“Za koga Vučić baca venac? Za svoju ružnu prošlost?”

Moram ovo napisati, pa makar niko i ne pročitao. Moram, kao neko koga je vest o smrti oca na frontu te 1995. zatekla kao malog i zbunjenog jedanaestogodišnjeg dečaka. Kako je samo, sa ove distance i ovi iskustvom, gadno gledati kako nekadašnji “mali od palube” SRS-a, a današnji premijer i njegov jaran Dodik i svita sveštenih lica, obeležavaju ovaj tužni dan srpskog naroda.
Za koga li Aleksandar Vučić baca one vence da mi je znati. Da li za jadan narod ili za svoju ružnu prošlost ili nedosanjani san srpske teritorije u granicama Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica? Šta li mu je prolazilo kroz glavu? Čudno je i to u kom svojstvu je Dodik tu.
Koliko je meni poznato, on niti je Krajišnik, niti je bio u koloni. Da li i on žali za narodom u kolonama ili pokušava da očisti savest prekodrinskih Srba što braći iz Krajine nikakva pomoć u vojnom smislu nije pružena tih kobnih dana? Sveštenstvo neću komentarisati, znamo u čemu se voze.
Čemu sada služi ovakvo obeležavanje egzodusa? Čemu služi hrvatska parada pobede? Istom cilju, manipulaciji narodom, te skrivanju iza mitova pobednika i žrtve. Hrvatskoj je parada potrebna da bi se pučanstvo vratilo nazad u vreme kada im je deo teritorije bio “okupiran”, a srbočetničke horde nadomak većih hrvatskih gradova.
Valjda se tako lakše gura kroz svakodnevnicu globalne krize i blagostanja koje je donela Evropska unija, liberalni kapitalizam, slobodno tržište i strane banke. Srbima je ovaj pomen na Rači potreban da bi se narod podsetio da je bio žrtva, oduvek, da će i ubuduće to biti. Mi smo narod nebeski. Ovozemaljski život dat nam je samo i isključivo u ulozi žrtve. Da li smo možda i mi krivi za ponešto što nam se desi? Ružno je izgleda i pomisliti.
Ipak je sve to božansko proviđenje, a misliti da je nešto moglo i drugačije, psovanje je boga. Mi smo bezgrešni, zato nas i ne vole… Valjda se tako lakše gura kroz svakodnevnicu šizofrene spoljne politike razapete između evropskih i evro-azijskih integracija, dok nam se zemlja raspada po šavovima u svakom mogućem smislu. Ima puno toga što bih još mogao reći i napisati, ali mislim da je sve to jako lepo objašnjeno u dokumentarcu “Pad Krajine”. Svakako, stradanje treba obeležiti dostojanstveno. Ali, ako ništa iz toga nismo naučili, ta stradanja su uzaludna, bezvredna i besmislena. Ako se matrice propagandi konstantno ponavljaju, bićemo i dalje osuđeni na stradanja. Nekada u jamama i logorima, malo kasnije u kolonama i izbegličkim centrima, danas u spostvenoj državi, gladni, besposleni i obespravljeni… Izumiremo, lagano i polako, nesvesni stvarnosti. Mojmilo R.


http://www.teleprompter.rs/za-koga-vucic-baca-venac-za-svoju-ruznu-proslost.html