i 26. je Kragujevac, a onda 29. idem u London na Raindance Festival 2. i 3. oktobra, ali mene interesuju domaći bioskopi s obzirom na to da se i infrastruktura promenila. Imamo novi bioskop u Novom Sadu, Nišu, a to u vreme “Šejtanovog ratnika” i “Šišanja” nije postojalo. Tako da ako su ti filmovi postigli dobre rezultate u tako lošim uslovima, sada kada je infrastruktura bolja a apatija veća, ljudi samo čekaju da film izađe na Jutjubu, pa čak da ne moraju ni da snimaju. Tako da ćemo da vidimo koliko sve to utiče na gledanost.
http://www.novimagazin.rs/vesti/intervju-stevan-filipovic-srbija-zivi-na-mafijasko-burazerskim-principima
Нема коментара:
Постави коментар