„Ja se ne stidim zašto i šta imam”, kaže za „Politiku” ministarka Zorana Mihajlović, odgovarajući na pitanje kako od profesorskih prihoda, koji su joj, prema sopstvenom priznanju, jedina primanja, izmiruje dugove napravljene službenom platnom karticom. Potpredsednica Vlade Srbije i Srpske napredne stranke našla se proteklih dana u žiži javnosti zbog pisanja tabloida o tome kako navodno troši enormne sume novca sa službene kartice u privatne svrhe. Ona je, najavljujući tužbu zbog ovakvih napisa, demantovala sve te tvrdnje i rekla da sve svoje račune sama plaća, te da nijedan dinar ne troši iz budžeta Srbije.
Iako nije rekla u kojoj visokoškolskoj ustanovi radi, nije tajna da je ministarka vanredni profesor na nekadašnjem „Megatrendu”, a danas Univerzitetu „Džon Nezbit”. Prema nezvaničnim saznanjima „Politike”, zarade profesora na ovoj visokoškolskoj ustanovi u proseku su oko 45.000 dinara, pri čemu kasne i do tri meseca.
„Sve što imam i primam, i ja i moja porodica, prijavljeno je Agenciji u skladu sa zakonom. Zna se kako se prijavljuje imovina i prihodi”, rekla je ministarka Mihajlović za naš list, ne želeći da precizira koliko novca joj stoji na raspolaganju na službenoj kartici.
Bez obzira na epilog njene tužbe, nameće se pitanje da li se dovoljno kontroliše koliko novca državni funkcioneri troše sa svojih plastičnih kartica koje su im date za službena putovanja. Tim pre što ovo nije prvi put da se u javnosti iznose ovakve optužbe na račun ministara. Tako su pre četiri godine mediji otkrili da je tadašnji ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić potrošio gotovo dva miliona dinara sa službene kartice. On se kasnije pravdao da je iznos koji je iskoristio u privatne svrhe vratio u budžet.
Problem sa službenim karticama nije, međutim, samo srpski specijalitet. Švedske novine „Ekspresen” otkrile su oktobra 1995. da je Mona Salin, tadašnja zamenica premijera Švedske, potrošila više od 50.000 švedskih kruna sa službene kartice u privatne svrhe. Salinova je priznala grešku i povukla se iz politike.
Platne kartice članovima srpske vlade uvedene su, kako nam je ispričao jedan od bivših ministara, sredinom prvog premijerskog mandata Vojislava Koštunice, 2006. godine. Prema njegovim rečima, na tome je insistirao Mlađan Dinkić, a tim novcem trebalo je da se plaćaju, pre svega, troškovi u inostranstvu.
„To su bili oni troškovi na službenim putovanjima koji su na zahtev ministra odobreni od strane vlade. Pre puta, vi date otprilike proračun tih troškova, a kad se vratite, kroz izveštaj o putovanju, treba da ih opravdate”, objasnio nam je ovaj bivši član vlade.
On je mišljenja da bi onaj ko nezakonito troši državna sredstva trebalo ne samo da vrati novac već i da odgovara jer je uhvaćen u krađi, ali, kako kaže, očigledno da sistem unutrašnje kontrole ne funkcioniše kako treba.
I Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije Transparentnost Srbija, misli da najnovija sumnja u to kako je ministarka Mihajlović trošila državni novac treba da bude signal da u ovoj oblasti možda postoji problem, to jest da nema odgovarajuće preventivne kontrole korišćenja tih kartica.
„Ne postoji dužnost nijednog državnog organa da obavlja takve provere, osim ako postoji sumnja da je reč o nekim nezakonito stečenim sredstvima. U sklopu svojih nadležnosti, određene provere mogu da obavljaju Poreska uprava i Agencija za borbu protiv korupcije. Kad je reč o Agenciji, ona raspolaže i nekim podacima koji nisu javno dostupni, recimo o visini funkcionerskih prihoda iz privatnih izvora, ukoliko ih ostvaruju, što bi ovde, kako mi se čini, mogao biti slučaj, budući da je Mihajlovićeva prijavila da radi na nekom fakultetu”, kaže Nenadić i dodaje da postoji još jedna rupa u zakonu, jer funkcioneri nemaju obavezu da prijave gotov novac koji drže u slamarici.
On dodaje i da Poreska uprava ima mogućnost unakrsne provere imovine i prihoda, ali, kako kaže, nije siguran da bi ovde bilo posla za njih pošto se, po svoj prilici, ovde dovode u pitanje rashodi ministarke Mihajlović.
Podatke o „vrednosti” funkcionerskih kartica i tome koliko je ko novca sa njih potrošio i na šta pokušali smo da dobijemo od nadležnih u Vladi Srbije. Međutim, odgovor nismo dobili.
