Gledam na televiziji kako je na tom ostrvu ponovo organizovan letnji kamp na kojem se okupilo oko 1.500 mladih norveških laburista kako bi izrazili solidarnost sa žrtvama, ali i da bi pokazali snažnije jedinstvo u različitosti.
Put me nije vodio na ostrvo Uteju, već u Trondhejm, oko 500 kilometara severno od tog tužnog ostrva blizu Osla, gde je trebalo da se sretnem s jednom izuzetno zanimljivom sagovornicom, profesorkom na Univerzitetu u Trondhejmu. I dok se avion spremao da sleti, kroz glavu su mi prolazile slike ubijenih te 2011. godine. Sećam se da je najmlađa žrtva imala 18 godina. Nije mi sa aerodroma trebalo mnogo vremena do hotela, a pošto je dan bio tmuran, hladan i siv, odlučio sam da veče pre razgovora provedem u svojoj sobi. Dok sam gledao njihovu državnu televiziju, mogao sam da vidim i snimak spomenika na kojem se nalaze imena 60 ubijenih. Potreslo me je kad sam čuo da porodice devet žrtava još nisu spremne da njihova imena vide na tom spomeniku.
Setio sam se i kako je Brejvik, koji služi 21-godišnju zatvorsku kaznu, na suđenju govorio o tome kako su ga na taj čin inspirisale srpske paravojne organizacije i kako je veliki ljubitelj Radovana Karadžića. Tako nas je, pored „Telenora“ - koji je domaća, a zapravo norveška telekomunikaciona kompanija - s tom zemljom nesrećno povezao i Brejvik. Onda sam pogledao kroz prozor i video prekrasne šume i drvene kuće u oker tonovima i pokušao da te strašne prizore stavim sa strane.
Razmišljao sam da li da razgovor sa svojom sagovornicom uopšte opterećujem tim događajima ili je možda najbolje da je pitam samo ono što se odnosi na Srbiju. Kad sam sutradan po vedrom vremenu krenuo na dogovoreni sastanak, odlučio sam da Andreasa Brejvika ipak ostavim u zatvoru.
http://www.newsweek.rs/srbija/58314-profesorka-sabrina-rame-gavrilo-princip-je-balkanski-li-harvi-osvald.html
Нема коментара:
Постави коментар