Dosta nam je fotosa o "gologuzim pevačicama i igračima"; dosta je napisa o sinovima tih istih kvaziumetnika koji bahato prosljavljaju svoje rođendane, o razvodima brakova i novim "vezama estradnih umetnika", dosta je vesti ko je od njih dobio za rođendan auto vredan sto hiljada evra, o kupovini kuća u Grčkoj, letovanju na Maldivima, o seksualnim prevarama s najbližim prijateljima - i dosta informacija koja pevačica ima donji veš crvene boje, pa onda koliko je novca dobila za novi album ili honorar u Makedoniji, Budvi na otoku Braču, ili u nekoj provincijskoj rupi gde je očarala polupismenu publiku.
Živimo u dvadeset prvom veku kada težimo globalizovanom društvu i poretku novog sveta - a otužno delujemo kao narod koji nema svest o svome identitetu, o tradiciji, pismenosti, obrazovanju, kulturi i diplomatiji ljudske solidarnosti i humanosti. Izgubili smo kompas. Postali smo alavi i drski, raspikuće, narod koji živi od danas do sutra, a ne misli na budućnost potomstva "jer danas nije u trendu rađanje beba" - već hir modernog življenja i ponašanja. Mi, današnji, tobože, civilizovani ljudi, ne osećamo da je bogatstvo duha i kulture iznad politike i da je misao Maksima Gorkog "Čovek to gordo zvuči" krilatica sa kojom treba da se zakitimo. Nemamo više strpljenja za druge već samo za "svoju zadnjicu" i vlastiti imetak, za fotelju vlasti i sujetu koja lagano prelazi u patologiju ponašanja.
Uzaludni napori pojedinih članova naše države, napaćene, osiromašene, pokradene, izneverene i unižene zemlje - da nas opemenu i uljude. Uzalud upozorenja da ne "prodajemo veru za večeru", da se prostiremo koliko "nam je guber dugačak", i da verujemo da je aksiom života "red, rad i disciplina", a ne prevaziđena parola "radio ne radio - svira radio".
Čudni smo narod: "ne nebeski i ne pobednički". Zaboravili smo da smo do nedavno poraze pretvarali u pobede, i da smo cenili uvek tuđe više od svoga, pa zato bili "mali Balkanci", kojima treba čitati lekcije i tražiti da budu poslušni.
Otužne medijske i tabloidne informativne seanse kao da sluđuju ljude bez posla i plata, penzionere sa tankim penzijama i puku sirotinju koja hita prema kontejnerima tražeći u njima hranu, odeću i obuću, pa možda i neki lek.
Oduvek smo mislili da narodu treba samo dati "hleba i igara", a ne sigurnost i vedrinu života. Kakav haos sa cirkuskim rijaliti šouom? Šta će nam "Veliki Brat", "Parovi", "Farma"?
Kojih moralnih i civilizacijskih formata su ti ljudi koji kradu Bogu dane, i ko ih to plaća u bezstidnim prepucavanjima, intrigama, tračevima u kojima se istina pretvara u laž, pa je laž postala pontonski most kojim se prelazi sa jedne obale na drugu... A sve to u ime grabeži para, lažnog ugleda, jeftine cene popularnosti i sramnog potvrđivanja u vreme "koje je nevreme", u dane kada nema posla za mlade, kada se iseljavamo iz rođene zemlje, kada nas pritiskuju muke migranata, kosovske Golgote, mnogobrojni protesti i štrajkovi onih koji primaju naknadu za rad od 10 do 28 hiljada dinara.
Da li sve tragične posledice našeg vremena i otužnog života - može da ublaži i reši samo jedan čovek?! Da li "vera u uspeh - znači da je uspeha pola" (V. Petrović), može da zaustavi naš posrnuli život i življenje?! Daj Bože - da može?!
Osvestimo se i pođimo iz sebe u druge ljude! Ili ćemo postati sirotinja i "šaka jada", koja se "šćućurila pod jednu šljivu" i peva "nekad beše divan život - a danas je tužni skot".
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:568589-dr-Voja-Marjanovic-Cirkus-maskirao-realnost
Нема коментара:
Постави коментар