Prava adresa za te podatke eventualno bi mogla da bude Državna revizorska institucija (DRI), ali tek dogodine. Naime, kako su nam rekli iz DRI, oni prate informacije iz medija i postoji teoretska mogućnost da sledeće godine, u reviziji za 2015, odvojeno prikažu troškove napravljene putem platnih kartica. Pri tome priznaju i da tu stavku do sada nisu zasebno kontrolisali.
Iako nije rekla u kojoj visokoškolskoj ustanovi radi, nije tajna da je ministarka vanredni profesor na nekadašnjem „Megatrendu”, a danas Univerzitetu „Džon Nezbit”. Prema nezvaničnim saznanjima „Politike”, zarade profesora na ovoj visokoškolskoj ustanovi u proseku su oko 45.000 dinara, pri čemu kasne i do tri meseca.
„Sve što imam i primam, i ja i moja porodica, prijavljeno je Agenciji u skladu sa zakonom. Zna se kako se prijavljuje imovina i prihodi”, rekla je ministarka Mihajlović za naš list, ne želeći da precizira koliko novca joj stoji na raspolaganju na službenoj kartici.
Bez obzira na epilog njene tužbe, nameće se pitanje da li se dovoljno kontroliše koliko novca državni funkcioneri troše sa svojih plastičnih kartica koje su im date za službena putovanja. Tim pre što ovo nije prvi put da se u javnosti iznose ovakve optužbe na račun ministara. Tako su pre četiri godine mediji otkrili da je tadašnji ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić potrošio gotovo dva miliona dinara sa službene kartice. On se kasnije pravdao da je iznos koji je iskoristio u privatne svrhe vratio u budžet.
Problem sa službenim karticama nije, međutim, samo srpski specijalitet. Švedske novine „Ekspresen” otkrile su oktobra 1995. da je Mona Salin, tadašnja zamenica premijera Švedske, potrošila više od 50.000 švedskih kruna sa službene kartice u privatne svrhe. Salinova je priznala grešku i povukla se iz politike.
Platne kartice članovima srpske vlade uvedene su, kako nam je ispričao jedan od bivših ministara, sredinom prvog premijerskog mandata Vojislava Koštunice, 2006. godine. Prema njegovim rečima, na tome je insistirao Mlađan Dinkić, a tim novcem trebalo je da se plaćaju, pre svega, troškovi u inostranstvu.
„To su bili oni troškovi na službenim putovanjima koji su na zahtev ministra odobreni od strane vlade. Pre puta, vi date otprilike proračun tih troškova, a kad se vratite, kroz izveštaj o putovanju, treba da ih opravdate”, objasnio nam je ovaj bivši član vlade.
On je mišljenja da bi onaj ko nezakonito troši državna sredstva trebalo ne samo da vrati novac već i da odgovara jer je uhvaćen u krađi, ali, kako kaže, očigledno da sistem unutrašnje kontrole ne funkcioniše kako treba.
I Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije Transparentnost Srbija, misli da najnovija sumnja u to kako je ministarka Mihajlović trošila državni novac treba da bude signal da u ovoj oblasti možda postoji problem, to jest da nema odgovarajuće preventivne kontrole korišćenja tih kartica.
„Ne postoji dužnost nijednog državnog organa da obavlja takve provere, osim ako postoji sumnja da je reč o nekim nezakonito stečenim sredstvima. U sklopu svojih nadležnosti, određene provere mogu da obavljaju Poreska uprava i Agencija za borbu protiv korupcije. Kad je reč o Agenciji, ona raspolaže i nekim podacima koji nisu javno dostupni, recimo o visini funkcionerskih prihoda iz privatnih izvora, ukoliko ih ostvaruju, što bi ovde, kako mi se čini, mogao biti slučaj, budući da je Mihajlovićeva prijavila da radi na nekom fakultetu”, kaže Nenadić i dodaje da postoji još jedna rupa u zakonu, jer funkcioneri nemaju obavezu da prijave gotov novac koji drže u slamarici.
On dodaje i da Poreska uprava ima mogućnost unakrsne provere imovine i prihoda, ali, kako kaže, nije siguran da bi ovde bilo posla za njih pošto se, po svoj prilici, ovde dovode u pitanje rashodi ministarke Mihajlović.
Podatke o „vrednosti” funkcionerskih kartica i tome koliko je ko novca sa njih potrošio i na šta pokušali smo da dobijemo od nadležnih u Vladi Srbije. Međutim, odgovor nismo dobili.
Prava adresa za te podatke eventualno bi mogla da bude Državna revizorska institucija (DRI), ali tek dogodine. Naime, kako su nam rekli iz DRI, oni prate informacije iz medija i postoji teoretska mogućnost da sledeće godine, u reviziji za 2015, odvojeno prikažu troškove napravljene putem platnih kartica. Pri tome priznaju i da tu stavku do sada nisu zasebno kontrolisali.
Нема коментара:
Постави коментар