Građanskoj opoziciji potrebna zrelost

Autorski tekst člana Predsedništva LDP Đorđa Žujovića za dnevni list "Danas".
Čovek može već da se identifikuje sa izjavom koja govori da najveću odgovornost za sadašnje stanje države Srbije snosi aktuelna vlast, odnosno koalicija Vučića, Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije. Zajedno sa predsednikom Tomislavom Nikolićem, to je osovina koja donosi najvažnije dnevne i strateške odluke. Oni drže poluge sistema: silu, informacije, stranačko-državnu mašineriju, finansije. Oni donose zakone, diktiraju tempo političke borbe, sabotiraju protivnike. Opozicija ide u nekoliko kolona. Jednu čine stranke koje se predstavljaju kao desna snaga i može se očekivati njihov ulazak u parlament. Ali šta je sa građanskom opozicijom?
Njena tromost obeshrabruje, i kada govorimo o apstinetima, govorimo o birčima koji se nalaze na tom polju ideja. Rešenja su vrlo jednostavna, ali zašto da ih ponudimo kad je besmisleno prepucavanje saopštenjima lakše?  Zašto da razgovaramo sa ljudima, kad može 6 partija da se proročki obrati sa bine u Nišu pred 700 ljudi i kaže za sebe da je alternativa i snaga? Zašto bi pravili kratkoročne i dugoročne planove, kad možemo sa dva tvita da objasnimo da smo jaki na rečima, jer u tih 140 karaktera sigurne su dve reči: Ua i Vučić. Da li nam treba prava organizacija, kad smo ubeđeni da naša izbledela stranačka tabla pokreće i dalje stotine hiljada ljudi? I sta će nam međusobni dogovor, kad može svako u feudu da bude gazda, bar je i dalje inflacija tapšača po ramenima lidera, za to sigurno nema brige?
Imamo svi zajedno nekoliko mogućnosti. Jedna je da nastavimo da igramo igru koju forsira vlast i ljudi koji igraju opozicionare opoziciji. I tu su karte jasne. Prva se bacila na sto 2012. godine. Ona kaže lideri su istrošeni. Plasira je trojac (Vučić, Nikolić, Dačić) koji 25 godina grebe na vrata vlasti,  malo su ispred, malo u predsoblju, a najlukaviji je preko 20 godina unutra. Druga karta, još jača. Vaša politika je propala, a posto našu nemamo, jedino što smo mogli je da uzmemo tu propalu. I sada ubeđujemo sve da od te politike bolje nema. Treća karta, posvađaj opoziciju, da su svi između 3% i 5%, i onda forsiraj priču da pokušaj njenog osnaživanja predstavlja novi DOS, usput pričajući da je DOS bio zlo. Ali od onih koji su išli i pisali „DOS je najgori“ i uveli termin „Dosmanlije“, ni ne očekujem neko priznanje za ipak tada uspešno obavljen posao. Kao da se svaki savez mora tako zvati, pa nemoj slučajno da je neko pokušao da se dogovori, jer zamisli, samo se te 2000. godine neko dogovorio u istoriji, pa sve mora da nas asocira na to. I naravno četvrta karta, pusti sve da igraju ovu igru, a da ni ne znaju da su u njoj. To je širenje malodušnosti i davanja na značaju pojedincima koji treba da održe tezu koja glasi: „Sve je sumorno i depresivno. Vlada totalitarazam i volja jednog čoveka. Vučić, kako je samo mogao da nam se desi. Ali hajde on, ali opozcija, ma gora je i od vlasti…“ Naravno, bez bilo kakvog poziva na aktivizam i borbu, akcenat je na ključnoj misli: „Vlast loša, ali opozicija još gora!“
I ta igra se dobro odvija, jer se niko nije setio da kaže drugu mogućnost: Dobro, ali zašto ne bi slučajno, kojim čudom, u nekoj zamsili pokušali da ponudimo program? Zamislite, program. Stavove. To je ono kada imaš nesto da kažeš, a nisi frustriran da samo spominješ Vučića, a svi znaju da taj stav udara po njegovoj vlasti? I ne zato što se plašite njegove ličnosti, nego da malo težište igre pomerite sa sadašnjeg terena i zagazite u novi. Da ponudimo zajedno organizciju u kojoj partijska tabla ne igra nikakvu ulogu. Zamislite to čudo, da prekrijemo sve table sa stranačkim natpisima i da ljude pozivamo da razgovaramo neopterećeni već podeljenem mandatima. Zamislite da ih pozivamo da im kažemo da imamo bolji ekonomski program od ove Vlade, da ulazak Srbije u EU nije više tema ako ga ne prati ulazak Srbije u NATO, da kažemo hrabro građanima da je Kosovo nezavisno, a da mi sami sebe kočimo tako što tržište od dva miliona ljudi prepuštamo nekom drugom, da je mir u regionu važniji od pohvale nekog evropskog birokrate. Bez uvijanja i okolišanja.  Zamislite čudo da kažemo da institucije nemaju ime i prezime, već  samo snagu i moć. Da kandidujemo teme koje su korisne za društvo.
U životu postoji nekoliko raskrsnica koje ti trasiraju dalji put. Na njih nailaziš periodično, i nikada se više ne možes vratiti na prethodnu. Mi se ne možemo vratiti u 2012. ili 2014. godinu, ali možemo sada da uradimo nešto što vlast ne očekuje, i tako pokažemo zrelost. Navijam da krenemo da se okupljmo oko programa, da razumemo da stranačka prepucavanja mogu da posluže za neki lakši trening, ali kada počne utakmica, igra se u timu. Ko nije deo tima, taj gleda meč sa tribina.


http://istina.ldp.rs/Vesti/19076/Gradjanskoj-opoziciji-potrebna-zrelost.shtml